Вјечност и филозофија изнад свега

С. Мардан:

– На таласима радија „Комсомолскаја правда“ је Сергеј Мардан. Разговараћемо са Александром Дугином, руским филозофом. Александре Гелевичу, здраво.

А. Дугин:

– Здраво.

С. Мардан:

– Прије емитовања, пријатељ ме је питао, када је сазнао да ћу разговарати са Дугином: „О чему ћете разговарати? Који је концепт?“

Разговараћу са руским филозофом о вјечности. Онда сам се некако насмијао, па помислим: али у ствари, филозофија је разговор о вјечности. Или о вјечном. Можда имате мисао коју бисте жељели да изразите?

А. Дугин:

– Мислим да често не разумијемо шта је филозофија. Мислимо да је то нешто посебно, наука међу наукама, штавише, најапстрактнија, она која нема везе са стварношћу.

А када говоримо о вјечности, то генерално звучи иронично. Као да говоримо о нечему небитном, не фундаменталном, о нечему што не постоји. Да овим могу да се забављају само одрасли учени људи који покушавају да своје животе растерете од свих врста стварних, озбиљних проблема, обавеза и тако даље. А у ствари није тако.

Диплома „кандидат наука“ (израз који се користи у руском језику за докторски степен академског звања, прим. прев.) на енглеском звучи као Philosophy Doctor, скраћено PhD. Ни физичар, ни хемичар, ни економиста, ни математичар, ни специјалиста за нафту и гас, већ, прије свега, доктор филозофије. Ово је, наравно, превише, какви доктори филозофије, али се исказује поштовање, бар, према величини и оригиналности филозофије.

Филозофија је, наиме, много важнија и потребнија од свих наука. Јер на њој све остало почива.

ФОТО: Александар Дугин

Такође, вјечност, коју често заборављамо или третирамо са иронијом, јесте суштина нашег бића, нашег присуства у свијету.

Уосталом, ми сами живимо за вјечност, пред вјечношћу. Вјечност је генерално све вријеме у својој синхроној истовремености. Наш животни вијек на земљи је зрнце прашине у њеном океану. Вјечност се мора поштовати. Она садржи не само сву прошлост, већ и сву садашњост, као и све оно што ће тек бити.

Веома је добро што сте овако одговорили свом колеги.

Смањење временске скале: Мага Каиф

С. Мардан:

– Размишљао сам у истом правцу. Савремени људи су навикли да журе, чак и велике корпорације пишу своје најудаљеније планове највише пет година (а ни тада их нико не схвата озбиљно). А оно што се тренутно дешава нашој земљи и свима нама има хоризонт планирања од најмање 50 година. Или можда заувијек. А људи који сада често изгледају смијешно или неспретно, категорички не желе да прихвате ово, не желе да размишљају у терминима не само 50 година, већ чак и 5 година. Кажу: „Ја сам сад…“, „Идем у Хрватску, а морам путовати наопако, проћи кроз ђавољу Финску, каква је ово спрдња?“

Чини се да добар, образован, паметан, поштен, прави човјек луд. Шта да радимо са тим?

А. Дугин:

– Хајде да се мало одмакнемо од свакодневних питања и да видимо колико је ово нама разумљиво вријеме смањено. Људи су говорили „сада“ и мислили на пет година. Онда су почели да говоре „сада“ и мислили су на годину или двије. Постепено, у ери ТикТока, друштвених мрежа, свега онога што зовемо „сада“, обим „сада“ се још више сужава. Оно што је било јуче и биће сјутра, за савременог човјека већ се односи на „вјечност“, односно није битно. Ово нас се не тиче. Прије пута у Хрватску, послије пута – ово не постоји. А ту је само сам тренутак и процедура припреме, куповина карата, пуно укључивање у пролазни процес…

Ако скренемо и станемо на одређено растојање, видјећемо да постоји убрзање времена, акцелерација. Долази до фрагментације наше пажње, семантичке структуре времена се све више распадају. Вријеме се распада на атоме. Ово је само посљедица убрзања, акцелерације.

За младе, а посебно на друштвеним мрежама, то је још уочљивије. Сјећају се данашњег ТикТок тренда, али не и јучерашњег. Ако питате ко је Моргенштерн, нико се неће сјетити. Или ће се сјетити, али само најконзервативнији, који су случајно задржали сјећање на оно што се догодило прије…

С. Мардан:

– Као Ви и ја.

А. Дугин:

Да, ми смо претходна генерација. Особа, заплет, догађај остају у нашим мислима дуже. А за младе, ако ово није „сада“, онда личност, мотив, слика више нису у тренду. У тренду су, на примјер, чудесни Мага Каиф, Магомед Магомедов, пјевач из Дагестана. Он је само потпуни идиот. Вјероватно чак и глупљи од Моргенштерна. Али тренутно је у тренду. Здраво. Има једну глупу пјесму о томе како жели да се надува, али то не може да саопшти на нормалном руском, па, искривљујући ријечи, објављује нешто неартикулисано. И има све зубе сребрне. Укупна слика је толико глупа да се свима допада… Сви мисле „ја сам паметнији у поређењу са овом пјесмом“. А Мага Каиф је веома популаран… Гледајући овог Мага Каифа, човјек може да помисли: „Нисам такав, наравно, ја сам будала, али има људи глупљих од мене.“

И ова брза промјена тренда у тренд заправо поништава не само вјечност, већ и само вријеме, било какву историчност, секвенцу. Ако наставимо са овим процесом, онда ћемо се једноставно претворити у другу врсту.

Ко је заиста започео СВО?

Или узмите врло озбиљно питање: СВО (Специјална војна операција у Украјини, прим. прев.) и све то што је почело прије четири мјесеца је промјена у фундаменталној историји. И на средњи рок, и на дуги рок, и у фундаменталној перспективи. Ово је заокрет, ово је промјена структуре огромног циклуса. Али да би се разумио значај СВО, потребно је сагледати укупан обим руске историје.

Недавно сам расправљао о том питању са врло озбиљним људима: ко је покренуо СВО? Ово није тако очигледно као што се чини. Једни су говорили да су то наметнули Американци, други да су то испровоцирали Украјинци. Неко је рекао: ми смо то започели, и ми смо у потпуности одговорни за то. Али већ почињем да мислим да је Специјална војна операција почела сама од себе.

С. Мардан:

– Одличан одговор. Свиђа ми се.

А. Дугин:

– Почело је, а сада је свеједно ко је то започео. Она постоји, и не може се сада опозвати. А сада само треба да се размисли, шта то значи? Гдје ово води? Када побиједимо, шта ће бити сљедеће?

Ако признамо да је почело, и само размишљамо о томе, да је почело, шта из овога слиједи? Многе ствари. Главна ствар је заборавити да постоји СВО.

Ово је већ довољно за важан и занимљив разговор.

Волотомон Волотомонович: СВО и гиганти

С. Мардан:

– Политичари у овом контексту брзог времена живе и раде. И доносе одлуке. Можемо о томе да разговарамо мирно и без журбе. Ставите се на Путиново мјесто. Чинило би се да са становишта чак не филозофије, чак ни вјечности, већ једноставно са становишта не баш дубоке руске историје, четири мјесеца војног похода нису ни почетак, то је тако, почели су бојеви у авангарди, брусећи се једни о друге. Истовремено, претпостављам да се сва испитивања јавног мњења која се стављају на сто Врховног команданта односе на то да већ постоји неки емоционални замор, изгарање: „сада је ваш рејтинг, Владимире Владимировичу, достигао врхунац од 81%, али после Нове године улазимо у опасну зону…“

Када говоримо о ТикТок времену, ево на шта мислимо. А онима који су са друге стране траке, како кажу у Донбасу, у Њемачкој, у Француској и у САД, још је теже. Шта су четири мјесеца? Размишљају о двије недеље.

А. Дугин:

– Ко мисли „иза траке“, не треба да нас посебно занима. Осим ако не обављамо обавјештајне дјелатности… Што наши непријатељи ситније мисле, у краћим сегментима, фрагментима, то нам је исплативије. У том погледу, више сам забринут када и ми сами почнемо да размишљамо на исти начин.

Шта Путин ради? Ко је Путин?

Путин је разумљив у великим историјским размјерама. Било који његов поступак, изјава, гест – све ће постати јасно ако узмемо цијелу руску историју од Владимира Красног Солнишка до Владимира Владимировича Путина, укључујући митологију. У „Голубињој књизи“ („Голубиная книга“ је средњовјековни духовни спис, често описиван као мјешавина паганских и хришћанских мотива, са елементима митолошког, прим. прев.) био је занимљив лик Волотомон Волотомонович, који је био слика Цара Царева. Описан је као див. Од старе руске ријечи „волот“, „гигант“. А његово друго име је Володимер Володимерович.

Путин је забиљежен негдје у руској митологији. Ако читамо Голубињу књигу, онда ћемо међу сликама Волотомона Волотомоновича и цара Давида Евсејевича наћи Володимера Володимеровича као великог руског Цара, Цара Царева.

Путин води велику земљу, која има огромну историју, која има свој смисао, која има своја достигнућа, своје поразе, своје успоне и падове. Размјере земље су огромне и у времену и простору. Али да би се све обухватило погледом, мора се размишљати у великим категоријама, великим идејама, безграничним територијама. Гледати ширу слику.

И тада ће гест СВО-а бити апсолутно разумљив и логичан. Штавише, неизбјежан. СВО је уписан у руску историју од вјечности.

Катарина II – прва подјела Пољске, друга подјела Пољске, трећа подјела Пољске.

Алексеј Михајлович – откуп од Великог војводства Литваније Лијевообалне Украјине.

Петар – Полтавска битка, пораз Швеђана, ослобођење Украјине од издајника.

Владимир Владимирович Путин – Кримско прољеће 2014, почетак СВО 24. фебруара 2022.

Све је јасно са ким смо, ко смо, какав је однос снага, ко је одлучујући цар, ко је добар, ко је лош, ко је почео рат, ко завршио, ко је започео специјалну операцију…

Дугорочно, све што се дешава је врло разумљиво, смислено и садржајно. И заиста херојски.

С. Мардан:

– И изгледа сасвим нормално и није изненађујуће.

А. Дугин:

– Тачно тако. Смутном времену је аналогна ера Горбачов-Јељцин. Излазак из времена невоље – ово је аналогно владавини Владимира Владимировича Путина. Да ли је тешко изаћи из Смутног времена? Тешко. Пољаци су заузели Москву, сјели у Кремљ. Иначе, ослањајући се на малоруске козаке.

Руска црква и СВО

С. Мардан:

– Сваки ретроспективни поглед у дубину руске историје даје и повјерење у данас и сјутра и даје унутрашњи мир. Да је све под контролом, нема разлога за бригу. У принципу, све иде како је увијек било. Желио бих да заоштрим наш разговор и да разговарамо о неколико актуелних питања.

Одржан је Сабор Украјинске православне цркве, који смо овдје бранили како смо могли. Ми смо је буквално бранили. И сада они држе свој расколнички Сабор, не могу то другачије да назовем, гдје су прогласили своје одвајање од Москве, од Његове Светости Патријарха. Сада су одвојени. Пошто је наше медијско окружење претежно секуларно, нико није примијетио ову вијест. Чини ми се да је ова вијест једна од оних које одјекују у вјечности. Или, барем, одјекују у вјековима. Шта мислите о овоме?

А. Дугин:

– Ово је веома важно питање. Није ново, јер је било покушаја да се успостави западноруска митрополија више пута кроз нашу историју. Ово се понавља изнова и изнова. Али у овом случају не бих био драматичан. Јер Специјална војна операција је тек на самом почетку.

Питање канонске територије Руске православне цркве решава се у овом случају, нажалост, по принципу cujus regio, ejus religio – „ко влада, тога је вјера“. Тако су током протестантске реформе њемачки електори одређивали шта ће бити – католицизам или протестантизам на овом или оном подручју, у овој или оној кнежевини. Кнез је протестантске вјере? Дакле, ту је протестантизам. Кнез је Њемац католик, што значи да ће тамо бити католичка држава.

Када завршимо Специјалну војну операцију, онда ћемо причати ко је овдје аутокефалан, а ко није.

С. Мардан:

– Украјинци још не би требало да пожуре да ураде обрезање?

А. Дугин:

– Мислим да је тако. Прво, треба схватити да су православни људи у Украјини једноставно узети као таоци. То је Стокхолмски синдром. Када људи буду узети као таоци, многи од ужаса пређу на страну терориста.

Сада је у Украјини прави нацизам, тамо ни у близини нема слободе. Ови људи су узети као таоци, постављен им је ултиматум, да напусте РПЦ МП. Иза њих су људи са аутоматима. Дакле, оно што кажу не треба схватити озбиљно. Неко има стокхолмски синдром, а неко само на овај начин може да побјегне да не буде убијен.

Мислим да не треба да превише драматизујемо. Потребно је само методично, у ритму у ком је то неопходно, водити Специјалну војну операцију. А послије ослобођења Украјине заборавићемо ово питање, занемарићемо га.

Понекад се хришћани окупе на Сабору и кажу: на претходним Саборима нешто није било у реду. Али тада нећемо одгонетати ко је био у праву, а ко није, већ ћемо импутирати „као да није било“.

Све што се сада говори, док траје Специјална војна операција, на страни украјинског дијела наше уједињене Цркве, биће „као да није било“, „као да не постоји“…

Зато их треба разумјети. Људи су узети као таоци. И на овоме можете стати и само наставити мирно да водите СВО. Све ће доћи на своје мјесто.

С. Мардан:

– А гдје су подвижници, гдје су мученици за вјеру? Разумијем да су сви таоци. Али зар од свега овог Архијерејског Сабора није могао се наћи неко ко би им свима пљунуо у лице?

А. Дугин:

– Не можемо да захтјевамо да људи буду свети. Шта су, такви су.

С. Мардан:

– Свети Папа Марцелин није био тамо?

А. Дугин:

– Наравно, било је много хришћанских мученика и новомученика. Речено им је и: поклони се безбожној бољшевичкој власти. Рекли су: не, ја ћу ићи на мучеништво. Било је таквих. Недавно их је било. Али сада их нема. Ми то поправљамо.

Чак ми је тешко да одговорим, али да ли би било таквих, на примјер, у нашој Московској Патријаршији? Данас у Русији… Сада је власт исправна, а ако се преокрене доћи ће цар Антихрист. То је био случај, зар не? Тако је било. Петар, на пример, или бољшевици… А он ће рећи: „ајде, пљуни на своје светиње“. Или ће се неки гмизавац попети на крст… Имамо једног таквог пјевача…

С. Мардан:

– Постоје такви, да.

А. Дугин:

– А Антихрист ће рећи: „А ти признај да све ради како треба“.

И неко ће, ипак, јасно признати. У крајњем, неће се љутити.

И неко ће се залагати за вјеру, не за живот, него за смрт. То је оно што све провјерава. Ево је, вјера. Ако ти је Христос мање важан од сопственог живота, онда си, наравно, хришћанин, нико ти ово право не одузима, али ти си такав хришћанин… Послушан… Плашљив…

Међутим, сви смо ми грешници, сви слаби, морамо се покајати.

Разумијем такве, колебања УПЦ свједоче о извјесном стању вјере. Али овдје је такође важно да се нису само плашили насиља. У ствари, већ тридесет година украјински идентитет, укључујући православне људе, па чак и православне свештенике довољно замућује све. Хипнотисани су, редовно, од јутра до вечери. „Ви сте независна нација, ви сте независан народ, Руси су непријатељи“. И тако, остајући православац, Украјинац, на крају једноставно почињеш да лудиш.

Ово је биолошки ефекат. То је као тровање. Наравно, особа се може насилно дрогирати ЛСД-ом и од ње се може захтијевати да правилно говори, одговара на питања и полаже испит. Али мало је вјероватно да ће успјети.

Током ових тридесет година, русофобична, западњачка, расистичка, неонацистичка пропаганда заправо почиње да корумпира људе на хемијском нивоу. Стога, морате бити попустљиви.

У ствари, совјетска пропаганда није била ништа мање интензивна. Али тада није било људи у црквама, само су старице спасле нашу Цркву. Стога се, уосталом, и можете сјетити недавне прошлости. Сјетимо се да је постојао Совјетски Савез, у њему није било хришћанства. Било је немогуће бити хришћанин, смијали су се томе. А ако је човјек кренуо у цркву, гледали су га испод ока. А онда су услиједиле озбиљније методе преваспитавања. Неки људи то трпе, неки не.

Чини ми се да човјек мора бити, с једне стране, чврст у сопственој вјери. Научите сами из овога поуке: шта бих ја радио да сам епископ или свештеник?

Знамо да су многи једноставно потрчали код нас када је почела ова ноћна мора. Дивни проповједници, као отац Андреј Ткачов, геније, прави малоруски православни свештеник. Али он се преселио код нас, бјежећи од овог сатанизма, који је успостављен после Мајдана. И сада наставља своју ватрену бесједу која је живља од многих наших традиционалних руских великоруских свештеника. Осјетио је ово зло, суочио се с њим. А за њега је оно о чему прича једноставно питање живота и смрти.

Руски либерали нису прави

 

С. Мардан:

– Да ли сте ви толерантни према нашим руским либералима? „Петој колони“?

А. Дугин:

– Мислим да наши људи нису убијеђени либерали. То су исте жртве зомбирања, само сада наше. И код нас је таква хипноза трајала деценијама. Од јутра до вечери, од почетка 90-их, говорили су нам: „Русија је историјски неспоразум“, само је Запад у праву, морамо се фокусирати на либералне вриједности. Имамо читава министарства, читаве индустрије, читаве сегменте власти који и данас тако живе.

Ви и ја, можда, разумијемо колико је ово ружно и варљиво, јер видимо историјске прекретнице. Зато што гледамо на догађаје не мијешајући се у тренутак, у дневни ред. И тако, слушајући десет година „Ехо Москве“, може се повјеровати у глупости које су ти русофобични агенти континуирано носили. И свијет ће се показати такав. И лако се може наћи потврда ове непријатељске пропаганде. Ићи ћете од једног до другог „Жан-Жака“, и срести потпуно исте слушаоце „Еха Москве“. Раширите новине или отворите Нову газету на Ајфону. И сваки изазива и јача русофобију и западњачко обожавање, смрадовштину код других.

 

Ово је масовна хипноза да је Запад центар, Русија периферија, „демократија у развоју“ која такође тежи да постане Запад. И ово је оно чему они уче, тјерају нас да живимо са овим, на томе је изграђено наше цјелокупно образовање. Водио сам катедру на Московском државном универзитету и могу рећи да је парадигма нашег образовања, бар у хуманистичким наукама, иста. Либерална.

Зомби виша школа

С. Мардан:

Зато сам питао шта да радимо у вези с тим. Дајте ми рецепт?

А. Дугин:

– Овдје је питање озбиљније. Ако је цијела наша парадигма западњачка, ако имамо све дисциплине – социологију, антропологију, историју, психологију, когнитивне студије, политичке науке – уопште, цио хуманистичко комплекс на свим универзитетима је у потпуности креиран на копирању западних извора, шта онда хоћемо?! Да у једном дану цио корпус руских учитеља у трену схвати да се све промијенило и од сада дошла словенофилска парадигма. Да, дошла је. Али они то још нису схватили. То је оно што је важно. А процес свијести може да траје бесконачно дуго…

Али овдје, опет, позивам на толеранцију. Запослени у вишим школама су само зомбији; они су заправо заражени, заражени либерализмом, западњаштвом. Скоро сва наша научна заједница, наша наставна заједница је носилац либералног вируса. Можда са изузетком природних наука и чисто техничких дисциплина. Нисам овдје да судим.

А либерали су по свему слични нацистичким казниоцима из Мариупоља из батаљона Азов, терористичке организације забрањене у Руској Федерацији. У Украјини је либерализам комбинован са нацизмом и русофобијом. А ми имамо либерализам у комбинацији једноставно са русофобијом, без украјинског нацизма. Међутим, ова идеологија је веома слична. Наш образовни систем је изграђен на овој идеологији од 1990-их.

Сада избијамо из пукотина, из подрума несрећне украјинске екстремисте, а у нашем друштву је тридесет година трајао рад Запада на отмици колективне свијести и још је у пуном јеку. Убирамо плодове овога. Ово што се десило 24. фебруара сада нико не схвата. Зато кажем да је операција почела сама. Јер ни они који су формално дали зелено свијетло очигледно нису могли у потпуности да схвате шта раде. Да би се ово разумјело, потребно је једном заувијек одбацити сва истраживања јавног мњења, рејтинге, идеје о изборима, о квотама. Када дође историја, све се то једноставно распарча и баци у канту за смеће са свим планираним активностима за рад са омладином, са свим плановима, уз партијске квоте. Заправо, не постоји ништа друго. Постоји народ, држава, судбина, побједа.

Жириновски је, схвативши да је дошао крај, направио прави гест – умро је. Јер ера је завршена. А ова нова ера захтјева потпуно другачији приступ.

Данас је вријеме да се промијени све уопште – сама парадигма. Потребно је ново хуманистичко, политолошко, филозофско преиспитивање саме суштине Русије, њеног идентитета, њене улоге у свијету, њених односа са Западом, структуре њеног друштва, њене историје. Али нико заиста није спреман на ово. Али то је неопходно и неизбјежно. И десиће се.

Што се тиче појединачних неразборитих надобудника који су нешто рекли у погрешно вријеме или су погрешно процијенили колико је све неповратно и озбиљно послије 24. фебруара 2022. године, мени би их било жао. Они су безначајни, а имају шансу да служе земљи – на примјер, копањем ровова. Зато што је ово превише озбиљно (за такве, прим. прев.)

Након А долази Б: Неминовно

Али ево шта је заиста важно. И даље нас воде људи који су донијели најважнију неповратну судбинску одлуку и не разумију шта слиједи. Рекли су А, а за овим слиједи Б. Али они ни у сну, ни духом о овом Б не знају и не желе да знају. Али ми већ живимо у Б, а сви они само о А говоре. А или не-А. Па, јасно је да је А. Речено је све А.

Обрачунавати се са онима који су се у првој фази, не слутећи да ће ускоро стићи и озбиљно, одлучили да протестују против А, уопште нема смисла. Аргумент је око А или не А.

И већ је речено. И већ урађено. Сада Б. Али ни власт ни друштво уопште нису спремни за Б.

С. Мардан:

– Обрачунавати се са конкретном особом, са конкретном индивидуалном будалом – то није нешто што је глупо, сурово, једноставно је непродуктивно. То је губљење времена. А шта мислите о тој хиљадама година доказаној технологији (коју је, иначе, свима јасно показао Владимир Владимирович, који је све чланове Савбеза (Савјет безбједности Руске Федерације, прим. прев.) довео пред камере, натјерао све да кажу наглас исти „симбол вјере” у будућу побједу у специјалној војној операцији)? Можда би у образовном систему имало смисла радити исто са институтом за институтом, академијом за академијом: потписујемо писма, долазимо на митинге, скандирамо и кажемо да нема милости за фашистичку копилад и неће бити милости?

А. Дугин:

– Мислим да је то одлична тема. Али све је било око А. То је била свађа. У ствари, наш предсједник, врховни командант узео је за таоце своју пратњу и натјерао их да потпишу под А. А – то је сама чињеница почетка Специјалне војне операције у Украјини. То је била Одлука, то је био Догађај. То је промијенило нас и свијет.

Хтјела или не хтјела руска елита (мислим да већина није хтјела) потписала је под А (дакле, на почетку војне операције), била је принуђена на то.

Прво су заклетве положиле снаге безбједности. Затим је главнокомандујући позвао привреднике и замолио их да потпишу А.

Онда је позвао медије, па владу, па бизнис. И поново тражио да се обавежу. Неки су се пристали, неки отишли.

Али све је то у односу на А, први акорд, први чин, први чин огромне историјске драме СВО, која је од колосалног значаја.

Али до сада је наш врховни командант узео за таоце само дио елите, повезане, прије свега, са снагама безбједности и са бизнисом, са политиком, са информацијама.

Он им каже: Јесам ли ја главнокомандујући?

Сви су се сложили: да!

Дакле, ево мене, као врховног команданта, на основу моје главне команде, наређујем вам да почне СВО, а ви се овдје обавезујете. И то је то.

Запад је одмах реаговао. Приказали су сву имовину, поставили тешке ултиматуме. Као, знамо гдје је сва ваша имовина. Знамо све ваше адресе, виле, рачуне за јахте. А пошто сте се обавезали на А (СВО), сада ће све то одмах промијенити власника. Тако да немају гдје да бјеже.

Деценијама је наша елита зарађивала праведно или неправедно (ово је код сваког различито, али народ вјерује да је то углавном неправедно) овдје, а њихово богатство није овдје, него га је тамо одложила и сакрила.

Једном и готово. Ништа није остало. Тамо. Све је ресетовано на нулу. Сада остаје само да се почне изнова.

Руска елита се приказала као клијешта: Запад, под пријетњом потпуне експропријације, захтјева једно, а лојалност главнокомандујућем и испуњење његовог наређења захтјева друго, директно супротно.

Цијела операција А је урађена беспрекорно, тачно онако како сте описали.

Али када дођемо до Б, такве методе овдје више не вриједе. Јер једна је ствар брзо се припремити за ванредну, специјалну ситуацију, ситуацију која је тренутна.

Главна ствар: доношење одлуке о СВО-у. Сви су се пријавили, одлично, прихваћено. Следеће – понашање у условима СВО. Ово је могуће, ово није могуће. Са постером на Првом каналу, не можете да побјегнете током програма да покажете шта желите или шта не желите. Немогуће је величати нацизам или Бајдена, нашег непријатеља, као на Ехо Москви или Новој газети. На „Сребрној киши“ сипати потоке русофобије и лажи, поливати предсједника и народ блатом, што је раније било модерно, више није дозвољено, забрањено је.

А све остало је могуће. За нас је почело вријеме А, односно вријеме Z.

Ово је фундаментално, а све остало је удаљено – како хоћете, тако и схватите. Обавезати се. И успјело је, држава, друштво, менаџмент и власт држани су на тако оштром заокрету као што је одлука о СВО-у и његовом почетку.

И сада долазимо до Б. На почетку – друго писмо, друга стварност, други проблем. Било је А, а сада постоји Б. И овдје треба примијенити много сложеније и дубље механизме.

С. Мардан:

– Позабавили смо се владајућим слојем. Ту је све било јасно. Иако је у ствари много шире. Сви ти људи, а још више средња класа, остали су генерално ван политичких оквира одлука које се доносе, а самим тим и ван оквира цијеле ове приче уопште. Б је шта?

А. Дугин:

– И – то је била одлука – почети или не почети. А када су почели, како се понашати у екстремним ситуацијама. И генерално, сви су били спремни за фазу А.

Погледајте како су Лавров и Захарова наступили на почетку. Сви су се сложили са А, сви су наступили беспрекорно. Сви су се окупили, поново изградили уобичајене шеме и моделе, прогласили жалост у првим данима, када још није било ни правих жртава. Сви забавни програми су отказани.

Али сви су се обавезали само под А, као код краткотрајног брзог пливања, 50 метара. Задатак је изгледао овако: морамо брзо, по сваку цијену, под мецима, под ударима, са великим таласима који наилазе на нас, препливати ових 50 метара, а онда се искрцати и све ће се мање-више вратити на уобичајене параметре. Да, наћи ћемо се у новим условима, али ово ће бити крај ванредног стања. И било је хитно.

Прошла су четири мјесеца – данас смо, хвала Богу, освојили извјестан број метара на донбаском земљишту, али остаје још неизмјерена количина нашег простора која чека.

Поред тога, повећава се домет непријатеља, редовно се гађају наше области у близини Украјине, од Белгорода до Ростова, укључујући Вороњеж и Курск, Брјанске области. Напади на Крим. Ванредној ситуацији никад краја. И људи почињу да схватају да се то никада неће завршити.

Сада је ураган наш начин живота. Ово се зове Б.

Неопходно је поново изградити своју свијест да сукоб са Западом није бљесак, већ је заувијек. Важно је јасно и трезвено схватити да смо искључени из овог глобалног система, не привремено, не док не одлучимо о нашим циљевима у Украјини, већ уопште.

Сада је вријеме да дамо озбиљнији одговор шта радимо у Украјини, зашто смо тамо дошли. Имамо одговор на ово, у првој апроксимацији смо га дали. Све денацификујемо и демилитаризујемо. Одличан одговор, у крајњем случају, за почетак.

Сада то једноставно није довољно. Сада морамо да одговоримо како да живимо ван Запада, са економске тачке гледишта, са идеолошке тачке гледишта, са технолошке тачке гледишта, са финансијске тачке гледишта, са образовне тачке гледишта. Зато што не можемо узети њихове моделе и примијенити их код куће – ово је директна контрадикција. Предузевши њихове мјере, потребно је препознати њихову исправност, односно сложити се да смо „злочинци“, „непријатељи“, „олош“ и тако даље. Једноставно више не можемо да користимо уџбенике писане модерним либералним западним родно-постмодерним језиком. У супротном, мораћемо да се обучимо да мрзимо себе.

И тако је у свему. У привреди, у планирању, у образовању, у култури. Јер цијела наша култура, ви и ја знамо, потпуно је захваћена либерализмом. Покушаји да се нешто уради у нормалном правцу се гуше. Умјетност је прожета отровом либералне постмодерности. У ствари, западноцентричним расизмом, русофобичним неонацизмом. Само либералним, без величања иједног одређеног народа.

А русофобија је улазница за ту културу. Ако ниси русофоб, ту не можеш ништа. И ако још волиш свој народ, то је то, дошао ти је крај.

Петербуршки економски форум и Централноафричка Република: ВТБ банка за Донбас

С. Мардан:

– Моји пријатељи су прошли Санктпетербуршки економски форум описали као окупљање људи који се надају најбољем: сада ће се све завршити, и са губицима, са болом, али ћемо се вратити.

И ту се поставља филозофско питање, поглед на свијет. Претпоставимо да Путин зими стави Њемачку, и заједно са Њемачком и цијелу Европу на кољена, искључи им гас, престане да их снабдјева инертним гасовима, ријетким земним металима, пшеницом и свим осталим. Схватиће ко их држи за гушу. Али, они су рационални људи, Запад је генерално рационално мјесто. Доћи ће, покајаће се, рећи ће да су ушли у ваш положај, заиста, хајде да подијелимо Украјину и да почнемо некако да живимо заједно.

На унутрашњем плану, вриједносно, светоназорски, да ли су спремни да наставе да играју са Русијом и Путином по ажурираним правилима? Сходно томе, донекле, поново вјерујте Путину. Или не?

А. Дугин:

– Што се тиче Европе и њемачке привреде, да будем искрен, не мислим да ћемо их „ставити на кољена“. Али ако су спремни да разговарају са нама о Украјини под разумним условима – на примјер, Украјина је за нас, а гас за њих, то је добро, а онда треба да обновимо односе са њима, дамо им гас и узмемо оно што нам припада. Али не вјерујем баш да ће они ићи на то и зато се морамо припремити да се ослонимо само на своје снаге и на партнере у мултиполарном свијету.

Што се тиче Петербуршког форума, моја ћерка Даша је била тамо и каже да је овог пута спектакл био апсолутно невјероватан. На форум је, као и увијек, дошла цијела руска елита – а последњих деценија долази на форум тамо као огранак Давоса, да склапа послове, да разговара са западним инвеститорима, да се шепури пред Западом. И ту је најважнији, најпоштованији ВИП, око којег се све градило, показало се, амбасадор Централноафричке Републике. И сви су хтјели да га приме, јер је био сам, а све остале делегације су биле нижег нивоа од Централноафричке Републике и пар афричких делегација. Било је представника талибана, забрањених у Руској Федерацији. Кинези нису били тамо из других разлога, јер се боре против корона вируса.

А заправо, наша елита, нашавши се лицем у лице са премијером Централноафричке Републике, највећом фигуром овог Форума, умјесто овлашћених представника свјетске глобалистичке елите, са картицама које не функционишу, са рачунима који нијесу валидни, односно у потпуно новом стању за себе суочили су се са стварношћу. Нико од њих није био спреман за ово. Наравно, поред патриота који су били спремни за ово, било је и одличних секција, прилично родољубивих, било је и здравих људи, и то из елите. Али већина је била у стању халуцинације. Чини се да су то препознатљиве ствари: зидови петербуршког форума, секције, све је исто организовано, сјајно, журке, забава. Али само једно недостаје – недостаје оно најважније: на мјесту глобалног, моћног Запада, коме се мора бити раван, премијер Централноафричке Републике. Био је то врх.

Наша елита и даље се буни. Ту је Централноафричка Република, а они и даље настављају да дјелују по старом. Иако у ствари (Даша је била на затвореном пријему у ВТБ банци) на маргинама Форума, када су се људи већ опустили, скинули кравате, пили коктеле, слушали авангардну музику, одједном, сасвим искрено, велики менаџери прогласи здравицу: „За Z!”, „За СВО!” . Толико ми се то допало… Неко из руководства се одмакнуо од шока, погледао госте, размислио, попио, све разумео и рекао: „Е, то је то, живио Донбас!“

И ово је јако добро. Ово је добар знак, нека неко други и даље буде у халуцинацији, али неко се већ вратио у стварност. Реалност је сада. На згради Гаспрома је насликано Z, увече свијетли. Неко је усвојио овај нови модел. Нису то разумјели, наравно, нико није спреман за то. Али ми се допало што се наши људи нису узнемирили. И прихватили. „Живио Донбас!“

СВО је заувијек

С. Мардан:

– Осјећају свој пут.

А. Дугин:

– Они мисле: хајде сад другачије, да видиш, и наћи ћемо нешто… Руси се савршено прилагођавају ситуацији. Када се прилагоде лошој ситуацији, то разбијесни нас патриоте. А када, напротив, доброј, помислите: браво, како добро, како се лако и брзо прилагођавају тешким условима, какав диван квалитет! СВО је почео – па, хајде да то урадимо. И ако јесте, то је то. Главна ствар је урађена.

Неко ће, пошто се вратио са овог форума, а још није изгубио критички осјећај, одмах спаковати кофере и покушати да нестане из вида. На крају крајева, биће само горе и горе. Ништа се неће вратити. Како је било, неће више бити. Никада. Биће ново.

Чак и ако бацимо Запад на кољена, то не значи да ће се све завршити. Ситуација ће ионако ескалирати. Можете пуцати и на кољенима.

Можемо рећи да СВО није изузетан догађај, то је начин живота. Ушли смо у СВО, ово је ријека у којој смо. Ово је наше вријеме, ово је наша историја.

Чини ми се да што прије схватимо, што прије спознамо да смо већ у Б, биће свима боље и уз више наде. Одлуке о преласку у Б, односно о потпуном реструктурирању цијелог нашег система, не треба доносити. Аутоматски слиједи из А, а одлука о А је већ донијета. И ово је неповратно.

Извор: etos.press

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.