ДЕЦЕНИЈАМА смо уз „Хеј, Словени“ стајали мирно. Она је интонирана на разним јавним манифестацијама као национална химна, на државним свечаностима, утакмицама репрезентације, свим догађајима на којима се химне иначе изводе, али за скоро сво то време она није имала званичан статус. Шта се крије иза ове песме?
Осми члан фамозног устава СФРЈ из 1974. године дефинисао је употребу химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, али није назначио тачну нумеру.
У ствари, тек је 1977., четрнаест година пре распада земље, Законом о употреби грба, заставе и химне формално уређен њен привремени статус, док се питање химне не реши; пре тога, она се ни у једном законском акту није помињала, имала је потпуно неформалан карактер.
А само три године пре сецесије Словеније и Хрватске, донет је ИX амандман на Устав СФРЈ којим је „Хеј, Словени“ постала званична химна. Тако је током практично читавог постојања друге Југославије, оно што сви сматрамо да је била химна, заправо уопште није била званична химна.
Панславистичка песма
Прича иза свега тога врло је интересантна. „Хеј, Словени“ је панславистичка родољубива песма, написана од стране словачког свештеника, песника и историчара Сама Томашика у Прагу 1834., настала из ауторовог револта због свеприсутности немачког језика у чешкој престоници.
Њена мелодија је за потребе Свесловенског конгреса у Прагу 1848. била прилагођена од „Мазурке Домбровског“, популарне пољске песме која је после обнове пољске државности иза Великог рата постала званична химна те земље; исте 1848. први пут је запевана на тлу Југославије, у Словенији, где ју је маса певала и 1905. приликом откривања споменика Францу Прешерну у Љубљани.
Само Томашик
Постала је такође и химна соколског покрета, а многи Словенци и Хрвати у аустроугарској војсци, који су касније прелазили савезницима, знали су да је певају у рововима да би другој, руској или српској страни, ставили до знања да деле иста осећања. Тако се проширила и Балканом и остала популарна у међуратном периоду.
Химна мартионетске државе Словачке
У Словачкој, песма „Хеј, Словаци“ је сматрана за незваничну химну Словака кроз модерну историју, посебно у временима револуција. Иако је након Првог светског рата песма „Над Татрама сева“ постала званична словачка химна у Чехословачкој и опет 1993. у независној Словачкој, песма се још увек сматра као друга химна од стране многих. Она је била званична химна марионетске државе Словачке током Другог светског рата.
АВНОЈ
Kључан тренутак за нас било је њено свечано извођење на отварању Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу 26. новембра 1942. То се поновило и на Другом заседању у Јајцу 29. новембра наредне године, да би тачно две године касније била интонирана у најсвечанијем тренутку седнице Уставотворне скупштине, приликом проглашења републике, када су сви народни посланици устали и запевали је.
Тако је она без артикулације њеног статуса прихваћена као национална химна, али пошто је имала „озбиљан“ недостатак, наиме, пансловенски а не југословенски карактер, сматрало се да је потребно другачије решење. Зато је већ почетком 1946. одржан конкурс за текст нове химне.
Победио је Чедомир Миндеровић песмом „Смело смо пошли из мрака и страве“, у којој се не помињу ни Југославија ни Југословени, јер је аутор водио рачуна о томе да не желе сви да се сврстају под заједнички идентитет. Она је усвојена и добила је званични назив „Химна ФНРЈ“; управо се на њу се односи горецитирани Члан 8 Устава СФРЈ.
Међутим, она никада није као химна заживела, зато што се од ње одустало после неколико година узалудних покушаја да се дође до мелодије, у чему су се окушале десетине и стотине југословенских композитора: ниједан није успео да створи композицију захтеваног борбеног полета.
На нови конкурс се чекало до 1959., када је у ужи избор ушла композиција македонског аутора Такија Хрисика из Битоља, али одлука није донесена. Но пошто је Скупштина СФРЈ од СОKОЈ-а тражила да се изјасни, СОKОЈ је изабрао композицију „Новој Југославији“ од Николе Херцигоње, за коју је Мира Алечковић написала текст „Свечана песма“.
Изведена је 19. априла исте године на свечаности поводом 40 година од оснивања KПЈ односно СKЈ, али никаквог њеног озваничења није било. Наводно је хрватском руководству био проблем „унитаристички” карактер песме, наводно им је сметало претерано помињање Југославије, што је Мира Алечковић наводно одбила да промени.
Четири године доцније композитор Александар Обрадовић је на иницијативу Едварда Kардеља прилагодио други став Бетовенове „Симфоније број 5“, и она је изведена 1963. на прослави Дана Републике, али се даље од тога није отишло.
На новом конкурсу 1969. победио је Таки Хрисик својом композицијом „Свечана песма“, али она из неког разлога наредних тринаест година није ни извођена ни емитована. Народ ју је први пут чуо тек 1982., а штампа је марта те године спекулисала да се ради о „саплитању“ једног „малог“ композитора, уз стидљиво упозоравање да би све могло добити и „другачији“, етнички призвук.
Упркос томе, јавност је била позвана да напише текст, и то тек 1974. У таквим се околностима тешко могло доћи до адекватног одговора: од 560 пристиглих решења, ниједно није прошло. Наредни конкурс донео је 2.005 текстова; пет је награђено, а посебно су издвојени онај Маричке Циленшек и онај Ђоке Стојичића. Свих пет и Хрисикова музика предложени су Скупштини на расправу и усвајање. На крају није било ништа од тога.
Након што је средином осамдесетих пропао и последњи конкурс, како би нова композиција била изведена 29. новембра 1945. на 40. годишњицу СФРЈ, а пошто се одустало од идеје да нова химна буде „Југославијо (Од Вардара па до Триглава)“, помирило се напокон са химном „Хеј, Словени“, која је, као што рекосмо, 9. амандманом на Устав напокон озваничена 1988.
ИЗВОР: https://www.nportal.rs/vest/14537/vesti/drustvo/istorijska-pozadina-himna-sfrj-hej-sloveni?utm_source=novosti&utm_medium=novosti-naslovna&utm_campaign=naslovna-widget