Моћни људи немају духа, а духовни људи немају моћи.“ (Ђуро Шушњић, 1934,социолог и филозоф) „Ум је попут падобрана – функционише једино ако је отворен.“ (Алберт Ајнштајн, 1879-1955. теоријски физичар) „Који брзо уче – први се потурче.“ (Рајко Петров Ного, 1945, пјесник, есејиста и књижевни критичар) „Исто онако као што сваког јутра када се пробудим знам да се Сунце неизбјежно рађа, тако и глобализација представља нужно догађање које није ствар воље.“ (Томас Фридман, 1953, амерички политички коментатор и колумниста)

АУТОР: Милан Гајовић

Интелектуалац је особа која се истиче интелигенцијом и образовањем, односно умним способностима које користи у професионалне и/или јавне сврхе. Захваљујући својим интелектуалним способностима и образовању ужива углед, односно представља ауторитет у одређеним областима друштвеног живота (сфери културе и науке, прије свега).

Ђуро Шушњић сматра да је интелектуалац човјек од духа који покушава да снагом свог интелекта мијења свијет око себе, јер је његов позивb„тражење истине“. Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. „Интелектуални интерес је откривање истине да се свет осмисли, а не да се њиме влада“.

Шушњић класификује три типа интелектуалаца: „неутралне техничаре“, „социјалне филозофе“ и „критичке интелектуалце“ које карактерише критичко мишљење и критички став и према сопственим идејама и према свијету у којем живе. Критички интелектуалци су „духовна опозиција
систему моћи“. Особеним их чини активно јавно дјелање (друштвена ангажованост), одговорност за изговорену ријеч и побуна против лажних ауторитета…

Појам „интелигенција“ означава и посебну друштвену групу, или привилеговану друштвену елиту чије припаднике заједница препознаје по нарочитој способности и умности. Карактерише их слобода, односно морална аутономија личности, независност у мишљењу и критички став, односно неприхватање неутемељених заповијести. Морална аутономија значи поступање у складу са својим увјерењима и управљање према савјести.

Антички мислиоци Сократ и Платон су сматрали да јавним пословима треба да се баве „аристократе по духу“ који се залажу за опште добро. Јавни интелектуалци треба да се руководе „етосом јавног дјелања“ утемељеног на, постојаном и међупрожимајућем, менталном и моралном складу мишљења, говора и чињења. Храброст је највиши израз људског достојанства и личне аутономије.

„Свака друштвена група“, писао је Антонио Грамши ( 1891-1937,италијански марксистички друштвени теоретичар и политичар) „ствара себи истовремено, органски, један или више слојева интелектуалаца који јој пружају хомогеност и свијест о сопственој функцији, не само на економском, него и на друштвено-политичком пољу“.

Јавно критичко мишљење, нарочито критика власти, носи и велики ризик и по личну и професионалну судбину критичара. Милован Витезовић (1944-2022, писац, сценариста и драматург), у својој књизи „Испит код професора Милоша Н. Ђурића“, пише: „…И пре се мислило, али је од
њега (Сократа) мишљење постало опасно по живот“.

Међутим, интелектуалци су и произвођачи разних идеологија, изнајмљују своју памет и продају своје идеје. То је, прије свега, ствар карактера, односно моралне чврстине. „Ништа тако не открива слабости у човјековом карактеру као јавни живот“, казао је Арчибалд Кронин, 1896-1981,шкотски љекар и писац). Другим ријечима, у сваком друштву постоје и псеудоинтелектуалци (грч. псеудо – лажни, обмањујући) , односно идеолози који се не руководе истином, већ властитим интересом. Они се служе пропагандом у име „једне истине“, наметнуте и непорециве. Образац и водиља њиховог мишљења и понашања јесте ауторитет оних који их плаћају и послушност према њима. Псеудоинтелектуалци су јавне апологете и промотери политике налогодаваца, „интелектуални најамни радници“ (Ђ.Шушњић), „интелектуални медиокритети“ (Рајт Милс, 1916-1962, амерички социолог), и инструменти злоупотребе знања. Средином 20. вијека, Милс, у својој књизи „Елита власти“, припаднике политичке елите назива људима „другоразредне интелигенције“, јер по њему, интелектуалац треба да буде „морална савјест свог друштва“.

Отац модерне социлогије, Емил Диркем (1858- 1917, француски социлог) је сковао израз „црна интелигенција“. То су интелектуалци који јефтино продају своје знање и производе „инфлацију кадрова“.

Џорџ Орвел (1903-1950, енглески књижевник) изразом „патологија интелектуалца“ означава његову склоност да се „сагне пред тренутним побједником, да се постојећи трендприхвати као неповратан“.

Првог маја 1776. године, језуита Адам Вајсхаупт (1748-1830, њемачки филозоф и професор канонског права на Универзитету и Инголштату, Баварска) је основао илуминате.

Циљ тог тајног друштва је био урушење религијских институција и граница између држава којима ће управљати „мудраци“, односно заједница „илуминираних“ (просвијетљених).

Циљеви илумината, учлањених у разне тајне и јавне организације су, између осталих: укидање националних влада и националне суверености, стварање свјетске владајуће елите, као и борба против вјере и хришћанства за тзв. нови свјетски поредак.

Дејвид Рокфелер (1915-2017, амерички банкар и један од најбогатијих људи свијета) је казао: „Све што нам треба јесте једна велика светска криза и народи ће прихватити нови светски поредак“. (Часопис „Збиља“, јул-септембар 2017). “Наднационална власт светских банкара и интелектуалних елита има првенство над правом народа на самоопредељење (које укључује право на бирање сопствене државне власти)“. (Часопис „Печат“, 12.април 2013.).

Из цитираног произилази да је наднационална сувереност мегакапиталиста и (псеудо) интелектуалне елите пожељнија од националног опредјељења и државног суверенитета, као „реликата из прошлих времена“. А глобалистичка интелектуална „елита“ треба да служи богаћењу највећих банкара – инвеститора.

Фамилија Рокфелер је дио глобалистичке елите која настоји да обликује свијет према својим интересима овладавања планетом. „Током многих година породица Рокфелер је давала „правог човјека“ за високе америчке државне функционере независно од тога која је партија била на
власти…“, казао је, још 1902.године, енглески економиста Џон Хобсон (1858-1940,).

Стратешки правци неолибералне, „универзалне цивилизације“ утврђују се на „Свјетском економским форуму“, у Давосу (Швајцарска), који сваке године окупља глобалистичке интелектуалце из цијелог свијета.

Неолиберална идеологија јесте тоталитарна идеологија овладавања планетом, јер се намеће, не само путем тзв. „меке моћи“, односно „хибридним ратом“, него и оружаном силом („хуманитарним интервенцијама“).

У јавност излази све више доказа да су илуминати и волстритски банкари учествовали и у револуционарном рушењу царске Русије, помажући бољшевике милионима долара у злату.

„…интернационални комунизам је коришћен ради уништавања хришћанских вредности и хришћанског друштва, јер су институције хришћанског друштва, његова култура и морални закони једине праве препреке успостављању новог светског поретка.“ (Драган Мраовић, 1947-2022, пјесник, преводилац и дипломата; часопис „Печат“, број 433/2016)

Један од вођа Октобарске (бољшевичке) револуције Лав Троцки (Лејба Давидович Бронштајн, 1879-1940), био је заговорник радикалне револуционарне стратегије. Сматрао је да „Октобарска револуција“ може бити потпуна само ако постане свјетска револуција (троцкизам). А шта је то до друга варијанта новог свјетског поретка? И Троцки је био повезан за западним мегакапиталистима који су финансирали „Црвени октобар“.

Под појмом секуларних свештеника Ајзаја Берлин (Исаиах Берлин, 1909- 1997,британски политички филозоф) је означио комунистичке интелектуалце који су бранили злочине власти. А по америчком
лингвисти и филозофу Ноаму Чомском (1928), такве „свештенике“ чине интелектуалци који аплаудирају западној моћи, игноришу западне злочине и зато су поштовани на Западу. Оличава их тзв. невладина интелигенција, коју је током Хладног рата обликовала
ЦИА.

Глобалистички циљ јесте потчињавање интелектуалаца и њихово припитомљавање. „Задатак интелектуалног клера је симболично посредовање између властодржаца и потчињених, уз гаранцију да ће потчињени остати потчињени…“ (Дијего Фузаро, 1983,
италијански филозоф).

Према Жану Бодријару (1929-2007, француски социолог, филозоф и теоретичар културе), САД су „пустиња из којих је ишчезла реалност“. Као такве, оне су вјеродостојно лице савремене цивилизације, односно обеснажење свих вриједности и „постмодерни културни суноврат“.

Производњом хаоса и управљањем њим, САД се баве уз помоћ бројних аналитичких центара, „фабрика мисли“ и „трустова мозгова“. То су научно-истраживачке организације, формиране у вријеме Хладног рата, са главним циљем да САД буду главни хегемон у свијету. Баве се, прије свега, друштвеним наукама, односно теоријским и практичним проблемима реалне политике.

По правилу, то су групе савјетника или експерата који учествују у пројектима, у оквиру постављеног задатка, ради утицаја на државну политику и на лица која формирају јавно мњење. Они су и инструменти друштвене контроле и мјерила владајућег система вриједности. Ради се о „продавцима идеја“ у замјену за новац. Ови „мозгови“, односно глобалистички секуларни свештеници, стварају „обрасце новог мишљења“, дефинишу америчке националне интересе и одређују магистралне правце америчке спољне политике.

Почетком 21. вијека, амерички трустови мозгова су издвојили главне проблеме који ће бити важни у наредних 25 година. То су, између осталих: управљање ресурсима планете, контрола демографске
ситуације, проблем политичког управљања и убрзање процеса глобализације. (Портал studproject.com)

РАНД ( (за) „Истраживање и развој“) корпорација је основана 1948.године, као „независни владин институт“ и „непрофитна“ институција коју финансира Пентагон. Њена „Иницијатива за алтернативну стратегију“, настала поводом тзв. “Арапског прољећа“, обухвата разноврсне методе дестабилизације других држава, путем тзв. обојених револуција, у циљу спровођења америчких националних интереса, али тако да рука САД у свему томе „треба да буде невидљива“. Главну улогу у таквим револуцијама треба да одиграју невладине организације (НВО) и „независни“ медији.

Глобалисти примјењују метод тзв. колонијалне полиархије. То значи да спољни колонизатори дифузно распоређују тачке контроле, чинећи систем који се контролише и експлоатише потчињеним друштвом.

Лојални припадници домаће културне, образовне и академске елите служе колонизатору и урушавају високо образовање, науку и националну културу. Колонијална експлоатација временом уништава највећи дио домаће интелигенције и подразумијева губљење интелектуалног суверенитета, односно изнајмљивање и некритичко усвајање туђе истине, туђих образаца мишљења и вриједносних категорија.

„Може се савршено створити свијет којим управља невидљива диктатура у којој су, у сваком случају, задржани спољни облици демократске владавине.“ (Кенет Болдинг (1910-
1993, амерички економиста, социолог, филозоф и мировни активиста).

У студији „Одличне овце: погрешна едукација америчке елите“ (Excellent Sheep: The Miseducation of the American Elite and the Way to a Meaningful Life“ (2014), професор Универзитета Јејл Вилијам Дересјевич (1964, амерички писац, есејист и књижевни критичар) упозорио је да се у врхунских храмовима свјетског образовања производе стада медиокритета, („одлично дресиране овце“) који су предодређени за кључне функције у друштву. Ова образована елита је дресирана да не размишља својом главом и да не показује емоције, критичко мишљење и моралну храброст. Напредовати могу само они који прихватају правила „корпоративне религије“ и који одустају од свог, и личног и професионалног, идентитета.

И пруски модел образовања из 19.вијека имао је циљ да обликује људе да послушно и беспоговорно служе држави. У том систему постојала су три типа образовања: један за интелектуалну (државну) елиту; други за слуге те елите, односно за тзв. професионалце: љекаре, правнике, инжењере… и трећи који је био намијењен осталим грађанима.

У протеклим деценијама, у Србији и Црној Гори, десило се оно што Жилијен Бенда (Јулиен Бенда, 1867-1956, француски филозоф, романописац, есејиста и књижевни критичар) назива „издаја
интелектуалаца“. Они су издали своју мисију независних бранилаца истине и постали дио система глобалне моћи и (неолиберални) „опасни утописти“. Немало, српских и црногорских, комунистичких и грађанских- глобалистичких, интелектуалаца се отуђило од свог народа и прихватило позиције компрадора (западних „меких“ окупатора). Тиме су постали оруђа западних интереса.

Наша елита је врло коруптивна и услед тога налази се у прединтелектуалном стању свести. Сматрам да је овај нараштај интелектуалне елите…обликован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе…А власт управо носе представници тог нараштаја.“ (Мило Ломпар, 1962, историчар књижевности и есејиста, часопис „Печат“, 1.јул 2016.)

Истиносни и морални ставови ангажованог јавног интелектуалца треба да пролазе кроз претходни, својеврсни, ментални и патриотски „филтер“, како би помогли да успјешно разликујемо неспорне, универзалне вриједности од интереса западних моћника који опасно угрожавају нашу националну и државну самобитност.

ИЗВОР: https://srbin.info/pocetna/aktuelno/globalisticki-orijentisani-intelektualci-sekularni-svestenici-velikog-brata/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *