Што су председнички избори у Француској ближе, то је непринципијелнији политички рат

  • Упознавање са Квириналским уговором објављено на сајту француског министарства спољних послова шокирало је Туала и његове сараднике, који су присталице максималног зближавања Француске и Русије и једнако радикалне дистанце од алузија каролиншке ренесансе, у чему са узбуном примећују злослутне карактеристике Четвртог Рајха.

АУТОР: Владимир ПРОХВАТИЛОВ

Ако су на претходним изборима била само два главна кандидата за председнички кабинет у Јелисејској палати, Емануел Макрон и Марин ле Пен, сада се овај лево-десни тандем претворио у тројку, у којој је један леви кандидат и два десна кандидата – умерено десно оријентисана Марин Ле Пен и ултрадесничар Ерик Земур, који је недавно званично ушао у председничку трку.

Земур и Ле Пен се тренутно боре за друго место у јавном мњењу, разлика између њих је изузетно мала, иду, како кажу, један поред другог.

Лидер јавног мњења је и даље актуелни председник, фронтмен лево-либералног крила француске политичке заједнице, који сада добија поене на пољу спољне политике.

Француски председник и италијански премијер Марио Драги, непоколебљиви присталица НАТО-а и Сједињених Држава, потписали су у петак, 26. новембра, споразум о продубљеној и проширеној сарадњи две земље.

Споразум је потписан у Квириналској палати, резиденцији председника Италије, па отуда и његово име.

Француска је до сада имала сличан споразум само са Немачком. Реч је о Јелисејском уговору, који су 1963. закључили Шарл де Гол и Конрад Аденауер, који су Емануел Макрон и Ангела Меркел „обновили” 2019. потписивањем Ахенског уговора.

Макрон, који је донедавно био сива еминенција француске деснице, оснивач Одбрамбеног колеџа и велики мајстор масонског реда Великог истока, Франсоа Туал који се сматрао озлоглашеним аутсајдером, почео је да стиче поене кроз спољнополитичке иницијативе. Након што је Ангела Меркел напустила политику, француски председник је жељан да предводи интеграцију „каролиншког језгра” Европе.

Зато је у некадашњој престоници царства Карла Великог – немачком Ахену, обновљен уговор Де Гола и Аденауера.

На помолу – Четврти рајх

Упознавање са Квириналским уговором објављено на сајту француског министарства спољних послова шокирало је Туала и његове сараднике, који су присталице максималног зближавања Француске и Русије и једнако радикалне дистанце од алузија каролиншке ренесансе, у чему са узбуном примећују злослутне карактеристике Четвртог Рајха.

Познати француски политиколог и Тјуалов савезник Валери Буго овај споразум о најближој интеграцији Француске и Италије отворено назива „издајом и криминалом“,  упозоравајући да владајући кругови Пете републике трпе „наступање Четвртог европског рајха и покретање Трећег и последњег светског рата“, каже Бугауд, те зато приступају стварању јединственог европског војно-индустријског комплекса. „Не варајте се: сада идемо форсираним маршем ка интензивним припремама за рат. Нашим лидерима, који су страствени поштоваоци лондонског Ситија и прекоморске империје, потребан је овај споразум да ојачају наше индустријске капацитете како бисмо се боље припремили за рат против Кине и Русије“, каже Бугауд.

ВИШЕ О ЧЕТВРТОМ РАЈУ У КЊИЗИ „ЕВРОПСКА УНИЈА -ЧЕТВРТИ РАЈХ?“. НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 063/250-331

Још један спољнополитички „тријумф” Макрона – уговор потписан током посете Абу Дабију о снабдевању Емирата са 80 француских вишенаменских ловаца Dassault Rafale и 12 вишенаменских хеликоптера Caracal по повољним ценама, па чак и уз трансфер технологије, постало је могуће, како је приметио стручњак Париске академије за геополитику Алесја Милорадович, тек након елиминисања непријатеља ове врсте продаје напредних технологија француске одбрамбене индустрије Оливијеа Дасоа, који је погинуо у авионској несрећи под веома чудним околностима.

Међутим, Макрону иде у прилог чињеница да су његови конкуренти разједињени и да једно другом само одузимају гласове.

Такозвана умерена десничарска партија „Републиканци”, која своју генеалогију води од Де Гола, чини све да француски конзервативци још једном буду поражени од прогресивне левице. Недавно су одржани патијски избори Републиканаца на којима је победила шефица престоничког региона Ил де Франс, Валери Пекрес. „Први пут у историји, партија де Гола, Жоржа Помпидуа, Жака Ширака и Николе Саркозија предложиће жену за председника“, рекла је Валери Пекрес. Како напомињу француски медији, главни циљ Валери Пекрес је да уједини све десне снаге земље око своје кандидатуре како би се супротставила Ерику Земуру и Марин Ле Пен.

Француска војска и њихов „кардинал из сенке“ Франсоа Тил, поштовали су и поштују Марин Ле Пен, али у Јелисејској палати не виде њу, већ бившег начелника Генералштаба Оружаних снага Пете републике, генерала Пјера де Вилијеа, који је постао познат широм земље по својој резонантној оставци у знак протеста против смањења одбрамбеног буџета Француске од стране Макрона.

Брат харизматичног генерала, маркиз Филип де Вилије, дуго је убеђивао свог славног рођака да се кандидује за председника, како би гарантовао елиминацију Макрона и макрониста из француске политике.

Након што је саслушао ова убеђивања, генерал је поступио неочекивано. Запослио се у америчкој компанији Boston Consalting Group. Улога ове компаније у француским пословима заслужује посебну пажњу.

Како преноси Reseau International, портал близак Тијерију Мејсану, ЦИА и НСА су 2012. године наложиле водећим светским консултантским компанијама McKinsey и Boston Consalting Group да „помно прате председничку кампању у Француској“. „Макронов архитекта је била Мекинзи група, која је постигла подвиг, тиме што је изабран неискусни политичар на место председника како би уништила француско друштво.

Мекинзи и Бостонска консалтинг група (БСГ) су последњих година постали практично монополски консултанти влада Француске и Немачке на логистици владиних програма у одбрамбеној, климатској и миграционој политици, као и у изради стратегије за пандемију.

Идол француске деснице, генерал Пјер де Вилије, упркос чињеници да је „римокатолик, аристократа и војни човек са беспрекорном репутацијом“, како примећује Алесја Милорадович, није могао да не схвати да саветовавши БСГ о „сложеним оперативним питања“, да је заправо радио за ЦИА.

Почетком 2020. у француским десничарским круговима је сазрела одлука да се Макрону предложи озбиљан конкурент. Поново су се обратили Пјеру де Вилијеру, који је првобитно пристао и дао оставку у Бостон консалтингу „усред гласина о његовој номинацији за председника Француске“, пише „Politico“, али је онда поново одбио и сео да пише своје мемоаре.

Управо у то време, у фебруару 2021, Филип де Вилије је убедио Ерика Земура да се кандидује за председника, оживљавајући, да тако кажем, де Голове завете.

Сви главни кандидати – Ротшилдови

Као резултат тога, имамо парадокс. Уско повезан са лондонским Ситијем, Филип де Вилије, са новцем Ротшилда, промовише Ерика Земора као конкурента још ближе повезаног са лондонским Ситијем и Ротшилдима Емануела Макрона.

За тражење и циљану обуку француских политичара лојалних Сједињеним Државама, шеф француског огранка америчког Аспен института Жан-Пјер Жује створио је аналитички центар „Les Gracques“ („Гракхи“), који је водио Макрона током целог његовог председничког мандата, а подржава и сада. „Гракхије“ спонзоришу Ротшилди. Један од оснивача овог труста мозгова је Гијом Ханезо, бивши управљачки партнер финансијског холдинга Rothschild & Co.

Аналитичари Les Graques развили су перспективни програм модернизације француске индустрије, пре свега француске одбрамбене индустрије, који, у ствари, спроводи Макрон, укључујући и у оквиру Квириналског споразума. „Социјално-либерални ‘труст мозгова’ је мало разочарана реформским радом“ свог кандидата, али је и даље спремна да га поново подржи, пише лист „Le Nouvel Observateur“.

Нема јединства и то не само у табору деснице. Иста је слика и међу левичарским политичарима у Француској. Главни левичарски кандидат – Жан-Лик Меланшон, шеф „Непокорене Француске”, лидер зелених Јаник Жадо и градоначелница Париза Ан Идалго, одузимају гласове једни другима, растурајући социјалистичко бирачко тело које је већ знатно ослабио последњих година.

„Велики батаљони су увек у праву“, тврдио је Наполеон. Данас су велики англосаксонски батаљони очигледно јачи од традиционалних француских политичара. Штавише, они сами додатно зарађују у лондонском Ситију и америчким консултантским фирмама.

Можда би права наследница, тачније де Голова наследница, могла бити Марин Ле Пен. Зато „ревносни обожаваоци лондонског Ситија и прекоморске империје” коче њену могућу победу у априлу 2022, стварајући свакојаке трачеве који јој одузимају гласове француских бирача.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2021/12/13/stanet-li-francija-provinciej-chetvertogo-rejha-55098.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *