У вријеме СФР Југославије у центру Сарајева је био хотел „Београд“ у чијем приземљу се налазила пространа кафана, која је била омиљено мјесто за изласке сарајлија свих узраста. Поред ње је био такође неки угоститељски објекат чијег се имена нико не сјећа, а звали смо га „Земун“ из простог разлога што је био до кафане „Београд“. Није био дио „Београда“, а и јесте.

Сада су сарајевске власти промијениле име објекта тако да не асоцира на главни град државе од које су се противуставно одцијепили, а по званичном наративу је тај град постао синоним агресије на БиХ. Против овог званичног наратива Србија никада није адекватно протестовала нити тражила да се напусти, па он и даље траје несмањеном жестином.

Прије пар година мој љубазни домаћин, када сам био у туристичкој посјети Београду, ми је показао неке знаменитости града. Почели смо од кафане „Грмеч“, пошто сам Босанац, каже, ред је да почнемо од те знаменитости, иако сам у ствари више Херцеговац, али нема везе, сваком Србину је драго да буде лијепо и обилато угошћен.

Завршили смо туристичку туру у Земуну на објекту „Гардош“ са насловне слике. Симпатична грађевина, као свјетионик на копну. Упознаше ме са податком да се ради о Угарском објекту који је обиљежавао некада границу докле је овај окупатор србских територија доспио. Моја логична реакција је била, зашто онда одржавате овај споменик у исправном стању, па га чак и редовно реновирате, ја бих то срушио или бар, да ме не оптуже да сам деструктивац, пустио бих да сам пропадне до те тачке да се мора руина уклонити да не нагрђује крајолик, и направио неку кафану и назвао је „Београд“.

Љубазни домаћин ме је са чуђењем погледао као да сам рекао нешто богохулно. Питао сам га да ли постоји још оваквих граничника угарског царства негдје друго, није ваљда да су направили само тај један и то баш само у Србији. Каже да су постојала још најмање три комада, на сваку страну свијета по један. На моје радознало и логично питање гдје су тачно били, добио сам одговор да их је неко срушио.

Погледао сам љубазног домачина са чуђењем као да је рекао нешто богохулно.

Остајем и даље на становишту да тај објекат не треба да буде ту да развија код тих људи тамо осјећај да живе на туђем тлу, а не на свом. Предлажем да се објекат дезинтегрише разформиравањем и да се од грађевинског материјала направи етно кафана у стилу тог краја. Ако неће то ваш важећи министар да подпише, нека нађу некога ко то хоће да уради, а да не тражи превише за контрауслугу. Коме нормалном још треба сјећање на то докле је који окупатор стигао у наше крајеве са својим освајањем.

Душко Бошковић, дописник из Сарајева

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.