- Ако каните да вам текст буде читан, насловите га овако. Али и ако приметите да ваши номинални сународници и суграђани, чешће и у већем броју, агресивно оспоравају границе, химну, устав, историју, писмо и цркву своје земље, насловите га исто овако.
АУТОР: Немања Девић
У последњих годину дана у српској јавности почеле су да се отварају полемике и о питањима која делују као јасна и око којих у друштву не би требало да буде подела.
На пример, за многе је изненађујуће одјекнуо бојкот националне химне „Боже правде“ у једном делу школа Новом Пазару у септембру претпрошле године (идеја је била да се првог дана школске године химна свечано изведе у свим школама), са којим се солидарисао и низ активиста цивилног сектора у Београду. Почеле су да колају разне теорије о томе да је химна можда непримерена у једној секуларној држави, да може бити и да је агресивна, да нас свађа са регионом, да се са њом превише србује у времена кад то баш и није пожељно.
Узалуд су неки од нас говорили да је химна „Боже правде“ све супротно од тога и да заправо савршено прецизно погађа у главни идеал Срба – правду. И да је она, уз све своје евентуалне недостатке, као отаџбинска химна освештана грлима војника 1912-1918, 1941-1945. и 1991-1995. Свих оних којима је мило Српство, више него олињало Југословенство, било на срцу кроз битке које су водили.
И не само њима, већ до данас и свим грађанима Србије којима су слобода и правда високо на хијерархији вредности. Ко не верује, нека само упореди текст српске химне са химнама неких од наших суседа.
На пример Албанцима: „Оружје у нашим рукама ћемо задржати/ Бранећи сваки ћошак наше отаџбине/ Наша права нећемо предати/ Овде наши непријатељи немају места!“ Или са румунском химном, где се већ у првој строфи каже: „Пробудите се, Румуни, из смртног сна, у који су вас уљуљали варварски тирани. Сад, или никад, ваш усуд се обнавља, којем ће се клањати и ваши непријатељи.“ Или са бугарском, која је написана као победничка песма баш током рата са Србијом 1885. И тако даље.
Реге Марсељеза
У читавој тој хистерији, пао ми је тада на памет велики уметник и један од стубова француске популарне културе свог времена, Серж Генсбур. Једном приликом се у свом стваралачком заносу ипак мало више занео. Додирнуо се тада Марсељезе, химне која је за Французе светиња.
Са својим сарадницима препевао је и прерадио у реге фазону. И ту, у суштини борбену и рекло би се сурову револуционарну песму (Рефрен: „На оружје грађани! Формирајте своје батаљоне! Корачајмо! Корачајмо! Нека нечиста крв натопи наше бразде!“) претворио у њен мирољубиви опозит.
На прво слушање, ведри звукови и пратећи вокали Јамајчанки више су него љупки. Не и тадашњој, већински традиционалној Француској, која је безмало опет канила да дигне гиљотину због Генсбура који се дрзнуо да преправља један од основних симбола са којима се идентификују. Добио је већи број претњи смрћу, а ветерани су му обећали да никад нигде неће смети јавно да је изведе у њиховој отаџбини. Десило се то 1979, скоро 200 година откако је певана на улицама током револуционарних превирања.
И када је следеће године одржавао концерт у Стразбуру, неколико група легионара намерило се да оствари своју претњу. Пошто га је пре изласка на бину полиција једва сачувала од линчовања, стари провокатор и уметник који није познавао границе у свом стваралаштву и лудилу – у трену је дошао себи. Тада је дошло до култне сцене, где се Генсбур намах уозбиљио, стиснуо песницу и подигавши је, помало задихан и дрхтавим гласом, почео је да пева оригиналну Марсељезу. „А капела“. За њим су, у ставу мирно, песму певали и легионари и сви окупљени у публици.
Орвеловска иронична шала
Ту се показало да се међу озбиљним људима зна шта је Отаџбина. И зашто се понекад, упркос правописним правилима, пише великим почетним словом. И да се оно што је светиња већинској популацији нипошто не десакрализује. Такви симболи се не прљају, не газе, не везују коњима о репове. И са тим нема шале међу светом који иоле држи до себе.
У Србији је ипак било другачије. Мисао тадашњег министра просвете није заживела, нити се ико више усуђивао да 1. септембра ђацима пушта химну „Боже правде“.
Прошло је тек неколико месеци, а у јавности се појавила вест налик на орвеловску ироничну шалу: гимназијски наставник из Новог Сада, некадашњег центра српске просвете, суспендован је из наставе јер се након часа фотографисао са ученицима уз три раширена прста и натпис на друштвеним мрежама „Српчићи моји“.
Неколико месеци је против овог просветног радника трајала хајка либералних медија, у којима се он оптуживао да децу дели „на Српчиће и остале“. На крају се у тишини вратио на посао, али је овим случајем из дубоке државе послат сигнал свим наставницима: не играјте се да на било који начин и под било каквим мотивима србујете у школи.
„Ацхтунг, Ацхтунг, даје се на знање“ није да није деловало, па су после овог случаја многи наставници почели да избегавају сличне објаве на друштвеним мрежама, а на прославама матуре као у доба комунизма строго се води рачуна и која ће се песма запевати. Ником не требају невоље и беспотребни конфликти са комисијама и ревизорима, који могу и дугорочно да наруше егзистенцију ионако скромно плаћеним просветарима…
Где је место Светом Сави
И таман када смо помислили да је за један дан у години могуће себи дати бар мало одушка у том смислу, појавила се директорка из Сечња која је забранила прославу Светог Саве у својој школи.
Пошто је то и јавно обзнанила путем друштвених мрежа, привукла је хиљаде обожавалаца који су у глас почели да пиште како је српско друштво (дакле, сада и корак даље од државе) секуларно, а да верске прославе треба да буду везане за цркву, не и за просветне установе.
Директорка није добила отказ како је самосажаљиво најављивала, али се по први пут од повратка Светог Саве у просветне установе (прославе су биле забрањене у турског вакта и комунистичке диктатуре) показало да постоји и једна група активиста која озбиљно верује и ради на томе да га поново протера тамо где једино може да битише – ”у мрачни Средњи век”.
Чини се да се у последње време број оваквих случајева опасно умножава. И да они више нису изоловани инциденти, већ солидно координисана политика. Да ли од испраних мозгова изнутра, или преко тастера споља, или су можда оба узрока.
Углавном, пре неколико дана у Црној Гори је избио читав инцидент око фреске на цркви у Рожајама, где се локалном свештенику спочитава што је дозволио да се у њој ослика истинит догађај – где муслимани врше злочин над локалним Србима у Другом светском рату. Чак се тражи од суда да казни свештеника и уклони фреску која је за њих спорна, а тиме и да се редигује српска историја.
Није, дакле, спорно да се злочин у Рожају десио, али је проблем да се о њему говори и да се он остави у трајном памћењу нових поколења?!
Време чуда
Најзад, у недељи за нама открили смо да у Београду неким номиналним Србима смета и Милош Обилић. И стих из песме „Јечам жњела“ који као да је ноћна мора за такве: „Кад се војска на Косово врати“.
Објашњавајући да се ради о чишћењу и стављања у функцију парка за децу, активисти удружења „Крокодил“ и „Иницијативе младих за људска права“ том приликом су прекречили и велики мурал са ликом Обилића и поменуте стихове. Да се деца са Врачара не саблажњавају гледајући јунаке Косовске битке.
Притом их је, према штурим информацијама, у том перформансу обезбеђивала и српска полиција. И ту већ долазимо до потпуне бизарности, где се сви ликови из српске епске историје полако доводе на оптуженичку клупу. Прво су били спорни генерал Младић и генерал Михаиловић, онда је то постао и Милош Обилић, следећи је вероватно кнез Лазар, па за њим Бановић Страхиња и тако редом.
Док су Срби били нација, а не друштво, они су своју децу васпитавали да буду храбри и борбени као Милош, и чојствени и часни као Страхиња. Без интернета, илустрованих уџбеника, интерактивних мапа и чаробних табли, кроз неколико епских песама су васпитавали поколења која су 1912. после векова робовања вратили Косово.
Данас, и сама мисао да се војска „на Косово врати“, агресивној и гласној мањини која се ваљда идентификује са драмским ликом Србина Хамзе, делује у најмању руку злокобно. Док им не падне на памет да осликају мурал Вука Бранковића, покушавају да кречењем Обилића, забраном Светог Саве, ћутањем на химну и санкционисањем ”Српчића” у неколико потеза промене српски код.
То нису први ни последњи такви покушаји у нашој историји. Међутим, неком чудном вољом историје, као у „Времену чуда“, те прекречене светиње изнова и изнова васкрсавају. Данас Милош на Врачару. Сутра Сава у Сечњу. Прекосутра новомученици у Рожају. И догодине сви они сабрани – у Призрену.
Извор: РТ Балкан