Горанци као етничка група, специфична по много чему, име су добили по географском називу Гора на Шар-планини, где иначе живе у 19 села. Општина постаје 1990. године, према одлуци Скупштине Србије. Говоре посебним дијалектом, такозваним горанским језиком, односно старословенским српским језиком, који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља. Специфични су по језику којим говоре, обичајима које упражњавају, славе и Божић, Митровдан и Ђурђевдан, али као муслимани, који су примили исламску веру, што не крију, славе и Бајрам и Курбан-бајрам и одлазе у џамију на молитву.

О њиховом словенском пореклу говоре и многи топоними у Гори, као што су планина Јелица, Попов рит, Душкина река. У турским архивама помињу се као Нахија Гора, као део Призренског санџака, а сва имена, која су тада уписана у књиге, које су Турци иначе ревносно водили, српска су. Цар Душан је, како је забележено, јео само јагњад која је пасла у Гори. А колико их је ценио говори и запис из 14. века, у којем цар Душан налаже да се Горанцима не наплаћује порез по грлу стоке, него ће плаћати годишњи порез по домаћинству. „Ово наређујем зато што су они највећи љубитељи државе и највернији део мог народа, који је вредан и радан, и верују у ово моје и оно Христово царство“, записано је у наредби цара Душана.

Тек у 17. веку Гору је захватио процес исламизације, који је завршен 1867. године, када умире и последња хришћанка коју и данас многи знају као баба Божану.

Гора има 19 села и око 20.000 становника. Девет горанских села 1913. године припада суседној Албанији, што је Србија учинила под великим притиском тадашње међународне заједнице. Тако су се Гора и Горанци и тада и сада нашли у великом окружењу Албанаца из Албаније и оних из Македоније, и живе око српске границе према овим државама. Једини излаз им је преко Призрена у централну Србију.

Гора се простире на 500 квадратних километара, а од тога 310 је у Србији, 150 у Албанији и 40 квадратних километара у Македонији. Око 13.000 Горанаца живи у иностранству, око 11.000 у Београду, има их у Новом Саду, Панчеву, Краљеву, Крагујевцу, Нишу, Суботици, Сомбору, Новом Пазару. Око 12.000, после бекства са Космета, расуло се по читавој Србији а многи су отишли и у иностранство. У Гори данас једва да има и 6.000 углавном старачких домаћинстава.

У току бомбардовања Србије погинуло је 23 Горанаца, а њих осам страдало је од бомби НАТО-а. Уништавање локала Горанаца, ових дана, постало је готово свакодневна појава, иако је веома добро познато да су Горанци, који за себе говоре да им је једина држава Србија, једна од ретких етничких група која је изузетно привржена држави Србији у којој живе и у којој остварују своја права и чију централну власт и једино признају.

Имена, која су слична албанским, „буне“ оне који протестују, а неки и намерно распаљују страсти, говорећи како су сви исти. Мало је познато да су Горанци имали презимена са „ић“, али су одлуком из Београда 1956. године њихова презимена промењена, односно настављена је од државе одобрена албанизација из 1946. године, одлуком косовских институција, а на основу документа који је потписао Фадиљ Хоџа да се у презимена Албанаца унесу породична имена, па су они то применили и на Горанце и тако започели албанизацију, која није успела у Гори.

О Горанцима се мало зна, јер, када се говори о Космету, о избеглицама, говори се само о Србима, ретко се помињу и Роми и Горанци, који, без обзира на притиске, тешку ситуацију у којој су се нашли, сиромаштво и беду, у Гори живе и опстају упркос свему. У Гору свих ових година није отишао ни један функционер из Србије, а није им пружена било каква помоћ, нити се неко запитао како и под којим условима живе расељени Горанци са Космета. Ових тешких дана, Горанац, који је изабран у Скупштину Космета, као представник Горанске грађанске иницијативе, одбио је да потпише декларацију о независности, а учинио је то, на пример, представник Бошњака.

ИЗВОР: https://nacionalist.rs/gora-i-goranci-cuvajmo-nasu-bracu-od-zaborava/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.