ФИЛМОВИ И СЕРИЈЕ КАО ИНСТРУМЕНТ ГЕОПОЛИТИКЕ

• Кинематографија игра улогу једног од инструмената геополитике. Зато су, према мишљењу неких истраживача, бројне владе заинтересоване да одрже ниво глобалне популарности који ова индустрија има и, у мери у којој је то могуће, пружају јој одговарајућу помоћ.
• Вреди нагласити да у овоме предњаче Сједињене Америчке Државе са специфичним механизмом државне контроле кинематографије.
• Као инструмент геополитике САД, америчка кинематографија има видљив утицај на умове стране јавности. Ерик Фатор, професор политичких наука на Државном универзитету Колорадо, који се специјализовао за однос између геополитике и међународног политичког утицаја, користи термине као што су „арсенал забаве“ (ен. arsenal of entertainment) и „милитаризација културе“, што се односи на америчко лидерство у савременом светском поретку (другим речима ради се о претварању културе у геополитичко оружје).

АУТОР: Зоран Милошевић

Давне 1901. године појавила се књига „О законима просторног раста држава“, Фридриха Рацела[1], у којој је издвојено седам закона експанзије. Први је, свакако, култура. („Величина државе расте сразмерно развоју њене културе“).[2] Његови закони експанзије постали су манифест, тј. примењују се у геополитичкој пракси Запада. Наравно, и друге незападне државе почеле су да примењују овај закон (Турска са својим серијама, обновом геополитике неоосманизма[3] и пантуркизма[4]). Ипак, можда је најочигледнији (иделтипски) пример – Холивуд и САД, пошто је ова симбиоза била основа американизације (и у култури и у геополитици) после Другог светског рата. Инструментализација културе у геополитичке сврхе подводи се још и под појам „меке моћи“ (soft power).[5] Према америчком политикологу Џозефу Нају, који је увео овај термин, језик и култура земље су „мека моћ” која игра кључну улогу у међународним односима, директно или индиректно утичући на светску политику и пословне везе.[6]

Управо у том контексту Жељко Ињац пише: „Холивудски филмови постају наша нова реалност а с јачим продором западне кинематографије, може се слободно рећи, западна култура је постала и јача и присутнија.

Наравно да није само западна кинематографија извршила културни продор на наше просторе. Ту је и позоришна, књижевна и музичка сцена. Управо у том периоду се појављују тврђи музички рок правци, као што су Хејви Метал, Хардкор, Скинс и слични. Ипак, кроз филмску уметност се најдиректније и најјасније пресликавала култура запада на исток. Оскудна соцреалистичка уметност, са постхришћанском традицијом источне Европе, није била довољно јака да се одупре том продору „супериорне“ а заправо само добро осмишљене и богато финансиране западне културе.

Пре доласка НАТО трупа у Источну Европу, она је већ била под јаким утицајем културе Запада. Процес неоколонијализма у Источној Европи је сличан вековима раније, када су племенима у Америци и Африци прво долазили мисионари, па трговци и на крају војска и бирократија која је коначно формирала колоније. Културни продор је био заправо тек прва фаза неоколонијализма“.[7]

За делотворност геополитике конкретне државе од изузетне је важности моћи да се допре до широке публике, како би се што већем броју људи пренела конкретна порука. У том смислу, филмови и серије су веома ефикасан инструмент, јер имају велику гледаност и политички утицај, при чему у последње време друге државе покушавају да достигну Американце. Ипак, САД су лидери у свету по питању филмова и серија (због тога ћемо се и у раду највише освртати управо на ову кинематографију). Списак 10 највећих филмских студија то итекако доказује.[8] То су: Lionsgate, Miramax Films, Dream Works, Sony Pictures, Paramount Pictures, 20th Century Fox, Columbia Pictures, Universal Pictures, Warner Bros и Walt Disney Company.

Такође, филмови који су снимили ови студији су изузетно гледани у свету. Њихов списак и рејтинг то, такође, доказују.

ГДЕ СУ СМЕШТЕНИ НАЈПРОФИТАБИЛНИЈИ ФИЛМСКИ СТУДИЈИ СВЕТА?[9]

Европа је, када се погледа увоз америчких филмова и серија заправо културна колонија САД. Јер, 66% продаје филмова у европским земљама чине филмови америчке производње (према томе, удео наплате за филмске производе ЕУ на тржишту ЕУ, респективно, износио је 27%, према последњим подацима). Такође, половина филмова доступних у Европској унији у оквиру система видео-он-деманд – индивидуалне испоруке телевизијских програма и филмова претплатнику путем дигиталне кабловске, сателитске или земаљске телевизијске мреже су – амерички филмови. Филмови и серије снимљени у САД чине 45% свих играних филмова који се емитују на европској телевизији.

На ранг листи ТОП 10 најпопуларнијих филмова у Европи последњих година, сви осим једног филма снимили су амерички филмски студији.[10] Изузетак је био филм К. Нолана „Денкирк“, који су заједно објавили Американци, Британци и Французи. Уопштено говорећи, холивудски профит од дистрибуције филмова у иностранству значајно се повећао током 20. и раног 21. века. Двадесетих година прошлог века чинио је само 20% укупног прихода, 2006. већ 63%, а 2018. 71%. Све ове чињенице говоре да упркос повременом незадовољству америчком спољном политиком, америчка култура наставља да буде привлачна људима широм света. Пре него што се директно окренемо улози филма у америчкој геополитици, а сходно томе, систему њених односа са америчким владиним агенцијама, чини се прикладним разумети зашто су холивудске продукције толико популарне у свету.

СПОСОБНОСТ „НАРКОТИЗАЦИЈЕ“ ГЛЕДАЛАЦА

Постоји низ фактора успеха америчке кинематографије. Прво, глобализација је одиграла улогу у јачању позиције Холивуда: транснационалне корпорације, интернет, интеграција тржишта и технолошки развој. Нове могућности су омогућиле повећање производних капацитета и проширење тржишта кроз транснационалне токове људи, капитала, добара и услуга, као и кроз нове технологије. Друго, значајан допринос дало је и наметање енглеског језика као универзалног глобалног средства комуникације.[11] Треће, успех америчке кинематографије резултат је како финансијских могућности америчких филмских студија (неупоредиво већих од оних њихових страних конкурената), тако и „стила“ америчке кинематографије. Међутим, ови фактори су уско повезани. Само америчка филмска индустрија може себи да приушти да користи најпознатије и талентоване глумце и користи најупечатљивије специјалне ефекте. Управо те могућности омогућавају Холивуду да одржи репутацију „фабрике снова“. Америчка филмска индустрија, мерено бројем блокбастера које производи (популарни и комерцијално успешни филмови за ширу публику), тежи да боље од својих страних конкурената разуме шта масовна публика жели. Популарни амерички филмови не беже ни од заузимања политичких ставова или једне од страна у сукобу, ако се ради о ратовима које је изазвала Америка (на пример БиХ[12]) или и лику њених геополитичких противника (Руса и Кинеза),[13] где уносе отворену идеолошку поруку.

Ипак, холивудски редитељи и продуценти покушавају да се фокусирају на оно што је блиско и разумљиво свакој особи било где у свету. Тако се људи широм света диве „Титанику“ и „Прохујало са вихором“, не само зато што ови филмови славе америчке вредности, при чему експлоатишу, односно манипулишу љубавном причом. Оваква комбинација производи пожељан геополитички ефекат, јер лепота ових филмова у главама гледаоца се „лепи” за слику Сједињених Држава (овај образац данас користи Турска у својим серијама). На тај начин филмови и серије постају један од елемената који формирају општи утисак о земљи коју већина гледалаца никада није имала прилику да посети.

Способност успостављања такве емоционалне везе са публиком је последица чињенице да амерички продуценти више воле да не раздвајају уметност и забаву. Многи преферирају америчку кинематографију због чињенице да су слике „доброг квалитета“ и да просто „наркотизују“[14] (фиксирају поглед за екран), омогућавају гледаоцу да неко време побегнете од стварности и свакодневних проблема. Први је резултат финансијских могућности, а други је свестан избор у корист „забавног” аспекта биоскопа од стране продуцената.

Велики амерички филмски студији користе свој главни алат – капитал, да поставе већ поменуте стандарде филмске продукције, а који, како рекосмо, захтевају значајне финансијске трошкове. Не ради се само о томе да они продуценти који то себи не могу да приуште никада неће „сустићи” Холивуд. То такође значи да ће, због потребе да обезбеде зараду, тежити да избегавају заплете који су неуобичајени за гледаоца и стога представљају комерцијални ризик. Продуцент Роберт Еванс[15] то објашњава речима да нико „не ради ништа неочекивано, превише се плаше, улози су превелики“. Дакле, скуп доминантних базних сценарија у којима је Холивуд толико успешан, фиксиран је у главама продуцената као једини могући за успех. И исти сет остаје једини доступан потрошачу.

Истовремено, када је „замајац популарности“ америчке кинематографије достигао врхунац, тешко је рећи да ли филмови још увек приказују управо оно што гледалац жели да види, или је идеја о знаку једнакости између Холивуда и испуњења жеља једноставно се учврстио у свести друштва.

Главни услов за потрошњу је доступност робе. Потрошња ће зависити од тога колико је производ распрострањен, колико је видљив. Филм, који се приказује у свим тржним центрима, не пролази добро на благајнама због наглог таласа тражње која се диже из темеља друштва, већ зато што је јако рекламиран. Међутим, филм који није произведен у једном од највећих холивудских филмских студија и који испада из уобичајених оквира заплета, никада неће моћи себи да приушти рекламну кампању упоредиву са њима по обиму. Тако се ствара зачарани круг. Финансијска средства Холивуда му омогућавају да ефикасно промовише своје филмове, што повећава потражњу за њима. Растућа потражња повећава приходе ионако најбогатијих филмских студија, дајући им још више простора за оглашавање које ће додатно повећати потражњу. У почетку, сиромашном и неславном филмском ствараоцу у таквој ситуацији готово је немогуће да се пробије на тржиште, а још више да се такмичи са признатим лидерима. Односно, садашњи систем заправо блокира алтернативу у области филма, тј. омогућава доминацију америчком филму.

ГЕОПОЛИТИКА И ФИЛМ

Кинематографија игра улогу једног од инструмената геополитике.[16] Зато је, према мишљењу неких истраживача, бројне владе заинтересоване да одрже ниво глобалне популарности који ова индустрија има и, у мери у којој је то могуће, пружа јој одговарајућу помоћ. Међутим, вреди нагласити да у овоме предњаче Сједињене Америчке Државе са специфичним механизмом државне контроле кинематографије.

Као инструмент геополитике САД, америчка кинематографија има видљив утицај на умове стране јавности.[17] Најмасовнији медијски инструменти – филмови, рекламе, цртани филмови и телевизијски програми – постали су главни по питању политичког утицаја. Међутим, најважније својство филмова, које им омогућава да се користе као средство пропаганде, јесте њихова способност да тајно, неприметно утичу на људе. Утицај се јавља углавном на емоционалном нивоу, ван поља које контролише људски ум, и то је оно што помаже да се заобиђе рационално размишљање човека (појава емоционалне резонанције). Емоционална резонанца се дефинише као стварање одређеног расположења у масовној публици. Омогућава вам да заобиђете психолошку одбрану на свесном нивоу, која покушава да се заштити од реклама, пропаганде и свих врста метода испирања мозга. Овде је потребна емоционална резонанца, пошто је њено прво правило: „Треба да утичете на особу на емотивном, а не на свесном нивоу“.[18]

Управо ова способност филмова и серија доводи до онога што професор Ерик Фатор, на Државном универзитету Колорадо, који се специјализовао за однос између геополитике и међународног политичког утицаја, користи термине као што су „арсенал забаве“ (ен. arsenal of entertainment) и „милитаризација културе“, што се односи на америчко лидерство у савременом светском поретку (другим речима ради се о претварању културе у геополитичко оружје).[19]

Да бисте јасно видели утицај геополитике САД на Холивуд, размотримо два периода.

После Другог светског рата (1946-1991) у америчким филмовима СССР је представљен углавном као светско зло, најбољи пример таквих филмова је „Рамбо“ серија филмова, која је била једно од инструмената Хладног рата.

Међутим, у биоскопима је била потпуно супротна слика током 1943-1945. (тада су СССР и САД били савезници). У филмовима овог времена грађани СССР-а су представљени као хероји. Снимљен у то време, приказујући пријатељске односе СССР-а и САД, филм који је такође приказан у СССР-у је „Мисија у Москву” (режија Мајкл Кертис, 1943), снимљен је према књизи Џозефа Дејвиса, америчког амбасадора у СССР-у. А већ 1947. године амерички Конгрес је оптужио филмску екипу за ширење совјетске идеологије и антиамеричке активности.

Кључ успеха америчког лидерства у свету је у томе што  оно следи комбинацију ставова (спектакла) и технологије, што представља „арсенал забаве“, чији лавовски удео чине филмови, серије и цртани филмови. Пре свега, филм има способност да опусти ум гледаоца, да га подстакне да се препусти моћи сопствене маште како би што више ослабио способност властитог критичког мишљења. Осим тога, филмска продукција може послужити као катализатор за промену понашања појединца или групе, најчешће због свесне или несвесне жеље за копирањем животног стила и навика главних ликова одређеног филма или серије.

Зашто је ово толико важно званичном Вашингтону?

Тренутна улога Сједињених Држава у светском систему одређена је не само поседовањем највеће „моћи“ у поређењу са било којом другом државом, већ и чињеницом да значајан број земаља директно или индиректно признаје легитимитет америчке доминације.[20] Велики део овог признања игра способност Сједињених Држава да дистрибуирају масовну забаву, што помаже да се пригуши потенцијално противљење америчком утицају у свету и одржати позитиван имиџ као најмоћније нације на планети.

Контакти између владе САД и Холивуда одржавали су се без престанка и после Хладног рата, упркос чињеници да је концепт глобалне идеолошке конфронтације са Совјетским Савезом, унутар којег је у великој мери формиран механизам односа, изгубио на актуелности. Као и геополитика уопште, овај правац се успешно прилагодио новој спољнополитичкој реалности, на пример, конфронтацији између Сједињених Држава и исламског тероризма. После 11. новембра 2001. године и терористичких напада на Сједињене Државе, најмање 40 врхунских руководилаца филмске индустрије састало се са Карлом Роувом, главним политичким саветником председника Џорџа В. Буша. На састанку, који је иницирала Бела кућа, били су заступљени готово сви водећи филмски студији и телевизијске мреже, као и Америчка асоцијација за филмове. Роув је истакао неколико порука које је Холивуд морао да прошири кроз свој рад: „САД у Авганистану воде рат против тероризма, а не против ислама“; „сваки члан друштва може помоћи војсци“; „Америчку војску и њихове породице треба подржати“; „терористички напад 11. септембра захтева глобални одговор“; „ово је борба против зла“, а „влада и Холивуд су одговорни за то да се деца осећају безбедно“.

После овог надасве необичног „састанка о планирању“ уследио је још један иза затворених врата. Резултат је био ДЦ 9/11: „Време кризе“, произведен уз подршку (у облику консултација) Беле куће, а где је приказан у повољном светлу председник Џорџ В. Буш млађи. После холивудских консултација са Роувом, Џек Валенти, тадашњи председник Америчког удружења за филмове, објавио је да је дужност Холивуда да муслиманима широм света пренесе поруку добротворне улоге Сједињених Држава: да је Америка „облачила и нахранила милионе људи широм света не тражећи ништа заузврат. Одшколовали смо стотине хиљада људи из целог света на нашим универзитетима.” Снимљено је много кратких филмова и реклама које су имале за циљ да привуку људе да служе у америчкој армији и сарађују са ЦИА.[21]

Најпознатији примери ангажовања Холивуда од стране владиних агенција у геополитици су филмови произведени уз подршку војске или обавештајних агенција. Министарство одбране САД блиско сарађује са „фабриком снова“. Филмска индустрија увелико користи савете и реквизите које даје војска како би смањила трошкове производње филма и учинила га аутентичнијим. У замену за то, Пентагон, по правилу, добија сценарије који формирају позитивну перцепцију америчке армије у друштву и утичу на њену привлачност као послодавца. Понекад се то своди на значајно преписивање сценарија и преглед пројекција за високе званичнике. Наравно, у случају филмова чија се радња не поклапа са званичним америчким виђењем догађаја у вези са војним операцијама, влада и војна команда одбијају да помогну у снимању (на пример, то се десило са филмом „Апокалипса сада” 1979. године).

Примери филмова снимљених уз помоћ Пентагона су „Истините лажи“, „Дан независности“, „Гвоздени човек“, у којима су Сједињене Америчке Државе представљене као нека врста добре силе, а испољавање њене војне моћи у иностранству доноси позитивне резултате за цело човечанство. У многим од ових филмова, највише што Холивуд себи дозвољава јесте да критикује америчко мешање у унутрашње ствари других држава. Другим речима, дозвољава се заплет у којем план заснован на чисто добрим намерама може да пође наопако, а да сами Американци постану жртве (као у филмовима „Црни јастреб“, „Минхен и опсада“). Такође случајеви прекомерне употребе војне силе могу бити критиковани у заплету филма, али не и америчка војна моћ и не америчка војска сама по себи.

Већина филмова са високом зарадом претпоставља да америчка војска има сва права да води војне операције у било којој „проблематичној тачки“ на планети коју одабере по свом нахођењу. Често филмови ове врсте прећуткују о транснационалним глобалним интересима који стоје иза ових операција, о томе ко их плаћа и ко има користи. Такође, Пентагон не дозвољава сцене које дискредитују америчку војску: пљачке, насиље над цивилима, а корупција у војсци постаје или случајне епизоде ​​или разлог за одбијање сарадње. Када је један од најпознатијих америчких продуцената Џери Брукхајмер („Пирати са Кариба“, „Нестали за 60 секунди“, „Национално благо“, „Принц Персије“), после напада 11. септембра 2001. године на САД, радећи документарну серију о америчким трупама у Авганистану упитао да ли би се сагласили да прикаже велики војни неуспех, ако им то не смета – „Пентагон је указао на кршења људских права. Ако Министарство одбране САД затражи измене сценарија у замену за своју помоћ, обавезе странака су прописане посебним споразумом. Технички саветник је одговоран да обезбеди да се снимање одвија према договореној верзији сценарија. Након завршетка процеса снимања, Министарство одбране чека прелиминарну пројекцију филма како би се уверило да нема кршења споразума. Такође може дати додатне препоруке у овој фази“. Према речима једног од техничких саветника, Давида Гиоргија, „Ако не ураде оно што им кажем, узећу своје ‘играчке’ и отићи.“ Поред одбијања да обезбеди опрему, Пентагон такође може да забрани коришћење информација које је пружила војска у филму и снимање на територијама у његовој надлежности. Такве мере могу довести до значајних финансијских губитака, па чак и до прекида пуштања филма.

Постоји и финансијски интерес за однос Холивуда са Вашингтоном. На пример, Џон Брајсон, бивши амерички секретар за трговину у администрацији председника Барака Обаме, истовремено је био у одбору директора компаније „Волт Дизни“ и компаније „Боинг“. Сваки од Савета има десетак чланова, што чини прилично директну везу између водећег светског бренда породичног филма и највећег светског произвођача војне опреме. Луис Колман, који је истовремено био на позицијама у филмским студијима Dream Works Animation SKG и у Northrop Grumman Corporation, америчкој војно-индустријској компанији General Electrics, који улаже у високотехнолошке војне авионе, технологије надзора итд, и блиско повезан са Министарством одбране САД, такође је био већински акционар Universal Studios до 2011. године.

Током Хладног рата, способност Холивуда да утиче на широку публику почела је да активно користи Централна обавештајна агенција САД.[22] Крајем 1990-их, Френсис Стонор Сондерс, британски новинар и историчар, и Дејвид Елдриџ, професор на Универзитету Хал, открили су писма из доба Хладног рата која доказују редовну преписку између запосленог у студију „Парамаунт“ и ЦИА-е, у којима је први говорио о томе шта је постигао у промоцији прича за ову службу. Елдриџ је сугерисао, на основу поређења садржаја писама и биографских чињеница, да је Луиђи Лураши, запосленик „Парамоунта“,  био шеф цензуре у Парамаунт студију. Лураши је наводно у преписци пријавио да је успео да добије сагласност неколико директора кастинга да деликатно уведе „пристојно обучене црнце“ у филмове (1953.).

У другим филмовима, на његов предлог, изрезане су сцене сумњивог третмана америчких власти према Индијанцима, посебно са племеном Апача у вестернима из 1953. године. Ове измене у сценаријима намерно су направљене да би се СССР лишио могућности да у своје сврхе користи лоше искуство Сједињених Држава по питању међурасних односа. Осим тога, сцене у којима су Американци злоупотребљавали алкохол подвргнуте су уклањању у неколико филмова.

Дерил Занук, суоснивач и потпредседник „20th Century Fox-а“, био је у одбору Националног комитета за слободну Европу. Овај Комитет је 1949. године створила ЦИА да би ширила амерички утицај у Европи и борио се против против совјетског утицаја.  С. Д. Џексон, бивши специјалиста за психолошко оружје у Канцеларији за стратешке услуге (организацији која је претходила ЦИА-и), рекао је да би Занук лако могао да „уклопи праве” идеје у сценарије. Мајкл Фицџералд, специјалиста за филмску и телевизијску историју, у анализи Занукових достигнућа, истиче његов филм „Најдужи дан“ (1962), који је, према Фицџералдовим речима, „апсолутно избрисао улогу комуниста у победи над фашизмом у Европи”.[23]

Током 1950-их, ЦИА-ина канцеларија за координацију политике и Одбор за психолошку стратегију успешно су сарађивали у стицању права и улагању у продукцију цртаног филма „Животињска фарма“ заснованог на истоименом делу Џорџа Орвела. Треба разјаснити да је од 1948. до 1952. Одсек за политичку координацију био крило ЦИА-е одговорно за тајне операције. Године 1952. спојила се са Одсеком за специјалне операције (Office of Policy Coordination), што је довело до формирања Управе за планирање, која је заузврат преименована у Дирекцију за операције 1973. године. Што се тиче друге јединице, Извршни комитет САД (постојао од 1951. до 1953. године), био је задужен за психолошке операције и пропаганду. По савету ЦИА-е, завршетак анимираног филма је модификован на начин да подстакне револуције против комунистичких диктатура. А након што се Амерички комитет за културну слободу (који је био под патронатом ЦИА-е) упознао са филмом „1984“, дошло је и до промена како би се „Велики брат“ више повезивао са комунизмом.

Исправке ове врсте нису увек само деликатно померале нагласак, понекад су суштински мењале смисао дела. У причи Грејема Грина „Тихи Американац“, главни лик, агент ЦИА, одговоран је за бомбашке нападе у Сајгону, због којих су га убили комунисти. У екранизацији из 1956. кривица за експлозије пала је на комунисте, а главног јунака су ипак убили. Ова „исправка” је направљена на препоруку официра ЦИА Едварда Ленсдејла.

Обавештајни званичници нису баш вољни да деле информације о својој умешаности у филмску продукцију. Према речима Д. Либа, аутора књиге о улози ЦИА у продукцији цртаног филма „Животињска фарма“, он никада није успео да добије „разумне информације“ о овом питању. Очигледно, ово одељење користи свој утицај у Холивуду мање формално него Пентагон. ЦИА је тек 1996. отворила своју канцеларију за везу са индустријом забаве (Entertainment Liaison Office). Њена званична мисија је да обезбеди позитивну слику запослених у организацији, који морају бити „у филмовима приказани као аутентично способни, модерни, храбри и посвећени јавној служби“. Агенција нуди своју помоћ у постизању највеће аутентичности филмова кроз одговарање на питања, разоткривање митова, организовање посета седишту ЦИА, а понекад и снимање на њеној територији.

Запослени у овој дивизији саветују филмске продуценте. На пример, Мајкл Фрост Бакнер, сценариста „Агенција“ и „Шпијунске игре“, рекао је да је његов консултант Пол Бери често предлагао обрте заплета који имају за циљ застрашивање терориста. Принцип сарадње у овом случају је исти као и код Министарства одбране. ЦИА нуди своју помоћ, али заузврат очекује да ће њене жеље у вези са сценаријем бити узете у обзир. У супротном, може уследити забрана коришћења датих информација.[24]

Постоје студије које потврђују да филмови снимљени уз подршку ЦИА-е имају утицај на јавно мњење. Група истраживача на челу са професорком Универзитета Дејтон Мишел Поц, интервјуишући испитанике пре и после гледања једног од филмова „Нулта видљивост 30” или „Операција Арго”, открила је да је након гледања степена поверења публике у ЦИА, америчку владу и Белу кућу порастао, као и уверење да се Сједињене Државе, у политичком смислу, крећу у добром правцу. Истовремено, око 30% је након гледања променило мишљење о наведеним институцијама у позитивније.

Да би филм послужио као инструмент геополитике, сценарио не мора да постави у центар америчку армију или обавештајне службе, па чак ни политику као такву (нити је потребно имати званичне споразуме са релевантним ресорима). У било којој класичној филмској радњи, било да се ради о комедији, детективској причи или мелодрами, постоји много детаља који раде на одржавању позитивне слике о Сједињеним Државама. Прелепе куће са травњаком симбол су благостања становништва; улазна врата са витражима – симбол животне сигурности; остваривање сна главног јунака, зато што верује у себе – симбол социјалне правде итд. С тим у вези, довољно је подсетити се кућа становника дисфункционалног „црног” кварта у филму Тилмана, „Туђа мржња” (2018), где филмски јунаци „једва спајају крај с крајем”, а таквих момената има и у другим филмовима.[25]

Управо такве „алузије и метафоре” чине популарне филмове ефикаснијим средством за преношење идеја јавности од филмова са „једноставном идеолошком поруком”. Водећи филмски ствараоци су научили да представе сумњиве тренутке на начин који или минимизира њихов негативан ефекат или неутралише њихов значај. Негативни фактори нису искључени из сценарија, већ су у њима представљени на строго дефинисан начин. Неправда чиновника, корупција, суровост, равнодушност представљени су као дела ретких „црних оваца“, које ће праведно и високо морално друштво неминовно казнити.

У великом броју филмова, проблеми америчке политике се једноставно игноришу, а уместо њих се подмећу стереотипни заплети које произвођачима доносе највећу корист. Истовремено, не може се рећи да се не снимају филмови који критикују америчке владине институције или чак одређене друштвене појаве. Међутим, из више разлога, то не омета спровођење функције геополитике јачања позитивног имиџа Сједињених Држава у очима иностране јавности.

КАКО СУ ПРИКАЗАНИ ГЕОПОЛИТИЧКИ ПРОТИВНИЦИ САД У ХОЛИВУДСКИМ ФИЛМОВИМА

Холивуд се од својих почетака понашао као да има тапију на историјску истину, коју прекраја како одговара геополитичким интересима Запада.  Тако се догађа да млади изложени оваквој филмској продукцији мисле да су Американци поразили Хитлера, ослободилачка борба Вијетнама је негативни догађај, а Срби и Руси су дежурни негативци, о којима се не говори на основу историјских књига  чињеница, већ на основу интереса.[26]

Захваљујући моћи коју су концентрисали у својој држави, амерички (гео)политичари су себи дозвољавали сваковрсна „искакања“ у етикетирању противника.[27] Овом маниру није се одупро ни Холивуд. Наиме, познато је да је ова филмска индустрије најављивала преко филмова и серија кога ће напасти и ти народи су приказивани као зли. Ову судбину нису избегли ни Срби, ни Руси, а ни бројни други нападнути народи.

Реагујући на ову злоупотребу „филмске уметности“ дневни лист „Политика“ је 11. августа 2022. године објавио занимљив чланак о овој теми. „Док је сваки српски филм, оно мало снимљених, дочекан и у нашем окружењу и у западном свету или осудама због „провокација” или тишином, нема лажи о Србима која није преточена у филм или серију. Сваки покушај да се кроз играни или документарни филм прикаже страдање Срба у ближој и даљој прошлости, што од наших дојучерањих суграђана у заједничкој држави, што од већине западних званичника и медија, бива проглашен за „беспризорну српску пропаганду”. Последњи пример таквог става су реакције на приказивање трејлера за филм „Олуја”. Колико год нас оне погађале, и сами смо им допринели заборавом и ћутањем у име „виших интереса”. Остало је завршила западна пропаганда током ратова деведесетих, потом преточена у десетине филмова и серија у којима су Срби искључиво злочинци. Променити такав наратив биће и мукотрпан и дуготрајан процес.“[28]

Док се приказивала „Дара из Јасеновца“ на другом, утицајнијем западном каналу приказан је филм о британској новинарки Мари Колвин, погинулој у сиријском граду Хомсу у фебруару 2012. године. У том филму Колвинова разговара с колегом новинаром једне западне агенције, описујући му страхоте које је видела док је извештавала из Авганистана, а он њој прича о „ужасу којем је сведочио у БиХ”. Каже човек како је гледао „Србе који су се сликали са одсеченим главама својих противника и још су се тиме поносили”! Једине фотографије из БиХ са одсеченим главама биле су оне које су припадници јединице „Ел муџахедин” у саставу војске Алије Изетбеговића направили, а главе су српске, али кога је брига за то.[29]

Приказано је и неколико епизода серије „Еф-Би-Ај”, у којој Србин поставља експлозив у патике такмичара на маратону у једном америчком граду, па Србин, који је део српске терористичке организације, који покушава да изведе нуклеарни терористички напад… Све су то, дабоме, на време открили и спречили. У француској серији филмова „Алекс Иго” једна Бошњакиња препознаје у угледном француском доктору Србина, који је узео презиме своје супруге Францускиње да би прикрио своје злочине почињене у БиХ, а тамо је, ни мање, ни више, узимао органе српским противницима и продавао их! Тад је приказана и „Немогућа мисија 4” Тома Круза… Било је и других, с мање страшним „српским злочинцима”.[30]

Друга анализа такође потврђује (зло)употребу филмске уметности у (гео)политичке сврхе. „Док су глобалне вести приказивале Србе као варваре и сумануте етничке чистаче, а поједини западни интелектуални кругови такве стереотипе дизали на ранг концепта супротстављања Србима као антиподу цивилизације, холивудска филмска индустрија је за нас већ имала резервисане улоге“.[31]

Аутор констатује да „Од раних дана развоја филмске индустрије, холивудски поглед на свет је кроз своје ‘производе’ пројектовао, свесно или не, својеврсну визију света, у којој је за неке појаве или личности била резервисана улога позитивности, а за друге улога дежурних негативаца“.[32]

Холивудска машинерија је још за време трајања рата против нацифашизма снимила пропагандни филм „Chetniks – fighting guerillas“, у коме је Дража Михаиловић приказан као „модерни Робин Худ“. У време старе Југославије није било омогућено да видимо како Џемс Бонд у филму „Из Русије са љубављу“ има посла и са Титовим шпијунима, јер је у тим случајевима радила цензура. Култни шпијунски филм „The Mask of Demetrios“ приказао је Београд као пристојну европску метрополу, док је Софију осликао као оријенталну касабу.[33]

Разбијање Југославије и ратна дешавања на Балкану свој холивудски живот почињу тек половином девете деценије, наравно у пуном складу са тумачењима америчке и Западне геополитике. Нимало зачуђујуће, Срби су преко ноћи постали филмски негативци.[34]

У уводној сцени филма „Стена“ (1995), која додуше нема никакве везе са даљом радњом филма, Николас Кејџ као експерт ФБИ за експлозиве демонтира бомбу, коју су сакривену у дечију лутку Срби из Босне послали поштом. У филму „Миротворац“ (1997), Џорџ Клуни и Никол Кидман прогоне босанског Србина који, добивши од руске мафије и радикалних војних фракција нуклеарну бојеву главу, смера да је детонира на Менхетну.

Таква матрица убрзо почиње да се понавља у филмовима б-продукције. Упркос чињеници да Срби ни у једном догађају из деведесетих нису показивали склоности ка тероризму, често су били сврставани у овај кош.

Тако, у филму „Дипломатска опсада“ (1999), измишљена групација Српски ослободилачки фронт узима таоце у америчкој амбасади у Румунији, ради трампе за пуковника Петра Војновића, који се као оптуженик за ратне злочине налази у Хагу. У том науму их, наравно, спречавају холивудски филмски хероји. Ни почетком новог миленијума није дошло ни до какве промене у третирању Срба у холивудским и другим западним филмовима.

У филму „Снајпер 2“ (2002), Том Беринџер, професионални маринац-снајпериста, у сцени која на неки чудан начин неодољиво антиципира атентат од 12. марта наредне године из стана наспрам зграде владе Србије на степеништу убија српског генерала – политичара одговорног за масовне злочине на Косову.[35] Можемо, дакле, навести још низ филмова, али порука је иста.

Истовремено, сваки филм који Србе приказује у позитивном светлу се критикује „јер поткопава мир на Балкану“.[36] Истовремено, Ана Манојловић наводи следеће филмове који приказује Србе као народ у негативном светлу:

1. „Добродошли у Сарајево“ – ратна прича у којој новинар и америчка хуманитарка из Сарајева покушавају да извуку муслиманску девојчицу.
2. „Лов на бегунца“ – прича о новинару који покушава да ухвати ратног злочинца.
3. „Миротворац“ – филм у којем Срби желе да подметну атомску бомбу у зграду Уједињених нација.
4. У ту причу се у потпуности уклопио и филм Анђелине Џоли о логору у БиХ, у којем Срби малтретирају Муслиманке.[37]

Јасно је, дакле, да се филмови користе као средство геополитичке пропаганде, како би се оправдала политика Запада према Србији.[38]

Овом наративу нису избегли ни Руси, али ни бројни други народи.[39]

ЛИТЕРАТУРА

 Андрианова, Т. В.: Геополитика и культура, РАН, Институт научнойинформации по общественным наукам, Москва, 2001.

Аффлек, Бен: «Голливуд полон агентов ЦРУ». Какие голливудские фильмы Пентагон и ЦРУ переписывали годами. https://dzen.ru/a/YlwPhkH_GlbLV36_ (приступљено 25. 7. 2023)

 Вукашиновић, Милорад: Политичка географија Фридриха Рацела, Културни центар Новог Сада, https://www.kcns.org.rs/agora/politicka-geografija-fridriha-racela/ (приступљено 23. 7. 20023).

 В интересах страны: как ЦРУ, Пентагон и правительство США влияли на кинематограф и массовую культуру, https://dtf.ru/life/204819-CIA (приступљено 25. 7. 20023).

 Голливуд как инструмент геополитики США, https://mt-smi.mirtesen.ru/blog/43388124202/Gollivud-kak-instrument-geopolitiki-SSHA (приступљено 25. 7. 2023)

 Дашић, Дејан Р.: Кинематографија као средство креирања негативних стереотипа о Србима, Социолошки преглед, vol. XLIX (2015), no. 1, стр. 25–46, vol. XLIX (2015), no. 1.

Дугин, Александар: Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, Никола Пашић, Београд, 2009.

Дерзян, Татев: (Tatev Derzyan), Кинематография как средство политического влияния, https://enlightngo.org/language/ru/post/8173 (приступљено 24. 7. 2023)

Ињац, Жељко: Култура страха, https://www.kcns.org.rs/agora/kultura-straha/ (приступљено 26. 7. 2023)

Как живет и борется с внутренними демонами Анджелина Джоли?, https://lenta.ru/articles/2023/06/04/jolie/ (приступљено 4. 6. 2023)

 Kada su Srbi postali negativci?, https://www.b92.net/zivot/pop.php?yyyy=2010&mm=09&dd=28&nav_id=461527 (приступљено 26. 7. 2023)

 Ковачевић, Брацо: Од говора мржње до „хуманитарних интервенција“, у зборнику Говор мржње и култура памћења, приредили Зоран Милошевић и Милош Кнежевић, Институт за политичке студије, Београд, 2020.

 Крупнейшие киноиндустрии мира, https://ru.history-hub.com/krupneishie-kinoindustrii-mira (приступљено 23. 7. 2023)

 Манојловић, Ана: Балканска међа између пропаганде Русије и Запада, https://www.rts.rs/magazin/film-i-tv/3488236/balkanska-medja-izmedju-propagande-rusije-i-zapada-.html (приступљено 26. 7. 2023)

 Милошевић, Зоран: Турска и неоосманизам, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2010.

 Милошевич, Зоран: Спасители мира на желтых экранах, Простор, No 7, 2012.

 Милошевић, Зоран: Може ли Америка спасти светски поредак?, Печат, бр. 338, 3. октобар 2014.

 Зоран Милошевић, Рађање новог Турана, Печат, бр. 592, 1. новембар, 2019.

 Милошевић, Зоран: Турска и пантуркизам, Удружење „Милош Милојевић“, Црна Бара, 2021.

 Милошевић, Зоран: Ко контролише производњу филмова у Холивуду, Печат, бр. 525, 21. јун 2018.

Милошевић, Зоран: Руски језик у демократској Србији, https://ruskidom.rs/wp-content/uploads/2022/01/ruski-ezik-u-dem.pdf (приступљено 23. 7. 2023).

Милошевић, Зоран / Божић, Ванда: (Нео)троцкизам и његова историја као инструмент савремене геополитике, у зборнику Историја као инструмент геополитике, приредио Зоран Милошевић, Институт за политичке студије, Београд, 2022.

 Мягкая сила, https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D1%8F%D0%B3%D0%BA%D0%B0%D1%8F_%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B0 (приступљено 23. 7. 2023).

 Проць, Сергей: Фридрих Ратцель и его основные идеи, https://yandex.ru/turbo/fb.ru/s/article/278668/fridrih-rattsel-i-ego-osnovnyie-idei (Приступљено 23. 7. 2023)

Подмена понятий и наркотизация с телеэкранов, https://news-rbk.ru/exclusive/print:page,1,30351-podmena-ponyatiy-i-narkotizaciya-s-teleekranov.html (приступљено 4. 6. 2023)

Предговор зборнику Говор мржње и култура памћења, приредили Зоран Милошевић и Милош Кнежевић, Институт за политичке студије, Београд, 2020.

Степанов, Василий / Эванс, Роберт. Мистер Неотразимый, https://seance.ru/articles/robert-evans/ (приступљено 10. 6. 2023)

Српска „пропаганда” и холивудска „истина”, https://www.politika.rs/scc/clanak/514138/Srpska-propaganda-i-holivudska-istina (приступљено 26. 7. 2023)

Топ-10 крупнейших киностудий мира: рейтинг лучших кинокомпаний, https://lindeal.com/rating/top-10-krupnejshikh-kinostudij-mira-rejting-luchshikh-kinokompanij (приступљено 23. 7. 2023)

Trud, Aleksis: Geopolitika Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2007. Такође: Ф. Ратцель, https://studme.org/393358/politologiya/rattsel (приступљено 23. 7. 2023)

Фильмы про ЦРУ, https://likefilmdb.ru/list/filmy-pro-cru/

ЦРУ как продюсер: Фильмы и сериалы, к которым приложили руку шпионы, https://www.kinopoisk.ru/media/article/2929513/ (приступљено 26. 7. 2023.)

[1] Дела овог аутора довела су до појаве „рацелизма“, особеног антропогеографског правца, не само у Немачкој него и диљем тадашње Европе. Види: Милорад Вукашиновић, Политичка географија Фридриха Рацела, Културни центар Новог Сада, https://www.kcns.org.rs/agora/politicka-geografija-fridriha-racela/ (приступљено 23. 7. 20023). Иначе Рацел је објавио 25 књига и 518 чланака. Био је доктор наука из области зоологије, геологије и упоредне анатомије, а постао је оснивач антропогеографије. Види: Сергей Проць, Фридрих Ратцель и его основные идеи, https://yandex.ru/turbo/fb.ru/s/article/278668/fridrih-rattsel-i-ego-osnovnyie-idei (Приступљено 23. 7. 2023)

[2] Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, Никола Пашић, Београд, 2009, стр. 14 – 15.; Упор.: Aleksis Trud, Geopolitika Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2007. Такође: Ф. Ратцель, https://studme.org/393358/politologiya/rattsel (приступљено 23. 7. 2023)

[3] Види: Зоран Милошевић, Турска и неоосманизам, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2010.

[4] Види: Зоран Милошевић, Турска и пантуркизам, Удружење „Милош Милојевић“, Црна Бара, 2021.; Зоран Милошевић, Рађање новог Турана, Печат, бр. 592, 1. новембар, 2019, стр. 37 – 39.

[5] Мягкая сила, https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D1%8F%D0%B3%D0%BA%D0%B0%D1%8F_%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B0 (приступљено 23. 7. 2023). Термин „мека моћ“ први је увео у науку професор са Харварда Џозеф Нај у књизи објављеној 1990. године Bound to Lead: The Changing Nature of American Power. Појам је, потом, развио у другој књизи објављеној 2004. године Soft Power: The Means to Success in World Politics и чланку „Мека моћ и америчко-европски односи“

[6] Види: Т. В. Андрианова, Геополитика и культура, РАН, Институт научнойинформации по общественным наукам, Москва, 2001.

[7] Жељко Ињац, Култура страха, https://www.kcns.org.rs/agora/kultura-straha/ (приступљено 26. 7. 2023)

[8] Топ-10 крупнейших киностудий мира: рейтинг лучших кинокомпаний, https://lindeal.com/rating/top-10-krupnejshikh-kinostudij-mira-rejting-luchshikh-kinokompanij (приступљено 23. 7. 2023)

[9] Крупнейшие киноиндустрии мира, https://ru.history-hub.com/krupneishie-kinoindustrii-mira (приступљено 23. 7. 2023)

[10] Види: Европейские – 2022, https://topnaroda.com/rating/kino/21059-evropejskie-2022.html (приступљено 26. 7. 2023)

[11] У свом чувеном роману «1984», Џорџ Орвел у низу принципа поробљавања и контроле ума је извео следећи закон: ко контролише језик човека, контролише његов ум. Речником геополитике ово значи да људи чије су државе потпале под «меку» (хегемонију) или тврду власт (војним освајањем) одређеног колонизатора што милом, што силом имају обавезу да уче језик колонизатора. Но, да би народ научио језик колонизатора потребно је потиснути његов језик, али и језик његових геополитичких савезника. Види: Зоран Милошевић, Руски језик у демократској Србији, https://ruskidom.rs/wp-content/uploads/2022/01/ruski-ezik-u-dem.pdf (приступљено 23. 7. 2023).

[12] Ангажман Анђелине Џоли у БиХ има велики геополитички контекст. Филм „У земљи крви и меда“ из 2012. године изазвало је снажне реакције целог региона, али је видљив геополитички контест – оцрњивање Срба и правдање америчке агресије на Србе. Види: Голливуд как инструмент геополитики США, https://mt-smi.mirtesen.ru/blog/43388124202/Gollivud-kak-instrument-geopolitiki-SSHA (приступљено 25. 7. 2023).

О личности Џолијеве видети: Тяжелая депрессия, наркотики и странная попытка суицида. Как живет и борется с внутренними демонами Анджелина Джоли?, https://lenta.ru/articles/2023/06/04/jolie/ (приступљено 4. 6. 2023)

[13] Види: Зоран Милошевич, Спасители мира на желтых экранах, Простор, N^o 7, 2012, str. 182 – 184.

[14] Да филмови и серије доприносе „наркотизацији“ гледалаца који „лепе“ поглед за екран предмет је аргументоване критике. Види: Подмена понятий и наркотизация с телеэкранов, https://news-rbk.ru/exclusive/print:page,1,30351-podmena-ponyatiy-i-narkotizaciya-s-teleekranov.html (приступљено 4. 6. 2023)

[15] Василий Степанов, Роберт Эванс. Мистер Неотразимый, https://seance.ru/articles/robert-evans/ (приступљено 10. 6. 2023)

[16] Голливуд как инструмент геополитики США, https://mt-smi.mirtesen.ru/blog/43388124202/Gollivud-kak-instrument-geopolitiki-SSHA

[17] Татев Дерзян (Tatev Derzyan), Кинематография как средство политического влияния, https://enlightngo.org/language/ru/post/8173 (приступљено 24. 7. 2023)

[18] Исто.

[19] Исто.

[20] Види: Зоран Милошевић, Може ли Америка спасти светски поредак?, Печат, бр. 338, 3. октобар 2014, стр, 46 – 49.

[21] Види: Зоран Милошевић, Ко контролише производњу филмова у Холивуду, Печат, бр. 525, 21. јун 2018, стр. 44 – 47.

[22] Фильмы про ЦРУ, https://likefilmdb.ru/list/filmy-pro-cru/ (филмови у којима се ЦИА рекламира су, на пример,: Игре разума, Борнова идентификација, Операција „Арго,“ Сурове мере, Агенти А.Н.К.Л., Апокалипса сада, Ана, Немогућа мисија, Код приступања „Кејптаун“…

[23] ЦРУ как продюсер: Фильмы и сериалы, к которым приложили руку шпионы, https://www.kinopoisk.ru/media/article/2929513/ (приступљено 26. 7. 2023.)

[24] В интересах страны: как ЦРУ, Пентагон и правительство США влияли на кинематограф и массовую культуру, https://dtf.ru/life/204819-CIA (приступљено 25. 7. 20023).

[25] Види: Бен Аффлек: «Голливуд полон агентов ЦРУ». Какие голливудские фильмы Пентагон и ЦРУ переписывали годами. https://dzen.ru/a/YlwPhkH_GlbLV36_ (приступљено 25. 7. 2023)

[26] Види: Дејан Р. Дашић, Кинематографија као средство креирања негативних стереотипа о Србима, Социолошки преглед, vol. XLIX (2015), no. 1, стр. 25–46, vol. XLIX (2015), no. 1, стр. 26.

[27] „Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста“ (Жак Ширак, бивши председник Француске). „Срби нису нарочито паметни. Српска деца се више неће смејати“ (Лоренс Онглбергер, државни секретар САД). „Срби су злочиначки дупеглавци“ (Ричард Холбрук, помоћник државног секретара САД…). Види Предговор зборнику Говор мржње и култура памћења, приредили Зоран Милошевић и Милош Кнежевић, Институт за политичке студије, Београд, 2020, стр. 9 – 10. Упор.: Брацо Ковачевић, Од говора мржње до „хуманитарних интервенција“, у зборнику Говор мржње и култура памћења, приредили Зоран Милошевић и Милош Кнежевић, Институт за политичке студије, Београд, 2020, стр. 64 – 125.

[28] Српска „пропаганда” и холивудска „истина”, https://www.politika.rs/scc/clanak/514138/Srpska-propaganda-i-holivudska-istina (приступљено 26. 7. 2023)

[29] Исто.

[30] Исто.

[31] Kada su Srbi postali negativci?, https://www.b92.net/zivot/pop.php?yyyy=2010&mm=09&dd=28&nav_id=461527 (приступљено 26. 7. 2023)

[32] Исто.

[33] Наравно, у то време Титова Југославија је спроводила троцкистичку политику, а Бугарска била део блока СССР-а. Према томе, симпатије су биле на страни Југославије. Види: Зоран Милошевић, Ванда Божић, (Нео)троцкизам и његова историја као инструмент савремене геополитике, у зборнику Историја као инструмент геополитике, приредио Зоран Милошевић, Институт за политичке студије, Београд, 2022, стр. 89 – 139.

[34] Kada su Srbi postali negativci?, https://www.b92.net/zivot/pop.php?yyyy=2010&mm=09&dd=28&nav_id=461527 (приступљено 26. 7. 2023)

[35] Исто.

[36] Ана Манојловић, Балканска међа између пропаганде Русије и Запада, https://www.rts.rs/magazin/film-i-tv/3488236/balkanska-medja-izmedju-propagande-rusije-i-zapada-.html (приступљено 26. 7. 2023). Након што је московска публика плакала, а српска навијала на премијери филма „Балканска међа“, британски „Тајмс“ је оценио да овај филм поткопава регионални мир. Остварење у којем су Срби добри, а Албанци лоши момци, настало је после неколико деценија у којима су Срби били омиљени негативци холивудских филмова.

[37] Исто.

[38] Види: Дејан Р. Дашић, Кинематографија као средство креирања негативних стереотипа о Србима, Социолошки преглед, vol. XLIX (2015), no. 1, стр. 25–46, vol. XLIX (2015), no. 1, стр. 25–46.

[39] Види: Зоран Милошевич, Спасители мира на желтых экранах, Простор, No 7, 2012, str. 182 – 184.

ОБЈАВЉЕНО У ЗБОРНИКУ: FILM AND POLITICS, EDITOR Ivan Matić, Institute for Political Studies
Belgrade, 2024, стр, 83 – 104.