Лукашенко намерава вратити Украјину истинитој вери. Фото: УПН

Председник Беларуси је у минској цркви дао резонантну изјаву о Украјини, расколу и аутокефалности. Читамо и анализирамо.

Председник Беларуси Александар Лукашенко је 7. јануара, током посете Божићној служби у минској цркви Оптинских стараца, дао неколико веома резонантних изјава.

Посебно је рекао: „Заузео сам тврђи курс како бих сачувао наш суверенитет и независност, како бисмо били држава. Али смо били у блиском контакту са нашим најближим пријатељима и браћом. Ко је то? То је Русија, то је Казахстан, то је Украјина. Шта год да се тамо данас дешава, тамошњи људи су крајње сиромашни. Не може тако још дуго  да траје и морамо учинити све да Украјину вратимо под окриље наше праве вере. А тамо је, чак и у верским областима, дошло до таквог раскола да ће га бити веома тешко превазићи. То је оно шта су хтели и да нам предоче 2020. године: аутокефалност, раскол наше Цркве и слично, и тако даље. Ово сви  ви знате, ми смо то избегли. И не желим да се ово деси нашим комшијама. Казахстан је покушај напада на постсовјетске државе дуж руског периметра. Они желе да удаве Русију у крви. Још једном понављам: ако Русија пропадне, онда нећемо ни приметити где ћемо завршити. Преко нас ће једноставно прегазити, како ја кажем, самлеће нас у млинском  камену и испљунути. Зато, ма колико коштало, треба да сачувамо центар наше цивилизације, центар нашег православља и не само.

А. Лукашенко на амвону Минске цркве Оптинских стараца. Фото: belta.by

У чему није у праву Лукашенко

За почетак, не приличи да светска личност, па и шеф државе, стоји у центру отворених царских врата и даје политичке изјаве. То је стил нашег Петра Порошенка, који је проповедаоницу редовно претварао у политичку пропагандну трибину током Томос-тура у храмовима ПЦУ. Јасно је да Лукашенко можда није ни схватио да место на коме стоји има свето значење и да ту може бити само особа са чином духовника. Међутим, свештенство храма требало је да упути примедбу председниковој протоколарној служби и стави микрофон за њега не у отвореним царским вратима. Штавише, микрофон за Поглавара Белоруске Цркве је постављен са десне стране.

Други непријатан моменат је тврдња да је у Украјини „народ до крајности бедан“. Ово није истина. Наравно, животни стандард грађана Украјине је нижи од сличних показатеља у Беларуси, али још увек нисмо дошли до „екстрема“, мада, „захваљујући“ напорима наше владе, можда до тога није далеко. Али у сваком случају, у устима председника суседне државе ово звучи у најмању руку некоректно.

И трећа тачка је обећање „да ћемо учинити све да се Украјина врати под окриље наше праве вере“. На коју веру је мислио А. Лукашенко? Православље? Али ово није област његове компетемције. Руска цивилизација? Савез братских народа? Могуће је, али у сваком случају о таквим питањима треба да одлучује народ наше земље, а не спољне силе. Ако амерички званичници, уопште, такозвани колективни Запад, отворено пљују на суверенитет нашег народа, о томе би ипак требало коректније да говори председник Беларуси.

О чему нема смисла да се расправља са Лукашенком

Прво, то је разумевање да се САД боре против Русије, а бивше совјетске републике су оруђе које САД користе у овој борби. Американци никада нису оклевали да издају своје савезнике, ако је потребно, или да их баце у пећ рата за америчке интересе. Најочигледнији пример за то је америчко повлачење из Авганистана 2021. године, када су Американци оставили огромну већину Авганистанаца који су раније радили за САД да их талибани распарчају.  Нешто раније то су урадили и са својим курдским савезницима у Сирији, када је турска војска покренула операцију против њих. И иначе, у било којој земљи у којој су Американци извели обојену револуцију или подметнули „демократију“ уз помоћ својих оружаних снага, настао је хаос за дуги низ година, дивљачки криминал, колапс економије, деградација друштвених институција и т.д. И наравно, о било каквом суверенитету ових земаља уопште није могло бити речи. Њих су ручно контролисале САД, које уопште нису водиле рачуна о интересима народа ових земаља. Ирак, Либија, Сирија, Авганистан и тако даље. Дакле, када каже да ће „преко нас једноставно прегазити, самлети у млинском камену и испљунути“, А. Лукашенко је највероватније потпуно у праву.

Под два, у Украјини заиста постоји раскол великих размера. Да, Филарет је то започео пре скоро 30 година. Али то су у облику ПЦУ утврдили амерички званичници који су за то урадили велики дипломатски посао. Циљ овог пројекта је и даље исти – ослабити Русију слабљењем Руске православне цркве. Може ли ико озбиљно да верује да службеници Стејт департмента у САД троше своје време и ресурсе да би Православље процветало? Не. Нажалост, и ПЦУ, и сам Фанар су алати за потврђивање америчке хегемоније.

У америчкој политици нема ништа ново, то су измислили стари Римљани – завади па владај. У Украјини су успели да утврде постојећи раскол, а у Беларуси је дошло до неуспеха. Зашто? Зао што стварање такозване Белоруске аутокефалне цркве било елемент политичке борбе. У августу 2020. године, када је у Беларуси био покушај организовања „Мајдана“ и свргавања легитимне владе, један од начина да се ситуација побољша било је убрзање стварања аутокефалности. Годину дана пре догађаја у Беларуси, тачније 17-18. августа 2019. године, одржана је конференција у Чернигову под покровитељством ПЦУ по питању добијања аутокефалности.  То јест, украјински расколници, легализовани Фанаром, делили су своје искуство са белоруским колегама. А у августу 2020., на врхунцу конфронтације, опозиционе снаге су разрадиле такозвани „Пакет реформи за реанимацију“, у којем је посебна ставка предвиђала „обнову Белоруске аутокефалне православне цркве“ као „националну алтернативу за Белоруски егзархат Руске православне цркве”..

Стварање такозване Белоруске аутокефалне цркве било је елемент политичке борбе..

То што је стварање белоруске аутокефалности требало да доведе до пораста грађанске конфронтације у друштву нико није посебно крио. А пример Украјине, где је стварање ПЦУ довело до бројних заплена цркава, насиља и непријатељства међу становницима истих насеља, све то врло јасно показује. На неки начин, по овом питању, белоруске власти су се показале много одговорнијим. А. Лукашенко је тада реаговао на перспективу стварања аутокефалности на следећи начин: „Ми ћемо се сада заронити у рат, међуконфесионалну борбу и, на основу тога, међунационалну борбу. Испоставиће се да ће оно чиме смо се увек поносили (национални консензус – Ед) бити одбачено и обешчашћено.“ Беларус је успела да избегне такав сценарио 2020. године, али ако се не уложе напори, међуконфесионални раскол може поново да уђе на дневни ред у овој земљи.

Спикер ПЦУ Иван (Евстратије) Зорја је о томе написао на својој Фејсбук страници: „У ствари, изјаве људи попут Лукашенка су одлична препорука за аутокефалност Украјинске цркве. Било би чудно да нас хвале разбојници. А његова изјава такође сведочи да ће после ослобођења Белорусије из окова крваве Лукашенкове диктатуре доћи време за аутокефалност Белоруске цркве“.

Као што видимо, И.Зорја аутокефалност Белоруске цркве не повезује нимало са жељом православног народа, већ са жуђеним падом режима А. Лукашенка, који он назива „крвавим“. Нема сумње да би следећа фаза требало да буде шушкање о аутокефалном одржавању независности Беларуси (по аналогији с Украјином). Према председнику Беларуси се може односити на различите начине, али остаје чињеница: под њим је у Беларуси владао мир и сагласност грађанског друштва, али чим су на сцену ступили белоруски опозиционари који су промовисали, између осталог, идеју аутокефалности, тамо су настали крвави догађаји и немири.

Зорја аутокефалност Белоруске цркве уопште не повезује са жељом православног народа, већ са жуђеним падом режима А. Лукашенка, који он назива „крвавим“.

Под три, ми данас заиста говоримо о томе да је Православље у нашој земљи изложено озбиљним претњама и искушењима. Није познато да ли је А. Лукашенко био свестан какве су то претње када је рекао да „треба да сачувамо центар наше цивилизације, центар нашег православља“, али, заправо, сада смо сведоци покушаја Запада да оспори цивилизацијски избор светог кнеза Владимира. Православље је сада на удару.

Није тајна ни за кога да у Украјини ПЦУ и УГКЦ теже да се уједине у овом или оном облику. Штавише, наводна унија Ватикана и самог Фанара може да се започне баш код нас. У случају стварања Белоруске аутокефалне цркве, у овај пројекат би била укључена и Беларус. Јер историјска унијатска црква, која је настала 1596. године на Брестском сабору, ширила је своје активности на територијама савремених Русије, Украјине и Беларуси. Сходно томе, ово историјско искуство може се данас ажурирати у интересу одређених политичких снага и искористити за спровођење следећег унијатског пројекта.

Али унија са собом носи претње не само чисто верске природе. И православље и католицизам су у својим земљама формирали засебне самодовољне цивилизације, у којима религијски поглед на свет оставља печат у свим сферама јавног и приватног живота. То се дешава чак и у случајевима када људи више не сматрају себе носиоцима верске свести.

И ево сада покушавају да нам наметну промену наше цивилизацијске парадигме, нашег цивилизацијског кода. То неће довести до тога да ментално постанемо Французи, Немци или Пољаци, али ће свакако довести до тога да испаднемо „Ивани који не памте сродство“, људи без прошлости, па самим тим и без будућности.

Управо за ово очување нашег националног идентитета, нашег цивилизацијског кода сада се води непомирљива борба. Ни ова изјава се не можете порећи.

Закључак

У свом говору, А. Лукашенко је рекао још нешто: „Ова година (2022, – Ред.) неће бити лака. Свет ће се променити на велики начин. Свет ће се променити у смислу уједињења народа и држава у удружења“. Чини се да нас чекају неки велики догађаји. Хајде да не нагађамо шта би то могло бити. Али у сваком случају, морамо памтити следеће:

  • суверен власти у Украјини је њен народ, који мора да изврши свој избор;
  • Хришћанин ни у ком случају не треба да преступи Заповести Божије, ни један земаљски благослов није вредан да се за њега замени вечни живот;
  • хвала Богу, Који је у ово тешко време на чело Цркве поставио достојне и духоносне пастире: митрополита Онуфрија у Украјини и митрополита Венијамина у Белорусији. Праћење њихових позива и порука је гаранција да ће наши народи моћи да избегну шокове и трагичне догађаје.

Што се тиче питања постављеног у наслову чланка, није на белоруском председнику да враћа Украјину било где, избор мора да изврши наш народ сам. Чињеница да се за три године, уз масовну подршку и украјинских власти, и америчких званичника, пројекат ПЦУ показао као веома неуспешан, говори да су наши људи извршили овај избор. И овај избор је – оданост Православљу.

Кирил Александров

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/85782-vernet-li-lukashenko-ukrainu-v-lono-nastojashhej-very

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.