КАДА је средином 18. века Цариградска патријаршија, уз помоћ султана, укинула Пећку патријаршију, наступио је период у коме су тзв. фанариоти, епископи Цариградске патријаршије, управљали територијом Српске цркве.
АУТОР: Ђоко СЛијепчевић
Отуђени од народа, спремни да служе турским и личним интересима, остали су Србима у лошој успомени. Наш нобеловац Иво Андрић, енглески путописац сер Артур Еванс, српски летописци са Косова и Метохије, историчар СПЦ, оставили су записе о томе. Објављујући одломке ових сведочења у доба када Цариград покушава да се меша у послове наше аутокефалије сећамо се, као и увек, да је историја учитељица живота.
БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА
Владике Грци, у нашим крајевима познати под општим именом фанариоти, јер су постављани у Фанару, делу Цариграда у коме се налазило седиште Патријаршије, нису ни били, нити су могли бити, бољи него у другим нашим крајевима, где су управљали црквом. Они су нашом црквом у Босни и Херцеговини управљали нешто више од једнога века. О себи су оставили доста рђав спомен. За херцеговачког митрополита Јосифа рекао је Томо Ковачевић да је био „велики непријатељ народности српске и цркве хришћанске, гори од сваког Турчина“. Овакво мишљење о владикама Грцима настало је, највише, због њихове велике грамзивости за новцем, која је понекада, стварно, прелазила сваку меру. А и због тога што су се, као бератлије, више држали уз турске власти, него уз народ.
Деметар Атанацковић, аустроугарски конзул у Сарајеву, извештава, 30. јула 1851, кнеза Феликса Шварценберга да дабробосански митрополит има годишње 60.000 фиорина прихода, што је, можда, мало претерано, али је сигурно да су грчке владике нештедимице глобиле народ. Тако је било све док 1862. године није донет Статут о црквеним и школским пословима. До тога времена владике су наплаћивале неколико врста прихода. Једна је врста узимана од народа у име данка, што је свака епархија морала давати држави. Овај данак је средином XIX века износио годишње по 3-4 гроша од сваке куће, а звао се мирија. Њу је епископ предао држави. Остале данке је епископ узимао за себе. Свака му је кућа морала давати годишње по један грош и четири паре под именом батик или димарина. Обје врсте данка скупљао је свештеник и предавао их епископову човјеку, који је ишао по епархији да скупља данке.
Свештеници су напосе плаћали друге данке. Сваки је морао дати епископу по 25 дуката када буде произведен за свештеника, а када добије парохију морао је дати за сваку кућу у парохији по један талир. Осим тога сваке је године свештеник давао по 50 гроша за водицу и неке таксе за вјенчанице. Када би се свештала нова црква, народ је морао дати епископу 5.000 гроша.
СЛУЖИЛИ ТУРСКИМ И ЛИЧНИМ ИНТЕРЕСИМА
Остало је доста забележених података о начину на који су се богатили владике Грци у Босни и Херцеговини. Густав Темел је, на својим обиласцима Босне и Херцеговине, забележио да је оно лице које се хтело запопити, морало платити владици од 20 до 200 дуката за парохију 1902. Парохије су таксиране према томе колико се са њих може убрати прихода. За владику Дионисија се вели да је 1869. године рукополагао за свештенике чобане по Босанској Крајини само да би дошао до новца. То исто је радио и у Босанској Градишци, где је одбијао да рукополаже богослове који су завршили Пелагићеву богословију у Бањојлуци, иако се на то био обавезао једним уговором са бањалучком општином 1903. Исто је радио и митрополит Пајсије, „десни докољеник валијин“, који је запопљавао за 60 до 70 дуката „не гледајући да ли је што учио или није, него само дај дукате, па кад све то учини он му још каже: штета је да ти млад идеш три-четири године учити, кад ја свакако намјеравам са валијом овдашњим Бањалучку богословију срушити, дакле боље ти је кад те ја запопим на време и дам ти нурију, па да зато време стечеш и себи и мени“. Понекада су и свештеници, притиснути од владика, морали да гуле народ, да би могли платити владикама оно што су тражили. Све се то веома тешко одражавало на народ, који је и иначе био притиснут дажбинама. Густав Темел вели да је, обилазећи Босну, налазио одраслу децу која још нису била крштена јер родитељи нису могли да плате таксе./…/
Није, због свега овога, никакво чудо, да су владике Грци били врло омрзнути код народа. У представци, коју је, у име хришћана Босне и Херцеговине, фра Иван Јукић, 1. маја 1850 године, поднео султану Абдул Меџиду, наводи се, у 15 тачки, у име православних Срба, и ово: „…Да је слободно крстијанима грчког обреда себи по себи архиепископа и епископе изабрати, који језик и обичаје земаљске знају, а ове за одобрење вашему величанству приказати“ … У објашњењу уз ову тачку молбе речено је за грчке владике да они „не брину за отхрањењем свештеника, њима је свеједно поп зна личитати ол не читати, само ако има платити, одмах га запопе, касније опет га уцене и ако не има више одклен платити то га на крволочни начин излупа и распопи. Каноне и свете наше цркве уредбе својевољно тлачећи и за новце продајући као чаробник Симеон. Једна од највећи за нас милости царских та би била, кад би нас ових незваних пастира ослободио“.
ОДБРАНА КРСНЕ СЛАВЕ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ
Ево шта се десило у Пећи, кад је владика – фанариот Мелетије 1854, као 28-годишњак, дошао за митрополита рашко – призренског. Он је био из околине Сера, па је добро говорио српски. (Митрополит Мелетије је, иначе, касније постао зрелији, па је нашао заједнички језик са својим српским верницима, и био је добар владика, с чијим благословом је отворена Призренска богословија. Много је помагао да се с турске робије пусте заточени Срби). Одсео је у Пећкој патријаршији, и на разговор примио све чланове црквено – школске општине из Пећи, који су дошли да га поздраве. Кад су попричали, владика поче своје: „Браћо моја, чуо сам да ви поред других празника имате и неку славу. То је незнабожачки обичај. Наша света Православна црква не зна за тај празник, уместо славе да празнујете имендан. Ја као ваш архијереј тражим да оставите славу и узмете имендан!“
Сви ником поникоше, ћуте. Устаде Спасоје Гашић, кујунџија, који је знао да Грци славе имендане, али се направио луд, па упитао владику:
– Да ли треба славити имендан свакоме мушкарцу у једној породици?
– Не, само имендан домаћину, а не и осталима!
– Добро, а ако домаћин има име: Живко, Стојан, Драгутин, Светолик, Боривоје, Озрислав и друга имена којих нема у календару, имена тих светитеља, онда шта ћемо у том случају?
Владика рече да се слави дан кад се тај и тај родио. Гашић примети да је то онда рођендан, а не имендан. Грк упоран – нека славе име неког од укућана. Кујунџија се не да – то неће бити право глави куће. Фанариот предлаже да се слави имендан домаћице. И она може имати народно, некалендарско име, наставља Гашић. Деци треба да се дају календарска имена, вели владика. Србин наставља да „звоца“ – то је питање будућности, за децу која ће се тек родити, а шта ћемо сад?
И онда Спасоје кујунџија вели младом митрополиту да је слава древни српски обичај, примљен приликом крштења српског племена, а да је светац – заштитник заменио негдашње кућне и племенске богове. Ништа не вреди – митрополит тражи од Пећанаца да се одрекну крсне славе. Сви ћуте, у страху, а Спасоје Гашић устаје и каже: „Браћо, ко оће да слави нек слави, а ко неће нек не слави. Ја не напуштам своју славу коју су ми прадедови славили.“
Разјари се Грк, па поче да куне Спасоја, а овај, ни пет ни шест: „Бојим се Бога и родитељске клетве, а ти си Грк, иди у першун!“
Уплашени чланови црквено – школске општине обећају митрополиту да неће славити.
Од септембра, почиње нови богослужбени круг и крећу славе. Пећанци, осокољени поступком кујунџије Спасоја, славе славу све у шеснаест, не маре за одлуку митрополита. Сам Гашић слави Митровдан, и вели: „Не остављам ја своју лепу славу за ћеф Грка“. А шта би са осталима из црквено-школске општине?
Петар Петровић, који је о овоме писао, каже: „Сви општинари, који су пристали да неће славити, нису ни славили. Коме је умрла мајка, коме отац, коме жена, брат или чељаде, тек свакоме се понешто десило да га спречи да не слави. Народ то види и народ тријумфује и отворено се сити. Идуће године сви су општинари једва чекали да им дође слава, да им се скине народно проклетство.“
ИЗВОР: https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1193933/istorijski-dodatak-vecernje-novosti