Архиепископ Елпидофор. Колаж: УПН
  • Архиепископ Елпидофор је изнео низ оптужби против Руске Цркве. Анализирамо и сазнајемо колико су оне блиске истини. 

15. јула 2021. године поглавар фанариотске архиепископије у САД архиепископ Елпидофор (Ламбрианидис) је на међународном самиту на тему слободе вероисповести наступио са рефератоми, који  је био посвећен “религиозном национализму” и “националним религијама”.

У свом реферату је представник Цариградске патријаршије изнео низ доста значајних теза, које просипају светлост на делатност Фанара како у односу украјинских расколника, тако и у односу према католицима и другим религијама. Током наступа глава фанариотске архиепископије у САД је посветио доста времена ситуацији у Украјини, а основна оштрица његове критике је била уперена против Руске Православне Цркве. Што, уосталом, из устију јерарха који тесно сарађује са Државним секретаријатом и властима САД, није ни чудно.

Чудно је друго, колико цинично јерарх Фанара окривљује РПЦ за оно, за шта се може окривити сама Цариградска Црква. Хајде да анализирамо.

Национализам или хеленизам?

Прочитавши наслов рада који се називао “Растући талас религиозног национализма” и био посвећен “националним религијама и религиозном национализму”, може се помислити да је представник Фанара имао намеру да трезно и критички осмисли место национализма у својој сопственој Цркви. Барем зато што Цариградска патријаршија, у чијој хијерархији архиепископ заузима једну од водећих позиција, ни једном за целу своју историју није имала поглавара не Грка! За разлику, на пример, од исте те РПЦ, на чијем се челу далеко не увек налазе етнички Руси, а чији јерарси су људи мноштва националности, од Украјинаца до Јапанаца и Енглеза.

Шта више, језик Православних Цркава Цариградске патријаршије (Грчке, Александријске, Јерусалимске) је грчки, зато што је скоро цео њихов епископат – Грци. Зато када јерарх Грчке Православне Цркве у Америци (тако тамо називају Архиепископију Фанара у САД) одлучује да говори о “националној религији” или о “религиозном национализму”, приличило би чути од њега предлоге како да се превазиђе тај национализам унутар његове Цркве. Али… Јерарх Фанара је говорио о нечему сасвим другом.

Тако, архиепископ Елпидофор расправља о “харизматичним лидерима” у САД, који постављају етничко питање изнад религиозног и из неког разлога сасвим заборавља да помене своје колеге који отворено, одавно раде исто. Например, уверавају да се Јеванђеље проширило по свету захваљујући хеленизму или призивају Африканце да распростране хеленизам у Африци. Може се навести и много других примера који сведоче да одређена категорија јерараха замишљају Православље као “паковање” за ширење хеленизма и обрнуто. Проблем грчког религиозног национализма стоји толико оштро да је чак био осуђен под називом “етнофилетизам” једном од сабора Цариградске патријаршије.

Све религије воде ка Богу?

Ако послушамо архиепископа Елпидофора, онда да. Он жестоко осуђује религиозно стање у Ирану, где је ислам државна политика (не помињући Грчку, где Православна Црква има статус државне). И даље амерички архијереј каже речи које сведоче не толико о његовој позицији, колико о оним идејама, које владају на Фанару: “Када уздижете једну религију изнад свих осталих, ви као да одлучујете да постоји само један пут који води ка врху планине. Али у стварности ви само не видите миријаде путељака које воде ка једном те истом месту, јер вас окружују груде предрасуда, које вам заклањају поглед”.

Дата теза јесте искрена јерес. Зато што противречи свему ономе о чему говори Христос у Јеванђељу и о чему током многих столећа говори Црква. Господ Исус Христос: “…ја сам пут и истина и живот; нико не може доћи к оцу до кроза ме” (Јов. 14:6). Другим речима, Христос јасно показује да “постоји само један пут који води ка врху планине”. И тај  пут јесте Он сам. Али архијереј Фанара сматра другачије. Испада неки оксиморон, јерарх Православне Цркве говори оно, што противречи православном учењу. Да ли се може после таквих речи архиепископ Елпидофор назвати пастирем Цркве? Дискутабилно питање.

Али осим отворене јереси и очигледног кокетирања са екуменистима (“пуно путева који воде ка једном те истом одредишту”), теза архиепископа Елпидофора добија сасвим одређено звучање у украјинским реалијама. И ми имамо пуно право да то тврдимо јер је јерарх Фанара, судећи по наступу, у току наше ситуације. Нека та упућеност и буде изопачена.

Фанар, ПЦУ и држава Украјина.

Дакле, управо украјинска власт “ставља једну религију изнад осталих”. Украјински политичари су створили ПЦУ и сада вредно раде на обезбеђивању “нормалних” услова за њено постојање, истискујући из друштвеног простора УПЦ са милионима њених верника.

ПЦУ за украјинске власти није Црква и није религија, већ политика. Зато, када Елпидофор жестоко осуђује религиозне лидере РФ, који “користе друштвену, политичку сферу за промовисање својих сопствених интереса”, и ни речи не каже о истим таквим религиозним активистима у Украјини који се обогаћују за рачун политичке ситуације у држави и за рачун рата на Донбасу да би промовисали “сопствене интересе” – чак се више ни не чудимо, смејемо се.

На пример, 2018. године је поглавар УПЦ КП, структуре из које се појавила савремена ПЦУ, Филарет Денисенко тврдио да је “Господ допустио рат ради пораста Кијевске патријаршије”. Његов ученик Епифаније Думенко подржава свог учитеља: “Жртве Украјинаца на Мајдану и Донбасу су помогле да се створи ПЦУ”. Малтене у свакој проповеди, у сваком интервјуу и у свакој објави на друштвеним мрежама Думенко говори о “агресији”, “рату” и Русији. Он од речи до речи преноси мото оних, који су му поклонили место руководиоца религиозне организације. И шта? То не виде у САД, не виде на Фанару? Виде. И толико добро да чак награђују Думенка као изванредног борца за права човека. Али ни речи порицања његове позиције, ни речи о томе да он као “религиозни лидер”, користи “политичку сферу” за промовисање “сопствених интереса”.

Шта више, архиепископ Елпидофор, чија се Црква активно бави ширењем хеленизма и са чијим именом Грци из целог света повезују очување својег етничког идентитета, издваја да “национална религија” је – “када се политика идентичности  укључује у религиозну организацију са циљем промовисања религиозног дневног реда”. Објаснићемо шта то значи.

Ето постоји Црква. Она је – за све. Сваки човек независно од боје коже, језика, пола или социјалног статуса може да постане део ње. Таквом Црквом можемо назвати УПЦ, или Руску Цркву, или Српску, Грузијску и тако даље. Зато што речи у називима тих Цркава, указујући на њихову етничку припадност, заправо говоре само о “месту дислокације” њених црквених структура, а не о “националном” самоопредељењу њених чланова. У Цркви Христовој “нема ни Хелена, ни Јудеја”.

А има “цркве”. То је када политичари тврде, да свака нација има право и чак мора да има своју сопствену, националну религиозну организацију. Када су политичари, а за њима и црквени активисти, убеђени да “истински патриота” може бити члан само те “националне цркве”. Када “црквени” лидери призивају да се молимо искључиво “ридноју мовоју” (укр. матерњим језиком – Прев.). Када под мотоом “борбе” за независност државе боре се са Црквом која не жели да мења Христа на “националне интересе”. Позната слика? Наравно. Све се то може повезати са ПЦУ или са црногорским и македонским расколницима који су се појавили искључиво онда када се, по речима Елпидофора, “политика идентичности  укључила у религиозну организацију са циљем промовисања религиозног дневног реда”.

Представник Фанара у САД наставља: “Ако такав талас прерасте у претеран утицај: у законодавној, судској и извршној власти то  ће ставити под сумњу саму идеју Прве поправке”. Т.ј. амерички јерарх је сигуран да ако држава заузме страну било које једне од религиозних организација, онда ће се то одразити на свим сферама живота државе и ставиће под сумњу постојање религиозне слободе у држави.

Али управо то се данас дешава у Украјини. Државна власт је скоро на свим нивоима дала предност ПЦУ. За ту религиозну структуру се пишу закони да би “олакшали прелазак заједница из УПЦ” (а суштински да би дозволили безаконско отимање цркава), за ту структуру се стварају погодни услови и њој се обезбеђује материјална и остале врсте подршке. Међутим, Елпидофор то опет не примећује. Зашто? Зато што има конкретан задатак, да нађе другу мету за свој гневни говор. И тај циљ, што није чудо, постаје РПЦ.

О “контурама” Фанара и ПЦУ

Архиепископ Елпидофор говори да “Московска патријаршија у многоме чува контуре старог Совјетског Савеза. Добро је позната тесна веза између државног министарства спољних послова и црквеним одељењем за спољне односе”.А

И опет те речи изазивају збуњеност својим цинизмом и дуплим стандардима. А зар Цариградска патријаршија не покушава да сачува своје “контуре” које је имала у период велике Византије? Да ли Фанар ствара катедре у градовима где одавно нема хришћана управо са тим циљем?  Да ли  патријарх Вартоломеј покушава да на било који начин сачува место свог пребивалишта у Истамбулу и зато трпи од стране турских власти било која понижавања Цркве? Онда зашто архиепископ Елпидофор ћути о томе?

Исто тако можемо га питати како може да говори о “тесној вези” РПЦ и МИП човек оне Цркве, чији је поглавар приватним авионом Трумена долетео у Истамбул, добио турско држављанство и уверавао како ће до краја свог века бранити “америчке вредности”? Јер исти тај патријарх Вартоломеј се стално састаје са амерички политичарима, од обичних сенатора до шефова Стејт департмента и председника САД. Управо њега, патријарха Вартоломеја у Турској сматрају службеником обавештајне службе који је учествовао у покушајима државног преврата. Управо зато се појављује оправдано питање, а какве су у том случају савремене “контуре” Фанара? Да ли се поклапају са картом утицаја САД у свету?

Као што је и време да се постави друго питање, колике су “контуре” у ПЦУ која се стварала уз директно учешће (и, може се претпоставити, иницијативу) Стејт департмента САД и чији се поглавар редовно сусреће са шефом Државног секретаријата. Осим тога, чак се и признавање међу Помесним Православним Црквама те новостворене религиозне структуре спроводи само при незамисливом притиску од стране истог тог секретаријата и америчких обавештајних служби. Па које су “контуре” ПЦУ? Ни на прво, ни на друго питање Елпидофор не одговара. Јер је заузет другим, – поливањем блатом Руске Цркве и посредно Украјинске Православне Цркве.

Тако, по његовим речима, “преко мреже Московске Патријаршије Руска Федерација може да утиче на нове националне државе створене након пада “гвоздене завесе””. Као пример Елпидофор наводи Украјину “где је Помесна Православна Црква била правно и канонски успостављена од стране васељенског патријарха, али Московска Патријаршија наставља да чува своју сопствену творевину (т.ј. УПЦ? -Ред.). То је очигледно у интересу Руске Федерације која извлачи из свог “религиозног национализма” исту такву, ако не већу, корист, као и од “националне религије” – Цркве”.

Када први пут читаш те речи, имаш осећај да их је написао спикер ПЦУ Евстратије Зорја, толико глупо и недоказано звуче. Која корист Русији и РПЦ, између осталог, од постојања УПЦ? Испада да је због УПЦ Руска Црква “покварила односе” са Фанаром, Кипром, Грчком, Александријом. При том Синод РПЦ никакав утицај на УПЦ не врши. Јерарси, игумани манастира, чланови Синода и т.д. се бирају у Кијеву чак и без претходног усаглашавања са Москвом. Никаквих новчаних пребацивања у ризницу РПЦ из Украјине нема (ако би такво пребацивање постојало, оно би се могло пропратити и објавити, али нема!). Која је онда “корист”? Па никаква. Осим еухаристичке и духовне комуникације. И управо је ту највећи проблем за Фанар.

Ствар је у томе, што све своје односе са другим Црквама на Фанару су увек градили искључиво кроз призму личне користи за поглавара те цркве или користи њеног престола и прилично дојадивших свима “привилегија”. Хајде да се присетимо да је још у зору стварања ПЦУ “патријарх” УПЦ КП Филарет Денисенко доста често путовао у САД где се сем представника Стејт департмента (који су тражили своју “корист” у стварању нове религиозне структуре у Украјини) састајао са представником Фанара, неким Костасом Билиракисом. И он је постављао Филарету само једно питање: шта ће конкретно имати  Фанар у случају стварања ПЦУ?

Можемо се присетити како је “отац Томоса” Петар Порошенко путовао за Истамбул, где је за време сусрета са патријархом Вартоломејем причао о томе какву ће “корист” добити Фанар после Томоса? Зато када патријарх Вартоломеј изјављује да је добио од Порошенка после потписивања Томоса само бомбоне, ми се само учтиво осмехујемо.

***

Извештај архиепископа Елпидофора дозвољава да се направи закључак да је Цариградска патријаршија намерена у потпуности да стане на пут деструктивности у односу према Православљу. Његов задатак није очување светоотачког наслеђа, не развој и уметничко преосмишљавање његово, већ читко праћење оних образаца које диктирају “страни партнери”. Када читаш наступ Елпидофора онда схваташ зашто је Цариградска патријаршија легализовала украјинске расколнике, јер је спремна на све. Барем, ментално. У том смислу за Фанар признавање украјинских расколника, као и заједничке молитве са католицима и протестантима, уопште нису она црта која се не може прекорачити. Ради се о много већем, о стварању синкретичке религије, о “више путева” који воде “ка истом месту”.

Само да ли схватају на Фанару да је мало шанси да ће то “место” бити рај?

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/81427-fanarocinizm-kak-obrazec-licemerija

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *