Г7 и БРИКС у надметању за првенство

Реакција међународне заједнице на специјалну операцију Русије у Украјини,  на успон Кине на глобалној сцени, сукоб великих сила, инфлацију, страх од поремећаја и скока цена енергије ствара утисак већ виђеног. Ако се анализира само реторику, а занемари календар, може се стећи утисак да је Хладни рат у току. Последице догађања у Украјини, као дуготрајног сложеног сукоба, указују да је геополитичко ривалство Истока и Запада поново започето на новом простору асиметричним ратом и оружјем без премца. Чврста моћ наспрам санкција и других алата политичке економије. Чини се да је то погрешан подухват динамике моћи, пројектили и ракете наспрам економског и финансијског рата, што одржава дугу и болну пат позицију за све заинтересоване стране.

У међувремену, пре него што су се шефови најнапреднијих светских економија састали у Немачкој на годишњем самиту Г7, лидери првих пет земаља у развоју Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке, тзв. БРИКС, одржали су (виртуелни) самит у Пекингу. Успешан самит БРИКС, са Кином која председава по принципу ротације, изазвао је контрадикторна тумачења у јавном мнењу Сједињених држава и Запада, као и иницијативу за спутавање БРИКС, уз покушај придобијања Индије.

Случајно или не, у претходом периоду, западне државе су се узастопно састале на три важна самита, Самит ЕУ, Самит Г7 и Самит НАТО. Последња два су била предвођена америчким ставом, између осталог и у оштрој супротности са Самитом БРИКС.

С тим у вези, евидентна су два различита предлога глобалног управљања. Тако, на пример, Сједињене државе и Запад формирају мале кругове, граде зидове и успостављају хијерархијске кампове. С друге стране, државе у успону и у развоју активно заговарају праксу истинског мултилатерализма, отворености и инклузивности, те сарадњу уз добитне резултате. Старомодни предлог је у натезању конопа са новом иницијативом, а будућа судбина човечанства у великој мери зависи од исхода ове историјске трке.

БРИКС и Г7

Настајуће наспрам развијеног, будућност у односу на садашњост, чак прошлост, БРИКС и Г7 се традиционално посматрају као придошлице у успостављеном поретку. Како утицај земаља БРИКС расте, ова динамика се стално мења, они све више постају исти, али истовремено и различити. Ниједна од група нема стални секретаријат (стални орган),  годишње самите одржавају на нивоу руководства, као и низ министарских састанака током године. Неки аналитичари сматрају да групе које се „развијају“ и „настају“ (као Г7 или БРИКС), промовишу колективно доношење одлука, али Г7 тренутно има велику ману у том погледу. Г7 је директно усмерена на питања глобалне безбедности и трговине. БРИКС се у почетку концентрисао на повећану улогу у глобалном управљању, али сада укључује и низ сопствених финансијских институција.

БРИКС је настао пре 21 годину када је чувени економиста Голдман Сакс сковао термин у почетку са малим „с“ (као ознака за присвојни придев БРИК), уз предвиђање да ће настати тржишна економија, која ће у будућности довести до глобалног раста. Скраћеница БРИК је скована са намером да истакне обећање тржишта у развоју Бразила, Русије, Индије и Кине. Тек 2009. године, након глобалне финансијске кризе, одржан је први самит БРИК са почетним нагласком на стварању „јачег гласа и заступљености“ у питањима глобалног управљања. Јужна Африка је потписала уговор 2011. године, па је тако БРИК постао БРИКС. Очигледно је да је брзи раст БРИКС подржала интеграција домаћих тржишта у глобализујућу светску економију. Екстерни фактори, као што су глобално економско окружење и перформансе страних тржишта, такође су детерминанте одрживости њиховог раста. Сада су успоставили формално присуство, основали сопствену развојну банку и обзнанили намере да представљају цео глобални Југ. Иако састанци групе ретко добијају изражену медијску пажњу, то је ове године било сасвим другачије. Пре свега, ово је био први пут да је руски председник присуствовао великом мултилатералном скупу након почетка специјалне војне опрације Русије у Украјини. Иако се руски председник састајао и разговарао телефоном са углавном незападним лидерима и са неколико европских, закључак је да је разговор у оквиру БРИКС, а посебно разговори са кинеским председником Си Ђинпингом или индијским премијером Нарендра Модијем, су велика победа за руског председника.

То је, поред осталог, знак да његов положај на глобалном Југу није толико смањен као што су се надале Сједињене државе и њени савезници. Штавише, БРИКС би се могао проширити и постати САБРИКС у блиској будућности, пошто су Саудијска Арабија и Аргентина недавно од Русије позване у чланство БРИКС савеза. Аргентина је већ била позвана да се придружи развојној банци, што би био први корак ка пуноправном чланству. Остали потенцијални кандидати укључују Индонезију, Казахстан, Нигерију, Египат, УАЕ, Етиопију, Сенегал и Тајланд, који су сви учествовали у видео разговору министара спољних послова БРИКС средином прошле године.

Г7 чине седам најнапреднијих економија – Сједињене државе, Уједињено Краљевство, Канада, Француска, Немачка, Италија и Јапан. Група Г7, првобитно Г8, основана је 1975. године као неформални форум, који окупља лидере водећих индустријских земаља света. Француска, Италија, Јапан, Велика Британија, Сједињене државе и Западна Немачка су први пут , 1975. године, формирале Г6, као форум за некомунистичке државе ради решавања економских питања. Канада је групи приступила 1976. године, а ЕУ учествује од 1981. године као „непописана“ чланица. Русија је постала осма чланица 1998. године, али је 2014. године избачена. Сваке године, држава која председава Г7, позива земље партнере да присуствују Самиту. Тако је ове године Немачка позвала Сенегал, који је председавајући Афричке уније (АУ), Аргентину, Индију, Индонезију и Јужну Африку.

Према својим оснивачким актима, Европска унија је јединствена наднационална организација, а не суверена држава чланица и отуда назив Г7 „Група седам“. ЕУ је стога „неубројана“ чланица и не преузима ротирајуће председавање Г7. Међутим, њена улога се временом проширила, при чему се ЕУ постепено укључивала у све политичке дискусије на дневном реду самита и, од самита у Отави (1981.) па надаље, учествовала је у свим радним седницама. Годишњи самити Г7 током година су се развили у платформу за одређивање тока глобалног дискурса и обликовање политичких одговора на глобалне изазове. Г7 допуњује улогу Г20, која се генерално сматра оквиром за текућу глобалну економску координацију.

Поређење два блока

У географском смислу, државе БРИКС покривају преко једне четвртине света (или преко 68,5 милиона квадратних километара) и уједно простор за преко 3,2 милијарде људи или око 40% укупне светске популације. Кина и Индија имају највећу популацију међу земљама БРИКС, са око 1,4 милијарде становника свака. Насупрот томе, остале три земље имају укупну популацију од нешто више од 0,42 милијарде људи. Поред тога, Русија, Кина, Бразил и Индија спадају међу седам највећих земаља на свету по површини. А,  земље Г7 покривају преко једне четвртине светске земље (или преко 19,72 милиона квадратних километара) и у њима живи око 777 милиона људи – око 10% укупне светске популације. Сједињене државе и Јапан имају највећу популацију међу земљама Г7 са 335 милиона, односно 126 милиона, који тиме чине основу и скоро половину блока, док осталих пет чланица заједно имају 442 милиона људи. Према подацима Светске банке, Г7 и првобитне земље БРИКС чине 11 од 12 највећих економија на свету (друга је Јужна Кореја).

Пре анализе економске моћи, потребно је направити методолошку разлику између бруто домаћег производа БДП (номинални) и БДП (паритет куповне моћи). Док је БДП (номинални) тржишна вредност свих финалних добара и услуга једне нације у датој години, БДП (паритет куповне моћи) означава бруто домаћи производ заснован на паритету куповне моћи. Упоређивање БДП праћењем паритета куповне моћи је корисније од примене номиналног БДП када се процењује домаће тржиште неке државе, јер паритет куповне моћи узима у обзир релативну цену локалних добара, услуга и стопе инфлације у земљи, уместо да користи међународне тржишне курсеве, што може да искриви стварне разлике у дохотку по глави становника.

Према проценама Међународног монетарног фонда из 2022. године, пет држава БРИКС има комбиновани БДП (паритет куповне моћи) од око 50,9 трилиона долара (38% светског БДП (паритет куповне моћи) и процењених 4,89 трилиона долара у комбинованим девизним резервама. У међувремену, земље Г7 имају комбиновани БДП (паритет куповне моћи) од око 49,3 трилиона америчких долара (37% светског БДП према паритету куповне моћи) и процењених 2,61 билиона долара у комбинованим девизним резервама према истим проценама. Насупрот томе, чланице Г7 имају комбиновани номинални БДП од 38,6 билиона долара, што представља преко 46% бруто домаћег производа на глобалном нивоу засновано на номиналним вредностима. Земље БРИКС имају комбиновани номинални БДП од 20,8 трилиона долара, око 23,2% бруто светског производа. Свих пет држава БРИКС имају диверсификовану економију, али је Кина углавном концентрисана око своје производне индустрије, док Русија претежно зависи од свог енергетског сектора, а Бразил од роба. Са комбинованим БДП-ом од 20 трилиона долара, државе БРИКС би, једног дана могле да постану највећи ентитет на свету. Кина и Индија су две најистакнутије светске економије у развоју.

Од 2021. године, Кина и Индија су друга, односно пета највећа економија у свету, по номиналној основи. На основу паритета куповне моћи, Кина је на првом, а Индија на трећем месту. Обе земље деле 21% и 10% укупног глобалног богатства у номиналном и паритету куповне моћи. Међу азијским земљама, Кина и Индија заједно чине више од половине азијског БДП.

Упркос разним светским проблемима, било изазваним људским фактором или природним катастрофама, светску економију и даље углавном контролишу кључне индустријализоване земље. Осим поседовања јасних економских показатеља, као што су капитал, технологија, продуктивност и тржишта, земље Г7 и даље колективно могу да играју улогу светског лидера, ако добро одиграју на своје карте. Сједињене државе, очигледно, играју највећу међународну улогу. Међутим, украјинска криза је разоткрила важне линије недостатака у такозваном „међународном поретку заснованом на правилима“. Сједињене државе су успеле да убеде своје европске и англосаксонске савезнике да уведу санкције без преседана Русији уз значајну цену за обичне грађане у државама у развоју, који се сада суочавају са кризом трошкова живота. Та криза прети да милионе отера у сиромаштво. Ове санкције као и давање тешког наоружања Кијеву, нису усмерене на решавање сукоба, већ на његово продужење.

Да ли државе у развоју постају конкуренти?

Од како је свет почео да се опоравља од пандемије, два велика догађаја су га уздрмала – америчка одлука да своју економију одвоји од кинеске и сукоб у Украјини, који наговештава да ће покренути снаге које прете да поделе свет и приближе га Другом хладном или Трећем светском рату. Америчко-кинески односи, које је карактерисао образац успона и падова у последњих четврт века, највероватније су се неповратно окренуле на лоше. Ова промена је изазвала дебату о томе да ли су Кина и Сједињене државе већ постале ривали, можда и противници, у новом хладном рату.

Кинески председник Си Ђинпинг је 2013. године предложио Иницијативу Појас и пут. До данас се 149 држава и 32 међународне организације придружило Иницијативи, која за многе државе постаје „појас просперитета“ и „пут ка срећи“. Међутим, поједини медији често циљају на кинеску Иницијативу Појас и пут, тумачећи је као „успоравање“, „поремећај“, „дужничка замка“ и остале облике проблема. Са друге стране, у оквиру Иницијативе Појас и пут, Кина се усмерила ка олакшавању трговине и инвестиција, чиме се доприноси развоју држава, као и стратешком јачању сопствене безбедности у области енергије, ресурса и хране, преузимањем регионалне лидерске улоге са најважнијим суседима – створен је широки обим, који обухвата економску, стратешку и културну повезаност.

Амерички председник Џо Бајден и други лидери Г7 поново су покренули Партнерство за глобалну инфраструктуру и инвестиције (The Partnership for Global Infrastructure and Investment -PGII), које су представили на прошлогодишњим преговорима Г7 и годишњем скупу, одржаном ове године у Елмау у Немачкој. Ово Партнерство позива лидере Г7 да прикупе 600 милијарди долара током пет година за финансирање и покретање инфраструктурних пројеката у земљама са средњим и ниским приходима. Иако експлицитни циљ овог Партнерства није да се супротстави кинеској Иницијативи Појас и пут, оно настоји да обезбеди алтернативу за процењене кинеске инвестиције у критичну инфраструктуру широм света, током последње деценије, од једног трилиона долара. Сједињене државе су обећале да ће мобилисати 200 милијарди долара од укупног износа кроз грантове, федерална средства и приватне инвестиције. Председница Европске комисије, Урсула фон дер Лејен је, такође, изјавила да има 317,28 милијарди долара подршке овој иницијативи, говорећи на самиту Г7 у Немачкој. Партнерство за глобалну инфраструктуру и инвестиције је препакована верзија иницијативе Изградња бољег света (Build Back Better World – B3W) која је најављена на прошлогодишњем самиту Г7. На први поглед, чини се да ово Партнерство представља смањене амбиције, јер је циљ иницијативе Изградња бољег света био да до 2035. године искористи 40 трилиона долара у инфраструктурним инвестицијама. Много тога се, међутим, променило у последњих годину дана, а најважнија промена је СВО у Украјини, више цене енергената и укупна глобална инфлација. Све то ће, несумњиво, утицати на приоритете Партнерства за глобалну инфраструктуру и инвестиције у будућности. Четири приоритетне области овог Партнерства за улагања (климатска и енергетска безбедност, дигитална повезаност, здравствени системи и здравствена безбедност, родна равноправност и једнакост) су у суштини исте као „стубови“ пројекта Изградња бољег света. Јасне разлике су укључивање „енергетске безбедности“, „здравствене безбедности“ и промена са дигиталне технологије на дигитално повезивање. Исти принципи који су карактерисали пројекат Изградња бољег света, приступ вођен вредностима, високи стандарди, транспарентност и улагања приватног сектора, такође важе за приступ Партнерства за глобалну инфраструктуру и инвестиције.

Међутим, подаци Светске банке сугеришу да ће земљама са ниским и средњим приходима бити потребно 15 трилиона долара између 2015. и 2030. године за путеве, болнице, соларне панеле, итд. Регионима који се суочавају са наглим порастом цена енергије и хране, такође је потребна краткорочна помоћ. Кина, суочавајући се са сопственим изазовима, успорила је улагања у Појас и пут. Финансијска помоћ, уз боље управљање и мање геополитике, била би пожељнија. Током Хладног рата, Запад је потрошио трилионе долара на јужну хемисферу, како би је удаљио од Совјетског Савеза, а учинити исто, само да би их удаљили од Кине, могло би донети сличне слабе резултате.

Економије у развоју сарађују кроз различите регионалне програме, као што је Иницијатива Појас и пут, дугорочни програм који је Кина покренула 2013. године и који има за циљ трансконтиненталну интеграцију и развој инфраструктуре. Међутим, како расте број земаља које се придружују Појасу и путу, тако се интензивира и негативно извештавање о томе. Термин „дужничка замка“ је коришћен да опише инвестиције из Кине у Азију, Африку, Латинску Америку и Карибе. С тим у вези, шведски истраживач Хусеин Аскари (Hussein Askary) је открио да ова оптужба није само нетачна, већ је и намерна, да би се поткопао Појас и пут. „Не само да је кинески удео дуга у тим земљама мали, већ су и кинески зајмови квалитативно различити. Зато што помажу тим земљама да се изборе са својим проблемима, док са друге стране дуг код западних институција само погоршава ситуацију“.

Немогућа мисија

Економисти су, такође, приметили да Партнерства за глобалну инфраструктуру и инвестиције и његов обећани обим финансирања од стране америчке владе никада неће постати стварност, с обзиром на унутрашње економске проблеме Сједињених држава и нестабилну политичку ситуацију и, то у тренутку, када је дуг америчке владе на критично високом нивоу и неизвестан је буџет за улагање у инфраструктуру, повезану за иностранством. Ако америчка влада заиста намерава да материјализује финансирање од 200 милијарди долара, мало је вероватно да ће доћи углавном из приватног капитала. Разлог за то лежи у чињеници да инфраструктурни пројекти имају дуге инвестиционе циклусе и релативно ниске стопе приноса, што их чини непривлачним за приватне инвеститоре.

Потешкоће у прикупљању средстава за такав пројекат (PGII) већ су се показале у претходном пројекту (B3W) који су неки медији и појединци оценили као неуспешан. У чланку Foreign Affairs, на пример, стоји да је пројекат Изградња бољег света „замро“, док је у извештају листа Guardian наведено да се „мало чуло“ за пројекат Изградња бољег света, још од његовог покретања. Према чланку Foreign Affairs, посвећеност Сједињених држава глобалној обнови инфраструктуре, достигла је само око 6 милиона долара у оквиру пројекта Изградња бољег света, годину дана након његовог покретања, што је „далеко“ од милијарди које су обећане на почетку.

Судећи по имплементацији овог Пројекта, велика је вероватноћа да ће и Партнерство за глобалну инфраструктуру и инвестиције бити још једно празно обећање. Западни званичници кажу да су ови напори комплементарни. Али, неки посматрачи виде недостатак свежег новца у понуди. Они брину да ће инфлација и унутрашња политика ограничити државно финансирање, а приватни сектор ће бити опрезан у погледу улагања у нестабилне земље. „Човек се мора запитати да није све ово само премало, прекасно“, сматра Мет Ферхен (Matt Ferchen) из Азијског центра у у Лајдену (Холандија).

Као један од показатеља како ће Г7 покушати да испуни свој циљ од 600 милијарди долара, Бела кућа је навела неколико текућих пројеката који су ретроактивно укључени. Кина је урадила исто када је лансирала БРИК. Међутим, Г7 ће морати брзо да покаже значајније резултате, ако жели да убеди земље у развоју да нуди бољу алтернативу новом кинеском Путу свиле, а не ћорсокак.