• Вашингтон жели да покаже свима – Русији, Кини, „глобалном југу“, својим савезницима и клијентима – америчку моћ и способности. Могућности за распламсавање сукоба и (ако је потребно) њихово гашење.
  • Америка покушава да демонстрира да је и даље суперсила и да покушај једног броја земаља да Америку међународно изолују због њеног понашања и непоштовања међународног права неће довести до ничега доброг

 АУТОР: Геворг Мирзајан, доцент Финансијског универзитета

Догађаји око Тајвана постали су још један пример како су Сједињене Државе спремне да цинично распирују сукобе било где у свету. Зашто је изазивање нових ратова данас толико неопходно америчким властима и која нова жаришта могу настати у врло блиској будућности захваљујући напорима Вашингтона?

Сједињене Државе настављају своју кампању за међународну изолацију Русије. Да подсетимо, ту су апели америчких дипломата да се не састају, или бар да се не фотографишу са Сергејем Лавровом, затим су ту захтеви јачимим земљама трећег света (пре свега Индији) да се придруже санкцијама против Руске Федерације, а ту је и свима разумљива политика двоструких стандарда (када се измишљају „догађаји” и притом се не обраћа пажња на варварско гранатирање Доњецка), што све ствара утисак да је америчка политика обуздавања Русије потпуно пропала.

Међутим, све горе наведене тачке су само један од елемената велике стратегије обуздавања. И нису најопаснији. Много је опаснија спремност Сједињених Држава да одмрзну старе или чак запале нове сукобе широм света.

Да, Вашингтон се редовно бави таквим паљевинама – али у садашњој ситуацији паљевине су постале једно од најважнијих оруђа за одржавање статуса једине суперсиле. Статус који би Америка могла да изгуби у актуелном сукобу са Русијом.

Стршљенови на потиљку

Условно је могуће издвојити три циља које САД спроводе у својој политици распаљивања сукоба. Према циљевима, у ствари, могуће је објаснити сукобе.

Прво, Вашингтон покушава да скрене пажњу Русије са Украјине, подметнувши јој „стршљене на потиљак“ – због чега, посебно, покушава да изазове сукобе широм постсовјетског простора. Поново се разбуктава сукоб између Јерменије и Азербејџана за контролу над преосталом територијом Карабаха (где су стациониране руске мировне снаге). Недавно је у Бакуу донета одлука о обнављању офанзивних операција, а с обзиром на посебне односе Азербејџана са Турском и Великом Британијом, као и гаранције Русије као мировњака, мало је вероватно да је ова одлука донета самостално, без учешћа спољних силе. Као резултат тога, руски мировњаци бележе кршење примирја од стране азербејџанских трупа, а Москва захтева да Баку повуче ове трупе на првобитне положаје.

До данас, ови захтеви су остали неуслишени. А ако руске дипломате не успеју да реше ситуацију преговорима, онда се Москва може суочити са крајње непријатним ситуацијом: или да започне специјалну операцију (још једну) за спровођење мира, или да одустане од мировног мандата, што би значило губитак позиције на целом Јужном Кавказу.

Поред Кавказа, САД могу да запале и Централну Азију. Ради се о местима где је горело и где сукоби још тињају.

„Ове године смо видели побуну у Алма-Ати, сукоб у Каракалпакстану на територији Узбекистана, као и у таџикистанском Горно-Бадахшану“, каже Никита Мендкович за лист „ВЗГЉАД“.  Протестни потенцијал је и даље висок у Казахстану. Каракалпачки догађаји су показали неефикасност локалног државног апарата, његову неспособност да прати и спречи избијање екстремизма и насиља. У Таџикистану, у позадини социо-економских проблема, популарност власти опада, и сасвим је могуће да ће, након покушаја распаљивања Горно-Бадакхсхана, доћи до напора САД да подстакну сукобе у другим регионима, укључујући и оне суседне које се наслањају на Ферганску долину“. Подстрекачи свуда (посебно у Казахстану и Таџикистану) су америчке невладине организације које су развиле блиске односе са локалним елитама.

Коначно, САД би могле да покушају још једном да заоштре ситуацију око Придњестровља, самопроглашене републике која се отцепила од Молдавије и која је дом стотинама хиљада грађана Руске Федерације и бројним руским мировним снагама. Придњестровље је стиснуто између Молдавије и Украјине. Дакле, ако молдавске трупе (или јединице трећих земаља обучене у униформе молдавских трупа) одлуче да „изведу противтерористичку операцију“ на територији самопроглашене републике пре него што Русија ослободи Николајевски регион и добије копненог коридора у Придњестровљу, онда ће Москва морати некако из даљине да одговори на ову кризу.

Сакупити и показати

Други циљ је окупљање америчког естаблишмента, ради конфронтације великих размера са Русијом и „глобалним југом“ (бројних земаља трећег света којима је доста америчке диктатуре и које активно подржавају Москву и спремне су да јој чак на неки начин помогну) немогућа је без јединства и стабилности унутар Сједињене Државе – а од овога данас нема ништа.

Републиканци мрзе „социјалистичку” владу коју представљају демократе. Демократе покушавају да поврате поверење бирача уочи избора за Конгрес на средини мандата како би задржали барем Сенат. А председник Бајден показује лоше здравље са изузетно високим амбицијама – кандидоваће се за реизбор 2024. године.

Један од најефикаснијих начина за окупљање елита може бити спољни сукоб који укључује земљу коју и демократе и републиканци сматрају безусловним непријатељем. Непријатељ којег треба сузбити и „поставити на његово место“. Сједињене Државе сада имају два и по таква непријатеља.

Први је Русија. И овде су демократе и републиканци једногласни у мишљењу о потреби подршке „рату до последњег Украјинца“ против Москве. Спор је само око метода овог рата – на пример, републиканци сматрају да Вашингтон даје превише новца Кијеву. Проблем је, међутим, што успех руских трупа и неадекватност режима у Кијеву могу довести до тога да ће овај сукоб морати да се оконча.

Али у овом случају, Сједињене Државе имају још једног непријатеља – Кину. И демократе и републиканци се слажу да би обуздавање Кине требало да буде главни циљ америчке спољне политике, укључујући и кризе на њеној периферији. Због тога је делом и изазвана криза око Тајвана, чији би сваки исход био од користи за САД. Ако би Кинези срушили председницу Представничког дома Ненси Пелоси, онда се нико од Американаца не би сетио да ова политичарка има невероватних 23,5% анти-рејтинга – цела земља би се окупила око владајуће елите у настојању да Кинезе науче памети.

Као резултат тога, Кинези, прорачунавши такав сценарио, нису почели да предузимају насилне одговоре – што ће омогућити демократама на власти да стекну статус „победника Кине“ и победе у било којој предизборној дебати са републиканцима, где ће се постављати питање „ко ће бити оштрији према Пекингу“. На крају крајева, Пелосијева посета је много агресивнији потез од Трампових трговинских ратова.

На крају, 0,5 непријатеља је Иран. Обе америчке странке Иран сматрају непријатељем, али ако су републиканци за недвосмислено оштру политику, демократе данас покушавају да преговарају о нуклеарном споразуму са Ираном. Међутим, оштра политика Техерана (који не верује Америци) и ништа мање оштра позиција САД (одбијање укидања санкција) озбиљно компликују процес склапања договора. А ако Вашингтон сматра да договора неће бити, онда би могао да покуша да организује војни сукоб са Техераном.

„Американци нису напустили Сирију. Њихово присуство тамо је дестабилизујући фактор који се лако може претворити у још један круг војних тензија“, – подсећа новинар Абас Јума за лист „ВЗГЉАД“.

Још једна потенцијална тачка сукоба је Ирак, где се значајан део локалних шиита, предвођених проповедником Муктадом ал Садром, залаже за повлачење земље из иранске сфере утицаја. Они су толико јаки да је ал Садр спреман да преговара са Саудијском Арабијом и, по свему судећи, са САД.

Истовремено, конфликти на постсовјетском простору, као и они са „непријатељима“ САД показују још један – трећи циљ. Вашингтон жели да покаже свима – Русији, Кини, „глобалном југу“, својим савезницима и клијентима – америчку моћ и способности. Могућности за распламсавање сукоба и (ако је потребно) њихово гашење. Америка покушава да демонстрира да је и даље суперсила и да покушај једног броја земаља да Америку међународно изолују због њеног понашања и непоштовања међународног права неће довести до ничега доброг.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://vz.ru/world/2022/8/4/1171025.html

One thought on “Где ће САД запалити нови антируски конфликт?”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.