• Има ли греха који свемилостиви Бог никада неће опростити? Одговор је да. То је хула на Духа Светога, грех у коме многи од нас имају удела.
  • Међутим, није све тако једноставно као што изгледа. Човек хули на Духа када иде против Божанске воље. Ово није ништа друго до савест, мудро усађена у душу сваког човека.
  • Ако стално утишавате глас своје савести, он ће заувек престати, чинећи покајање (а самим тим и опроштај) немогућим.
„Зато вам кажем: сваки грех и хула опростиће се људима; а на Духа Светог хула неће се опростити људима. И ако ко рече реч на
Сина човечијег, опростиће му се; а који рече реч на Духа Светог, неће му се опростити ни на овом свету ни на оном.“ (Мт. 12, 31-32).Тако је Христос одговорио фарисејима, који су Га оптужили за везу са ђаволом. Стање њихових душа онемогућило им је да верују у Бога Који је постао човек. Дакле, једино објашњење за чудесна исцељења опседнутих демонима које су фарисеји могли да смисле било је врачање.

Мало је вероватно да ће модерна особа оптужити Спаситеља да склапа било какве послове са демонима. То, међутим, не значи да се упозорење о хули на Духа Светога не односи на савременог човека. Свака Христова реч је актуелна сада, као што је била и пре две хиљаде година.

Оптужујући Спаситеља да користи демонску силу, фарисеји су сами себе обмањивали. Пре Христа нико није могао излечити губавца или слепом вратити вид. Што се тиче васкрсења из мртвих, било је нечувено чудо да ни они који су веровали у Спаситеља нису могли да верују. „Господе! Лазар, брат мој, сахрањен је већ четири дана. Он се распада; из његовог леша допире трули мирис.“, рекла је Марија.

Јован Златоусти, тумачећи Јеванђеље по Матеју (12:31-32), хулу на Духа Светога назива бесрамним порицањем очигледне истине. На овај или онај начин, чињеница да се наведена чуда могу извршити само Божанском силом било је свима јасно. Лажне речи фарисеја савршено илуструју ово тумачење.

Ова врста хуле на Духа Светога је грех у коме многи од нас имају удела. Апостол Јован у својој дефиницији одбацивања истине упућује на сатану, који није следио Божји план, да „не стоји у истини.“ (Јован 8:44). Уместо светлог анђела, Сатана је постао кнез таме. Божји план о томе како човек треба да се понаша налази се у нашој савести. Дакле, свако ко поступа против своје савести одбацује очигледну истину, односно хули на Духа Светога. „Неистина се увећава стоструко када неко погреши, а његов ум и савест га осуђују, супротстављајући се његовим поступцима. То је хула на Духа Светога, којој је Господ дао застрашујућу дефиницију, рекавши да јој се „неће опростити ни у овоме ни у будућем“, пише Теофан Затворник у свом тумачењу Павлове посланице Римљанима.

Зашто Бог, Који поседује пуноћу свих благослова, не може да опрости нешто духовно слабом човеку? Зар покајање не би деловало у овом случају? Ова идеја о Богу је потпуно супротна јеванђелској причи. Христос, који је умро за човечанство, не може бити немилосрдан према грешнику који тражи милост. Уосталом, и у тренутку издаје Јуде Искариотског, Господ га назива својим пријатељем. Свети Атанасије Велики објашњава ову противречност на следећи начин: „Треба напоменути да Христос није рекао да хула неће бити опроштена ономе ко хули и каје се, него само ономе који хули, то јест, ко истрајава у свом богохуљењу. То је тако, јер дужно покајање разрешава све грехе “(Беседе о Јеванђељу по Матеју). Бог не опрашта хулу на Духа Светога само онда када човек тврдоглаво и свесно одбија опроштај.

Фарисеји, који су били стручњаци за Свето писмо и Закон, морали су да знају да ништа добро не може доћи од Сатане. Упркос томе, они су тврдоглаво одбацивали Христово доброчинство. Такво понашање доводи човека до зависности од греха, чинећи покајање немогућим. Фарисеји су отишли толико далеко да су разапели Господа.

Још једно питање може се појавити када се чита пасус о коме се расправља: „Како одговорност за хулу на Светог Духа може бити већа од одговорности за хулу на Сина?“

По учењу Цркве Бог је једно од Три Лица. То значи да постоји један и једини Бог, познат у три једнаке Ипостаси. Ове Ипостаси се нити спајају, нити се одвајају једна од друге, остајући као једно Биће. Да би то објаснили, свети оци су увели неколико аналогија са материјалним светом, на пример сунце са својим кругом, светлошћу и топлотом, или поток са извором воде у земљи, извором и потоком. У светлу овога, уздизање Духа или понижење Сина је јерес, која се никако не може применити на Христа.

Свети Атанасије објашњава ову противречност на следећи начин: када Христос каже: „Ко год каже реч против Сина Човечијег биће му опроштено“, Он мисли на Своју људску природу. Неопростива хула тиче се Христовог божанства. Изговарајући „Дух Свети“, Спаситељ указује на Своје Божанство, разликују Га од тела.

Хула на Духа, која се не опрашта „ни у овоме или у будућем веку“, представља срамоту Христовом Божанству и увреду за Бога. Човек хули на Духа када иде против Божанске воље. Ово није ништа друго до савест, мудро усађена у душу сваког човека. Ако стално утишавате глас своје савести, он ће заувек престати, чинећи покајање (а самим тим и опроштај) немогућим. „Кад размишљате о својим поступцима, користите своју савест уместо лампе; она показује која су дела у твом животу добра, а која лоша” – Свети Нил Синајски.

Јован Малов, Чтец
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: blog.obitel-minsk.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.