- Пре 75 година, Америка је Европи понудила мито да се одрекне суверенитета. Европа је прихватила и остала колонија САД до дана данашњег.
АУТОР: Валентин Катасонов
Не престајемо да се чудимо како званичници Европске уније и лидери огромног броја европских држава уводе санкције Русији које више штете Европи него нама. Чини се да се Европа бави самоуништењем.
А разлог за ову непромишљену политику је у томе што лидери ЕУ и већине европских земаља доносе одлуке о санкцијама без образложења: једноставно прате наредбе Вашингтона. У САД постоји центар за планирање санкционог рата, а тамо се припремају и кадрови за европске политичаре.
Како је Европа дошла до таквог живота? То се дешавало постепено. Прекретница је била 1947. година. Пре 75 година, Америка, обогативши се захваљујући Другом светском рату, искористила је тешку економску ситуацију Европе и закачила је на удицу Маршаловог плана.
План је 1947. изнео амерички државни секретар Џорџ К. Маршал. Званични назив плана је „Програм опоравка Европе“ (European Recovery Program).
Главни нацрти програма одобрени су на састанку у Стејт департменту 28. маја 1947, али датум рођења плана је 5. јун 1947, када је Џорџ Маршал јавно изложио програм у свом говору на Универзитету Харвард. Датумом рођења може се сматрати и 12. јул 1947. године, када су се у Паризу окупили представници 16 западноевропских земаља да разговарају о програму. На састанак су били позвани и представници држава Централне и Источне Европе, али су на инсистирање Москве лидери ових држава одбили позив. Финска је такође одбила да учествује на састанку.
Није тешко уочити везу између Маршаловог плана и „Труманове доктрине“, усмерене на ограничавање раста снага социјализма у свету и вршење континуираног притиска на СССР и друге „тоталитарне“ режиме. Д. Кенан, А. Далес, Л. Хендерсон, Д. Ачесон и други амерички државници учествовали су у развоју доктрине. Доктрина је коришћена да се оправда америчка економска и војна помоћ земљама које су требале да буду противтежа утицају Совјетског Савеза. Већ 1947. Конгрес САД је у буџету за фискалну 1947/1948. годину Грчкој и Турској издвојио 400 милиона долара под изговором „комунистичке претње“.
Што се тиче Маршаловог плана, САД су покушале да га представе као чисто економски програм. Главни циљ плана био је да се обнови европска економија уништена током рата. Економска ситуација је била заиста депресивна. Европска пољопривредна производња је 1947. године износила 83% од нивоа из 1938. године, индустријска производња – 88%, извоз – 59%. Варшава, Ротердам, Берлин лежали су у рушевинама. Милиони људи остали су без крова над главом. Уништена је привредна инфраструктура, посебно саобраћајна. Иако значајан део малих градова и села западне Европе није претрпео штету, уништење саобраћајних веза оставило их је у економској изолацији.
ПОЛИТИЧКИ ЦИЉЕВИ МАРШАЛОВОГ ПЛАНА
Међутим, Маршалов план је имао и политичке циљеве. Услови за пружање помоћи били су:
1) уклањање комуниста из влада европских земаља;
2) укидање програма национализације.
Позиције комуниста биле су посебно јаке у Француској и Италији. Конкретно, у Француској је на изборима за Народну скупштину у новембру 1946. Комунистичка партија добила скоро 29% гласова, представник КПФ је преузео место министра одбране, а још три комуниста су постали министри без портфеља. Комунисти и социјалисти заједно су дали половину гласова у француском парламенту. У Италији, на парламентарним изборима 1948. године, комунисти су добили више од 30% гласова. Европа није могла да одоли искушењу америчке помоћи, ултиматум Вашингтона је спроведен. До 1948. више није било комуниста ни у једној западноевропској влади.
Маршалов план почео је да се спроводи 4. априла 1948. године, када је амерички Конгрес усвојио Закон о економској сарадњи, који је предвиђао четворогодишњи програм економске помоћи Европи. Укупна издвајања по Маршаловом плану (од 4. априла 1948. до децембра 1951. године) износила су око 13 милијарди долара (у ценама 2012. то је око 600 милијарди долара).
Главни удео апропријација у наведеном временском периоду припао је Великој Британији (2,8 милијарди), Француској (2,5 милијарди), Италији (1,3 милијарде), Западној Немачкој (1,3 милијарде), Холандији (1,0 милијарди). Касније је Маршалов план примењен и на Јапан и неке друге источноазијске земље (укључујући Тајван). После 1951. године, Маршалов план је почео да се гаси. Формално је радило до средине 1960-их. Укупан износ помоћи за све године износио је око 17 милијарди долара.
Маршалов план је првобитно укључивао помоћ у послератној обнови совјетске привреде. Али совјетско руководство је на крају одустало од било каквог облика помоћи као дела плана, схвативши да се бесплатни сир дешава само у мишоловци. Док је Рузвелт још био жив, постигнут је прелиминарни договор између њега и Стаљина да ће Америка пружити финансијску помоћ Совјетском Савезу да обнови економију без икаквих политичких услова. На скали која је отприлике упоредива са помоћи при зајму (11,3 милијарде долара). Међутим, ови споразуми су остали неиспуњени због Рузвелтове смрти у априлу 1945, а његов наследник Труман је кренуо у Хладни рат са Совјетским Савезом.
СТАЉИН – ГЕОПОЛИТИЧКИ ГЕНИЈЕ
СССР је позван на поменути састанак у Париз 12. јула 1948. године. Совјетска делегација на челу са В. Молотовом отпутовала је за главни град Француске. „Приликом разматрања било каквих конкретних предлога, совјетска делегација мора да се противи таквим условима помоћи који би могли да доведу до нарушавања суверенитета европских земаља или нарушавања њихове економске независности“, наводи се у инструкцији коју је Молотов добио од Стаљина.
Молотов је од 27. јуна до2. јула у Паризу разговарао о Маршаловом плану са британским и француским колегама Ернстом Бевином и Жоржом Бидоом. Совјетски министар спољних послова се надао да ће Москва успети да развије заједнички став са Лондоном и Паризом о условима за добијање помоћи од Вашингтона. Молотов је навео да Москва жели да добије новац без икаквих услова и контроле, наводећи као пример Ленд-Лиз. Западни саговорници су, одговарајући на ово, истакли да је рат завршен, па да односе треба градити другачије. У Паризу је донета одлука о нашем одбијању да учествујемо на састанку. У ноћи између 30. јуна и 1. јула В. Молотов је телеграфисао И. В. Стаљину: „С обзиром на чињеницу да се наш став суштински разликује од енглеско-француског, не рачунамо на могућност било какве заједничке одлуке о датом питању.”
Колико год чудно изгледало, противљење Маршаловом плану није било само од СССР-а и земаља Источне Европе, већ и бројних америчких политичара и државника. Став Москве наишао је на подршку у личности Хенрија Воласа, који је био потпредседник САД 1940-1944. Он је осудио Маршалов план, називајући га средством хладног рата против СССР-а. У америчком Конгресу, Маршалов план су критиковали републиканци, сматрајући да ће он ставити тежак терет на рамена америчких пореских обвезника.
Амерички и европски медији тог времена фокусирали су се на економске резултате плана. Међутим, Вашингтон је, уз помоћ Маршаловог плана, успео да реши и друге проблеме. На пример, да се створи НАТО блок 1949. године. Или да задржати своје војне базе у западној Европи, створене 1945-46, па чак и проширити своју мрежу.
Један од циљева Маршаловог плана био је да се земље Старог света погурају ка економској и политичкој интеграцији (како би се ојачала противтежа утицају СССР-а у Европи). Москва је већ 1949. успела да интегрише земље источне Европе у оквиру Савета за међусобну економску помоћ (СЕВ), док у Западној Европи ништа од тога није било. У мају 1950. године појавила се прва интеграциона група – Европска заједница за угаљ и челик (Шуманов план). Француска, Немачка, Италија, Белгија, Холандија и Луксембург постале су чланице ЕОУС-а. Следећи корак у европској економској интеграцији уследио је седам година касније, када је шест земаља чланица ЕЦСЦ-а потписало Римски уговор, чиме је иницирано формирање заједничког тржишта у западној Европи.
За решавање практичних питања у вези са применом Маршаловог плана у Сједињеним Државама, створена је Управа за економску сарадњу. Европске земље су основале Комитет за економску сарадњу, из којег је потом израсла Организација за економску сарадњу и развој (ОЕСР).
УСЛОВИ ЕКОНОМСКЕ ПОМОЋИ ПРЕМА МАРШАЛОВОМ ПЛАНУ
Укратко о економским условима помоћи према Маршаловом плану. Део помоћи је био бесплатан, у виду субвенција (средства за куповину хране, горива и одеће). Други део је у виду повољних кредита (производна опрема и сл.). Америчка извозно-импортна банка, повезана са владом, била је активно укључена у имплементацију плана, дајући повољне кредите и банкарске гаранције.
У сваком случају, издвојена средства су ишла готово искључиво америчким компанијама које су Европу снабдевале потребном робом. У том смислу, Маршалов план је био помоћ не само Европи, већ и америчком бизнису. Нагло смањење војних издатака у Сједињеним Државама након завршетка рата створило је претњу да америчка економија уђе у кризу. Маршалов план заменио је барем део војних трошкова потрошњом за помоћ. Конкретно, око трећине средстава додељених Маршаловом плану потрошено је на куповину вишкова америчких пољопривредних производа.
Мора се признати да је Маршалов план одиграо значајну улогу у обнови европске привреде. Европски БДП за период од 1947. до 1951. године порастао је за 32,5%, индустријска производња – за 40%, пољопривредна производња – за 11%. Али на крају крајева, економска обнова Старог света је на крају имала геополитичке циљеве. У плановима Вашингтона Европи је додељена улога противтеже растућем утицају Совјетског Савеза.
Пре 75 година, Америка је Европи понудила мито да се одрекне суверенитета. Европа је прихватила и остала колонија САД до дана данашњег.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/07/22/gde-korni-bezdumnoj-politiki-evropy-56756.html