- Специјална операција у Украјини и потоњи рат са НАТО-ом рукама Украјинаца, више него икада, покренуо је питање спремности за ратне услове, не само Кремља, већ и регионалне елите.
- А ако су неки, попут Рамзана Кадирова, већ прешли на режим максималне помоћи фронту, онда већина покушава да га избегне.
- Али, да ли данас Русија може себи да приушти кукавичке гувернере и егоисте: питање, дакле, није нимало наивно.
АУТОР: Редакција РИА Каћуша
О издаји 1941.
„Била је то тешка 1941. година. Током контраофанзивне операције код Москве постало је јасно да нису сви први секретари обласних комитета спремни да помогну фронту. Ако су једни заједно са фабричким радницима копали ровове и последње давали војницима, а други опремили војнике и лично их бодрили на фронту, онда су се остали, у најбољем случају, правили да нацисти не постоје. Још 22. јун није наступио, а они су више били заинтересовани за испуњење плана од стране културних радника. А неки су чак оптуживали радио-спикера Левитана (Левитан Јуриј Борисович – глас, познат свим рођеним у СССР-у, водио је емисију која је почињала – „Говори Москва“!) за ескалацију и тихо размишљали да идеали националсоцијализма и нису тако лоши.
О издаји 2022.
Чита се као бесмислица, и јесте. У ствари, у тим годинама се не може ни замислити чак ни обичан кукавичлук и егоизам – то се изједначавало са издајом домовине, те је најбољи избор за таквог вођу био да оде у добровољце.
А шта видимо 2022. године? Русија је поново ушла у рат, сада са Четвртим рајхом – колективним Западом под вођством Вашингтона и Лондона. Наравно, губернатор Јекатеринбурга Кујвашев не може се поредити са својим претходникому Василијем Михајловичем Андријановим, легенди совјетске и руске власти, који је током Великог отаџбинског рата успео да брзо покрене све евакуисане фабрике, које су нам давале тенкове, оружје, авионе и муницију за победе у Стаљинграду, на Курској дуги и шире. И још више Соловјов није Левитан. Али суштина се није променила. Ушли смо у рат, водимо контранапад на 4. Рајх који се укопао, укључујући и територију Украјине. Офанзива се одуговлачи и захтева не само ПР подршку и три нејасне речи, већ и јединство са народом земље. То се тражи од свих федералних политичара, али и руководиоца региона. А њима је, уз неколико изузетака, свеједно.
Далеко смо од тога да будемо навијачи Владимира Соловјева и нећемо да препричавамо његов дуел са Куваишом и Роселом. Они који имају жељу наћи ће ову причу на нету. Као и прича о појави тамо градоначелника Ројзмана, Уралској Републици и још много тога занимљивог. Не ради се чак ни о „Јељцин центру“, цветању опозиције свих опција. Само што је он за овдашњу елиту „мало другачији од Русије“, па се неће бринути да је нека врста Русије са некаквим Путином у рату са Западом. „Јекатеринбург је дуго био тешко болестан. Чињенице? Позиција градских и регионалних власти је посебно питање. Ко се не сећа, управо је наш амерички конзул Ото Мерсен, уз аплаузе званичника, говорио у Јељцин центру о анексији Крима Русији. Додајте овде посланика о коме је писао током дана“, написао је Сергеј Кољашњиков још пре скандала са Соловјовом. Наравно, таква „двострука” позиција шефа стратешког индустријског региона не би требало да прође незапажено од стране Кремља, али како стоје ствари у другим регионима и републикама земље и колико је уопште јака наша позадина?
Иначе, данас је много лакше бити патриота него икад – време полумера је прошло. Критеријум је само један – или државни службеник са војском, народом и председником, што значи да живи по принципу „Све за фронт“, или је кукавица и егоиста, коме је најгоре да се нађе на санкционој листи (Запада) и изгубити „све стечено“. РИА „Каћуша“ ће покушати да укаже ко је у сваком региону на којој страни и да вам исприча о томе.
Почнимо од оних који су се понашали у овој ситуацији, како би сваки државни службеник требало да се понаша. Овде је, наравно, ван конкуренције Кадиров, који је, како рече професор Дугин, на почетку СВО уопште постао глас народа. Штавише, он не само да је отишао на фронт, већ је – што је најважније – у потпуности окупио своје борце, обезбедио им све што је потребно. До сада су чеченске формације најопремљеније за војне операције.
Рамиз Кадиров, истински херој Руске Федерације. Новцем Чеченске републике купио за јединицу из ове републике дронове за градску борбу и не само то…
Да бисмо разумели колико је ту све озбиљно, дајмо реч војном команданту Владлену Татарском. „Када је консолидовани одред руске гарде из Чеченије стигао у Мариупољ, имао је задатак да рашчишћава и ствара контролне пунктове, али ситуација је била таква да је још било далеко од чишћења – водиле су се велике борбе. У одреду није било ни једног хеликоптера, а ми смо били распоређени да им помогнемо. Одмах процењујући предности дронова, момци су тражили да им кажу који су дронови најефикаснији. Неколико дана касније имали су 100 (сто) ‘Мавик 3’“, рекао је војни командант. О овој причи, већ као легенди, причали су нам и војници из других јединица. Изненађујуће, чини се да идеална опција да се приближите људима и помогнете војнику није постала пример за руководиоце региона. Од свих гувернера да подрже своје маринце у Донбасу и покажу да се заиста залажу за животе момака, дошао је само гувернер Приморског краја Олег Кожемјако. Према гласинама, Кожемјако је борцима донео не само ускршње колаче, већ и опрему, укључујући и те несрећне дронове.
Почео као западњак – завршио као руски патриота: градоначелник Белогорда
Засебна прича са својим херојима и егоистима испоставило се да се може наћи у пограничним подручјима, а на неким местима она су постала и линија фронта. Овде се међу најпозитвнијама нашао млади гувернер Белгородске области Гладков. Искрено, пријатно нас је изненадио. Дошао је на власти са отворено анти-народном политиком киријенковшћинизмом и мишустинизмом, који је укључивао планове за дигитализацију и слање будућих лидера на курсеве у Европу. Међутим, Гладков је својом хиперактивношћу постао пример народног лидера у региону. Већ 25. фебруара одржавао је састанке у мајици са натписом „Z“, како би показао с ким је. Није се повлачио ни када је фронт био на десетине километара од Белгорода. Уместо да седи, сам гувернер је јурио као луд и понегде приморавао начелнике округа и чиновнике да помогну војсци и народу који је избегао. Понекад је испало не како се желело, али управо за ову област данас можемо рећи да су људи дали све зарад победе. Новац, храна, ствари, топлина, подршка, све, укључујући и последње пециво. И Гладков је био са народом.
Изненађујуће, губернатор Курска, Старовоит, који уопште није попут Гладкова, био је укључен у стварање позадине не мање активно од свог комшије, како на друштвеним мрежама, тако и на „терену“. Толико да је порастао у рангу за 2 бода, повратио је поштовање дела становника Курска, а борци су се захваљивали са сузама у очима.
Губернатор Курска, Старовоит – још један позитиван пример
Међутим, ако се Белгород и Курск након победе допуне споменицима бакама и мајкама које носе колаче војницима као симболом народног успона, онда су руководиоци Вороњешке и Ростовске области, као и Свердловске области, јасно одлучили да ово „није њихов рат“ и нека људима буде-како буде. Што се тиче гувернера Вороњежа Александра Гусева, он наставља да игра ковид-лудило и више је забринут због продужења режима ношења маски, него због онога што се дешава у комшилуку. Штавише, како су становници региона рекли војном посматрачу Јурију Подољаки, господин Гусев је одлучио да рат са Западом није разлог да се мењају планови за ову годину и уопште ко је председник да му говори шта да ради. Повод је било писмо из Вороњежа: становник регионалног центра покушавао је да открије јасан механизам подршке војницима – како да пошаље пакете и писма. Пошиљалац Јуриј Подољаки је обишао владу Вороњешке области, кабинет градоначелника, војну регистрацију и пријем регионалне „Јединствене Русије“. Јединствена Русија Владимир Нетешов је прихватио писмо за наше војнике (а они се, према војним дописницима, радују овој подршци) и рекао да нема потребе писати више. Узели су и намирнице. Иначе, жена је неколико пута прошла кроз бирократски круг док се неко од службеника није смиловао и објаснио да нико ништа неће. Пошто су „њихови планови одобрени у децембру 2021, они се не могу прекршити“. То јест, Гладков и Старовоит могу да промене планове, Кадиров и Кожемјако такође, али Пан Гусев не може.
ИЗДАО РУСИЈУ: гувернер Вороњежа Александар Гусев
Како пишу локални новинари „Блокнота“, разлог за такву „тачност“ Гусева може бити како присуство идеолошких колаборната у тиму, који готово отворено говоре антируским повицима, тако и утицај породице: Гусева ћерка Екатерина је студирала за скромних 30 хиљада долара годишње на калифорнијском лутеранском универзитету, који се налази у предграђу Лос Анђелеса Thousand oaks. Роналд Реган и једно од деце Хенрија Форда су својевремено предавали на овом универзитету.
Што се тиче деце, овде Гусев није сам. Упарен је са још једним тихим саботером – руководиоцем Ростовске области Голубевим. Велики ростовски телеграмски канал, „Пуцањ у главу“, овако описује ситуацију: „Руководилац региона је потпуно неактиван: не подржава разне акције које се одвијају широм земље, не одржава састанке, дистанцирао се од посла. Данас само Ростовска област не учествује у значајним догађајима, иако би требало да буде локомотива у свему, јер је регион пограничан и прихвата све избеглице“. Кажу да посао за Голубева обавља опуномоћено представништво у Јужном федералном округу, у којем су, најблаже речено, незадовољни таквим понашањем гувернера. Остаје да додамо да Голубев није експлицитно подржао специјалну операцију за ово време, за разлику од многих његових колега из других региона. Није дошао ни на састанакт са интервентном полицијом која се вратила са ратишта. У јавној сфери он говори о спасавању ростовске привреде, подршци узгајивачима семена и решавања питања смећа, али не и о ономе што се дешава буквално сто километара од његовог места пребивалишта. Међутим, то има и своје „породично питање“ – син је живео у Сједињеним Државама, а бивша снаја, иако каже да није повезана са гувернером, отворено је стала на страну Украјине.
Међутим, шта тек рећи о Вороњежу и Ростову, када се Москва и Санкт Петербург још увек нису баш определили? Собјанин је одлучио да нешто каже тек 1. марта, мрмљајући о потреби заштите становника Донбаса и обећао да неће дозволити никакве уличне нереде у Москви и да ће зауставити све покушаје провокатора да спрече Московљане да живе нормалан живот, након чега позвао је све на „јединство и солидарност“. Штавише, већ када је СВО почела, 25. изненада се појавио на свом блогу са дугом дискусијама о „филозофији управљања“, а на својој страници ВКонтакте, почео је да хвали Московски централни прстен, а такође је дао изјаву о слабљење неких ограничења уведених због корона вируса у граду. О Украјини ни тог дана ни следећег није било речи.
Колико год ко псовао Лужкова, он је био један од ретких званичника Руске Федерације који је активно подржавао руски Крим, кога већина садашњих „Кримнаша“ није могла ни да замисли ван Украјине. Собјанин се, пак, демонстративно дистанцирао од земље, председника, народа, рата, кријући се у својој љуштури. Међутим, он је подалеко од Беглова. Добровољци Донбаса су га већ отворено назвали кукавицом.
ИЗДАО РУСИЈУ: губернатор Александар Беглов
„Херој Русије Андреј Богатов назвао је губернатора Санкт Петербурга Александра Беглова кукавицом. Основа за такву изјаву Хероја Русије било је опструкционо понашање Беглова у вези са догађајима у Донбасу и Украјини и његов однос према специјалној војној операцији коју је повела Руска Федерација. Тачније, ћутање“, пише прес-секретар Савеза добровољаца Донбаса, руска новинарка Марија Коледа. Према њеним речима, чим је специјална операција почела, многи гувернери, државници и јавне личности су се изјаснили да подржавају СВО. Шеф Чеченије Рамзан Кадиров, губернатор Приморја Олег Кожемјако, председник Башкирије Радиј Хабиров и низ државних и јавних личности отишли су у Донбас да дочекају конвоје са хуманитарном помоћи. Шеф Политичког савета Јединствене Русије Андреј Турчак је више пута посетио и наставља да путује у Донбас, решавајући многе актуелне и друштвене проблеме република у рату. „А у Санкт Петербургу – тишина… Тек средином априла званичници Санкт Петербурга су почели да говоре да подржавају специјалну операцију. Али зашто у априлу? Операција траје два месеца. Пријем избеглица у региону, заправо, није организован – они користе Санкт Петербург као транзит ка Западу. Из градске управе се ништа не чује о организовању прикупљања хуманитарне помоћи. Питам се зашто губернатор Санкт Петербурга ћути и шта се то плаши да каже? И зашто се плаши?“, пита се Коледа. Сада о хуманитарној помоћи. Обични Петербуржани, наравно, шаљу је стално – из организација, из црквених парохија итд., али на нивоу града све је неорганизовано не само да је лоше организовано, већ никако. Довољно је рећи да на сајтовима ОНФ-а (Оштеруског народног фронта), који се, изгледа, повезао са овим питањем, примају само нове ствари, у пакетима и са рачунима, што личи на спрдњу и оних који желе да донирају и оних којима је ова помоћ потребна.
Овде би се могло рећи да војска лаже, али само су они потпуно у праву. Кукавица, кукавица се налази на челу Санкт Петербурга. Како пишу колеге из „Наканунеа“, званичници Смолног су коначно подржали специјалну операцију Оружаних снага РФ у Украјини тек 20. априла. Штавише, пре две недеље и званичници и посланици практично нису показивали знаке патриотизма. „Дошли смо до разочаравајућег закључка: званичници у Санкт Петербургу су апсолутно неосетљиви на деловања савезних власти у спољној политици, просто их није их брига. Градске власти не сматрају важним да обављају информативни рад, емитују државни став и раде на питањима и аргументима грађана“, саопштили су представници „Сајбер фронта Z“.
Истовремено, крајем марта, „Експрес газета“, која је анализирала педесетак мартовских издања општинских и регионалних издања, јавила је да су градски медији Санкт Петербурга игнорисали руску војну специјалну операцију у Украјини. Истовремено, још у марту је састављен рејтинг 100 најбољих политичара и бизнисмена који су подржавали избеглице из ЛНР и ДНР, као и оних који су подржавали руску војну специјалну операцију у Украјини. Губернатор Санкт Петербурга Александар Беглов, наравно, није на тој листи. Као и његов колега са Урала, Беглов се и даље брине о маскама (иако скоро нико не поштује овај захтев), а и даље држи бизнисмена Александра Коновалова, који је предводио народни протест против QR демоније, у истражном затвору.
По томе се садашња стварност разликује од прошлости. С једне стране, поново смо се супротставили нацизму, бака са заставом те Победе постала је симбол наше борбе. С друге стране, веза остаје неухватљива не само међу певачима гузицом и блогерима, већ и међу челницима региона, који, са изузетком неколицине, уместо да раде „све за фронт“, или покушавају да „не блистају “, питајући се ко ће победити, или директно одбијају да подрже војску, народ и председника. А овај последњи треба озбиљно да размисли да ли има смисла и даље држати за гувернере људе који су директно одбили да деле наш избор и који неће ни оком да трепну, предајући земљу и њега лично суду Запада. Нема више времена за расправу – са друге стране су кренули на све, кладећи се на победу Кијева. А полумере са наше стране изгледају, благо речено, чудно.
Наравно, овде се не ради о свим гувернерима, већ само о најтипичнијим представницима ове врсте homo eliticus. Међутим, проблем је очигледан и наставићемо да идентификујемо не само токсичне агенте утицаја глобалног противника у руској влади, већ и такве ћутологе – потенцијалне издајнике. Ко се није определио и није прешао на страну народа и војске, ми за то нисмо криви.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: http://katyusha.org/view?id=18750