Берлински конгрес, насликао Антон фон Вернер Напред у средини Ото фон Бизмарк / Фото: Wikipedia

Средином XIX столећа ситуација на европском континенту је била таква да је постојално свега неколико царевина и краљевина. Велике силе, у првом реду Британија, Француска, Турска, Пруска, Италија, Аустроугарска и Русија су имале своје неусаглашене односе који су у протеклим епохама често варничили и долазило је до оружаних сукоба.

Бројчано мали народ – Срби који су изубили своје царство у деценијама после чувене Косовске битке 1389. године, те су окупирани од моћне Османске империје, где су били у полуробовском статусу, јер су аге и паше спроводиле страховладу највиших размера према хрићанском становништву (Грци, Бугари, Срби…) које је потурчавано, односно исламизовано.

Ђорђе Петровић и Милош Обреновић хајдуци из народа су повели Први (1804. у Орашцу), касније и Други (1815. у Такову) устанак против дахија. Те борбе нису биле ни лаке, ни безначајне. За Карађорђа се знало да није баш вичан дипломатији као Милош што је био, али је на бојном пољу био такав да су јањичари и султанова гарда дрхтали од његова имена. Куриозитет је то што он никада није имао бројчану или техничку предност. Невоља је била у томе што је Милош Обреновић посекао свог кума Ђорђа (1817), више зарад сопствене славе, него што је у питању пуко додворавање Цариграду.

Ипак, Милош Обреновић је водио борбе, како оружане, тако и политичке па је 1830. односно 1833. добио хатишериф (повеља) по коме се Србија признаје као наследна кнежевина. После 4-5 векова мрака и тамновања ово је био велики успех тадашње генерације Срба. Уследила је европеизација земље односно разбијање учмале оријенталне културе живота. Ово су након Милошеве смрти наставили његови наследници.

Кнез Михаило Обреновић је увидео да посао ослобађања поробљених србских земаља није готов нити да ће то ићи брзо. Створио је сталну војску, па је талентоване младиће школовао на престижним војним академијама. Управо је он након злочина на Чукур-чесми добио праву самосталност. Мало после тога, тачније септембра 1866. године дошло је до постизања договора са црногорским књазом Николом везано за ослобађање и уједињење нашег народа у једну заједничку државу.

Тих година су такође присутне побуне Срба против Турака у Босни и Херцеговини, од којих је најпознатија Невесињска пушка 1875. године. Устанци су, нажалост, угушивани, али су ипак слабили Османску империју.

Почетком јула 1878. године у Берлину дошло је до састанка шест земаља које су диктирале тадашњицу. Циљ је био да се ревидира Санстефански уговор, по коме је Бугарска као проруски сателит добила нереално велику територију на штету осталих балканских народа. Турска царевина је свакако изгубила доста значајних територија на балканском полуострву, јер су они већ тада били у рапидном пропадању.

На чувеном Берлинском конгресу којим је председавао тадашњи премијер Краљевине Прусије, Ото фон Бизмарк, иначе најзначајнији немачки политичар 19. века и творац немачке политике „гвожђа и крви“, јер је довео до уједињења немачких области у једну националну државу… појавиле су се делегације две мале кнежевине: Црне Горе и Србије. Србију је представљао министар иностраних послова Јован Ристић.

Тада је одлучено да 13. јула Србија и Црна Гора добију међународно признање, као две независне државе. Веровали или не, али је тада само 29 земаља у читавом свету имало да се похвали тиме. Још нешто да појасимо овде, а што је врло важно. Црна Гора је тада тумачена као ДРУГА србска држава, јер су у њој већински живели православни Срби.

Оно што је занимљиво у вези Берлинског конгреса јесте то што се тамо сигурно појавила делегација арбанашких племена: Абдул Фрашери и Мехмед-Али Вриони, који су само месец дана раније основали злогласну тзв. Призренску Лигу, шовинистички покрет који је имао за циљ да спроведе своје иредентистичке планове на штету осталих балканских народа.

Тада је без пардона Бизмарк, као домаћин скупа рекао арбанашкој делегацији да не могу чак ни да посматрају, да нису добродошли. Штавише, казао им је и то да их сматра грађанима Турске царевине, што значи да не признаје чак ни њихову националност као нешто посебно.

Оно што такође упада у очи јесте то што су Бугарска, Румунија и Грчка добиле немачке племићке породице да им постану вође, односно краљеви. За разлику од Србије и Црне Горе које су имали своје аутохтоне династије из народа.

У то време, Словенци су били у саставу моћне Хабзбуршке монархије, разбацани у неколико мањих аустријских покрајина: Корушка, Крањска, Шрајерска и Приморска. Дапаче, њих свакако и није било много ако гледамо бројност и они су били у подређеном положају у односу на немачке грофове. Такође, није ни било могуће организовати било какву врсту побуне, односно – борбе за независност. Мада, искрено Словенци никада нису ни упамћени у историји као неки јунаци.

У тој истој држави налазили су се Хрвати који су процентуално заузимали мањи број у покрајини Хрватска и Славонија. Док у осталим јужним покрајинама, њихова бројност је била равна статистичкој грешци. Тада, схватајући опасност од „Бизанта“, Ватикан своју ранију акцију покатоличавања православних Срба знатно појачава. Тако да је за неколико деценија број Хрвата у земљама преко Дрине и Дунава невероватно порастао.

Истини за вољу, на карти Аустроугарске се заиста може уочити назив Хрватска, али далеко од тога што њихови кафански историчари тумаче као некакву понуду Беча и Пеште да добију Троједно краљевство. Зна се тачно где је граница између Хрватске и Славоније (линијом Новска-Дарувар-Вировитица), тако да је и њихов статус код бечких царева био још више подређенији.

Данашње ткз. Македонце и ткз. Бошњаке односно муслимане онда нико, али баш нико није ни помињао. Једино што је Бечки двор добио тада право да уђе са својом војском у Босну и Херцеговину и да је присвоји после тридесетак година. Они су то учинили у склопу свог „Продора на Исток“. Борбе исламизованих Срба са бечким солдатима су биле честе, а најжешће је било код Јајца.

Македонија у то време је била саставни део Османске царевине, а народ који је ту обитавао је био углавном православни, односно Срби. Било је додуше Грка, Бугара и арбанашких племена. Тек у наредном столећу 1912. године када су балканске државе схватиле да се морају заједно ослободити од турског јарма настао је војно-политички савез који је у Првом балканском рату довео до завршетка турске ере на Балкану.

Македонија као велика област је ослобођена и подељена, највећи део (епирски) је припао Грцима, најмањи део (пирински) су добили Бугари, док су Срби добили средњи (вардарски).

Управо је Бугарска незадовољна том расподелом изазвала Други балкански рат 1913. године и омогућила повратак Турцима на Балкан.

Стварање Кнежевине Албаније су тада омогућиле пре свега Аустроугарска и Британија. Оне су схватиле опасност од Краљевине Србије, јер су знале шта значи излазак Срба на море. Такође су знале и да на подручју преко Саве и Дрине постоји велики број србске популације који би се радо ослободио и присајединио Краљевини Србији. Зато су упутиле Србима ултиматум да се морају повући из Скадра и Драча, које је Трећа србска армија под командом Божидара Јанковића ослободила, на радост локалног становништва.

Каснији догађаји, Први и Други светски рат нису ишли Србима на руку.

У Великом рату Срби су успели да сруше моћну Аустроугарску, али су Британци наставили преко својих шпијуна да нам намичу омчу око врата. Србски војник је у силовитом јуришу после пробоја Солунског фронта септембра 1918. године за два и по месеца ослободио своју отаџбину и барјак слободе донео све до Арада, Печуја, Клагенфурта и Ријеке. Ослобођени су тада сви јужнословенски народи.

Међутим, њима се није допала та слобода. Они су хтели да се осамостале и да узимају оно што су сматрали за своје. Заправо, Ватикан је плашила велика Југославија, која је врло брзо своје помесне цркве ујединила у једну јединствену Српску Православну Цркву.

У Другом светском рату је била највећа превара, јер су Мусолини и Хитлер помогли оснивање клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске која је за четири ратне године „прогутала“ преко 1.500.000 Срба… Британци и Совјети су подржали комунисте односно распршили братоубилачки рат у Поморављу, Подрињу, Посавини, долини Неретве, Ибра, Вардара, Врбаса…итд.

По директивама Коминтерне (врховни орган комунистичке Интернационале) Брозови комунисти (атеисти) су радили на разбијању србског народа који је већином православне вероисповести. Управо су они направили један замршени лавиринт тако што су признали вештачким путем нове нације: црногорска, македонска и касније муслиманска.

Хрватима су дали хиљаду километара јадранске обале и републику која је створена највећим делом на србском етничком простору. Све је то озакоњено Уставом СФРЈ 1974. године.

Да закључимо на крају, вођство Комунистичке Паритије Југославије је поништило све оно што су Срби као народ од Такова преко Берлинског конгреса па до Великог рата стекли на крви и костима својих мученика. Нису они то урадили тек онако, нити су били сами у тој злочиначкој мисији. Били су само шрафови моћне машинерије која је хтела геноцидом да Србе истреби и претвори их у малу етничку заједницу на Балкану.

Чуле, Злочини над Србима

ПРЕУЗЕТО СА: https://hronograf.net/2022/07/24/gde-su-hrvati-slovenci-bosnjaci-albanci-i-makedonci-na-berlinskom-kongresu-1878-godine/

One thought on “ГДЕ СУ ХРВАТИ, СЛОВЕНЦИ, БОШЊАЦИ, АЛБАНЦИ И МАКЕДОНЦИ НА БЕРЛИНСКОМ КОНГРЕСУ 1878. ГОДИНЕ?”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.