Главна корист од читања великих књижевних дела нема везе са књижевношћу. Она није повезана ни са посебношћу њиховог стила, па чак ни са васпитавањем наших осећања. Читање добрих књига корисно је, пре свега, стога што нас спречава да будемо „истински савремени људи“. Јер, бити „истински савремен“ значи осудити себе на последњу предрасуду; као кад потрошите последњи новац на најмодернији шешир, и тиме себе осудите на старомодност. Стаза прохујалих векова посејана је лешевима „истински савремених људи“. Књижевност, она класична и вечна, непрекидно нас подсећа на непомодне истине, које уравнотежују нове погледе којима смо тренутно заокупљени. Начин на који она делује, међутим, прилично је необичан те вреди почети са његовим разумевањем.
С времена на време, а посебно у немирним епохама као што је ова наша, на свету се појављују специфична струјања. У старим временима она су називана јересима, а сада их називамо модом. Понекад су та струјања накратко корисна, али могу бити и сасвим шкодљива. Она се по правилу могу свести на неку истину или, тачније, полуистину. Тако, на пример, остајемо у сфери искрене оданости ако држимо до Божјег закона, али ако инсистирамо на томе науштрб Божије милости, то већ спада у јерес; исто тако, није ни најмање лоше ако жудимо за једноставним животом, али ако се та жудња остварује на рачун ведрих осећања и лепих манира – она постаје јеретичка. Јеретик (или фанатик) није човек који исувише воли истину, истина се не може сувише волети. Јеретик је човек који своју истину воли више од Истине. Он више воли своју полуистину коју је сам открио, него читаву истину коју познаје човечанство. Он одбија да свој сопствени драгоцени мали парадокс види као део мноштва очигледних истина, које тек заједно чине светску мудрост.
Такви иноватори су понекад мрачни и искрени као Толстој, а понекад женски, речити и осетљиви као Ниче; понекад су духовити, сналажљиви и одважни као г. Бернард Шо. Увек побуђују интересовање а неретко стичу и следбенике. Али увек и свуда чине једну основну грешку. Сви они мисле да су открили нешто ново. У ствари, оно што је ново није дата идеја, већ потпуно одсуство других, уравнотежујућих идеја. Веома је вероватно да се та иста идеја може наћи у многим класичним књигама староставним, само што су тамо уравнотежене, на свом месту, друге мисли их допуњују а понекад чак и оповргавају и превазилазе. Велики писци нису занемаривали пролазну моду зашто што о њој нису ништа знали, него баш зато што су размишљали од њој, и изнашли одговоре на питања која она поставља.
У случају да нисам сасвим јасан, изнећу два примера, оба у вези са идејама које су тренутно у моди међу врлим младим мислиоцима. Сви знамо да је Ниче заступао доктрину, коју су он и његови следбеници сматрали сасвим превратничком. Он је, наиме, тврдио да је општеприхваћени алтруистички морал – изум слабих, оних који теже да спрече јаке да владају над њима. Не слажу се сви савремени људи са тим, али сви мисле да је то ново и нечувено.
Можемо мирне душе претпоставити да велики писци прошлих времена, као што је Шекспир на пример, нису исповедали ову идеју, д аим једноставно никад није пала на памет. Али, ако завирите у последњи чин Шекспировог Ричарда III, тамо ћете у два реда наћи не само све оно што је Ниче имао да каже, већ и саме Ничеове речи. Ричард Грбави обраћа се, тако, својим племенитим велможама:
„Савест је реч коју само страшљивци користе
Смишљена најпре да јаке држи у страху“.
Као што рекох, Шекспир не само што је својом мишљу дотакао ничеанско право јачег – он му је знао цену и место. То место су уста помахниталог грбавца уочи пораза. Бес уперен против слабих одликује мрачне, сујетне и веома болесне људе; онакве какви су били Ричард или Ниче. Не треба, дакле, мислити да стари класици нису видели нове идеје. Видели су их, итекако; Шекспир је јамачно срео ничеанство, и видео га скроз, без остатка.
Навешћу још један пример: Бернард Шо у свом блиставом и честитом комаду „Мајор Барбара“ баца један од најжешћих изазова у лице пословичног морала. Кажемо да „сиромаштво није порок“. Не, одговара Шо, сиромаштво јесте порока, мајка свих порока. злочин је бити сиромах уколико можеш да се побуниш и постанеш богат. Онај ко остаје сиромашан јесте малодушан, сервилан или подао. По неким знацима, Шо и многи његови поклоници придају овој идеји превелики значај. Али, као и увек, нов је тај значај а не сама идеја. Још је Текеријева Беки Шарп знала да каже како је лако бити моралан са 1.000 фунти годишње, а тешко са само 100. Али, баш као и Шекспир, Текери не само да је зна за ту идеју, него је тачно и знао и њену вредност. Не само да му је пала на памет, већ је знао и где треба да се изрекне. Требало је да се помене у реплици Беки Шарп, жене промућурне и искрене, којој је, међутим, дубоко страно све оно што живот чини вредним. Њен цинизам, усмерен против уравнотежујућег мишљења леди Џејн и Добина, на свој начин је духовит и површно истинит. Цинизам Шоовог јунака, изречен са строгошћу проповеди, никада не може бити истинит. Није, наиме, истина да су крајње сиромашни људи – неискренији и понизнији од оних веома богатих. Бекине полуистине најпре су постајале помало настране, затим се у њих једва веровало, а на крају су се претвориле у лаж. У Текеријевом случају, закључак који нас интересује је истоветан са Шекспировим. Оно што називамо новим идејама само су крхотине старих.
Не ради се о томе да нека идеја није долазила Шекспиру на памет: долазила је, али је сретала тамо и многе друге идеје, кадре да и ње истерају лудост.
Гилберт Кит Честертон, СВЕ ИЗ МОГ ЏЕПА, (О читању, стр. 102-104), Бернар, Отачник, Београд – Стари Бановци, 2013. године
Изабрао, приредио и превео: Милан Рамадански