- „Практични“ (читај: купљени) интелектуалац ипак, увек зна шта се од њега очекује, увек зависи од онога ко га запосли или ангажује.
- Њихов говор може послужити искључиво обмани. Стање бројних, суштински „независних“интелектуалца је слично стању уметника.
- Њихов посао је исто тако бескористан као и рад на неком уметничком делу. Можда је положај интелектуалца још магловитији и нејаснији од положаја уметника.
- Интелектуалац који није одан и посвећен конкретном циљу а није „корисни идиот“, није такав да личи на некога ко не уме да слуша и да гледа, ко нема изграђен вредносни систем.
- Онај пак, који живи тихо, као да проведи сав живот у ћутању побеђених и немоћних.
Постоје ли независни интелектуалци? Они који су непристрасни, који не навијају и не штите никога?“ Неутрални често пишу тако да никоме ништа не говоре, никога ничему не подучавају, апсолутно су бескорисни. Али, не треба имати заблуде у вези наводне безопасности бескорисног и неутралног мишљења. Напротив, може бити врло опасно.
Немо посматрају државне вратоломне подухвате, као стражари мирују, не критикују нити бране владу, не подстичу опозицију. Уместо да слушају пулс народа, гледају властодршце у очи, прате сваки гест. Опште је мишљење да је катастрофа близу, академци, баш као кукавице, чувају своју кожу. Не успевају и не желе да се приближе никоме и бесни политичари из те ситуације црпу своју снагу јер им се не супроставља нико, ко био то могао у умео. Зато је народ давно рекао шта мисли о филозофији. Са актуелном опозицијом, у сукобу способности, власт ће лако.И онда избори.Чему? Да други парламент настави да ради исто, да буде инструмент истих људи који нас бацише у дужничко ропство.
Можда у уметности „мртва природа“ има неку вредност, естетску сигурно. У друштвеним анализама тако нешто је апсолутно безвредно. Такви нам текстови само показују, како је могуће друштвене проблеме удаљити од живота, како би аутори постали и остали непристрасни и неутрални. Шкрабање ради шкрабања, је основни смисао таквог писања и одраз неког хладог и привидно неутралног,„научног“ стила. „Критичко мишљење“ које се од аутора тражи, не лебди између неба и земље, нити се саопштава на неки привилегован начин. Ипак, због нечега се не приступа описивању реалне ситуације. То је пре свега делање без јасне свести о правим чињеницама и о личној припадности.
Романтичари међу њима, романтизују класне односе и понекад поверују да су независни и да могу да притекну у помоћ онима који трпе неправде. Узалуд све то, данас се и штрајкови не схватају озбиљно, и почињу да се најављују преко новина и телевизије што је јасан знак да је промена политике пропала. Они који су бистри, почињу са очајањем да гледају на своје чланке и јавне иступе. У мери у којој је осуђен да се пази и равна према неком лимиту, сваки аутор управо толико слаби своју моћ деловања. Самоцензура је на делу.Нигде у свету није другачије, ако је утеха. Неутралног писања данас нема нигде. Као такво, оно би било скроз бесциљно и бескорисно.
Постоје прогресиви и назадни писци. Неутрално писање је само прикривен облик мрачњаштва. Не губимо време на њихове текстове, имамо га мало. Обзиром да јавна реч не може бити неутрална, она мора да претрпи критику и постане корисна за друштво. Уметност ради уметности се налази у музејима, јер јој је тамо место.
Експлоатација радника? Пст. О томе ни речи, о томе се не говори. Нико неће устати из пепела, нико није као Феникс. Да ли је ово претерани песимизам? Мирна савест интелектуалаца више није могућа. Све су маске скинуте па тако и маска слободног мислиоца, који се тобоже оглашава у аренама јавних расправа.
За кога радиш? Пада тешко питање, кад се све друго заврши.„Усамљени гласови“, онда када се привежу за постојећу моћ, тада постану функционери режима, кад се наслоне на владајућу партију, владу, владајућу већину. Бирократија их све подави, једног за другим и они грозничаво, крупним и лицемерним речима почињу да се залажу за ред у друштву. Увек, када су у мањини говоре о слободи о истини, кад су у већини причају о хармонији у друштву о реалној политици о миру. Сви који говоре објективно дошли су дотле да и сами не верују шта раде.
Само ако је окренут према некоме ко држи власт и моћ, интелектуалац може да говори легално. У супротном, ако да свој глас класи, радницима,наћи ће се се на отвореном, као глинени голуб на стрелишту. Хајка креће и брзо ће чути лавеж паса који ће га окружити. Ако из непознатих разлога, изабере тај пут, интелектуалац не може да избегне тај ризик, или пак може одлучити да говори у име наднаравних сила, у име Бога, који је кажу умро или да промовише анархију.
„Практични“ (читај:купљени) интелектуалац ипак, увек зна шта се од њега очекује, увек зависи од онога ко га запосли или ангажује. Њихов говор може послужити искључиво обмани. Стање бројних, суштински „независних“интелектуалца је слично стању уметника. Њихов посао је исто тако бескористан као и рад на неком уметничком делу. Можда је положај интелектуалца још магловитији и нејаснији од положаја уметника. Интелектуалац који није одан и посвећен конкретном циљу а није „корисни идиот“ је такав да личи на некога ко не уме да слуша и да гледа, ко нема изграђен вредносни систем. Онај пак, који живи тихо, као да проведи сав живот у ћутању побеђених и немоћних.
Аутор: Небојша
ИЗВОР: https://www.koreni.rs/intelektualci-mirno-posmatraju-sunovrat-srbije/