• Матрица коју данас видимо на делу, а у којој се најпре српско, па историјски посматрано само мало касније и све руско проглашава за непожељно, варварско, дивљачко, окрутно, насилно и недостојно модерног света присутна је одавно.

АУТОР: Игор Милосављевић

У тој ватиканско – језутској матрици српска владарска лоза Немањићи, дефинитивно једна од најугледнијих, најдуховнијих и најбогатијих европских породица представља се за геноцидну. Наводно су чинили Србима таман исто оно што и усташе половином 20. века: убијали, покрштавали, расељавали. Измишљају се једнако њихова наводна кокетирања, па чак и католичка крштења и крунисања. О члановима те породице говори се као о потпуним варварима којима није страно да ослепе своје синове, да се жене девојчицама, фалсификују новац, освајају туђе територије, угњетавају на разне начине људе, једном реченицом они се углавном представљају као безобзирни тирани, простаци и дивљаци како су уосталом и приказани у, ако мене питате, срамној српској серији Немањићи.

Ко то измишља, ко то пише и где то пише?

Пише у наводним папским писмима, иначе реч је о дефинитивно најфалсификованијим историјским документима икада, затим у разноразним белешкама западњака који углавном нису били сведоци догађаја, а њихове већ сумњиве белешке су додатно прошле редиговање и дописивање од стране Језуита. Логично да они који су фалсификовали историју читавог једног народа ( српског) кога досељавају из некаквих украјинских мочвара на Балкан у 6. и 7. веку, они који су потом измислили појам Словени, немају икакав проблем да измисле шта год је потребно за владаре нашег народа и да то поткрепе некаквим историјским изворима у којима преправљање само једне речи може променити суштину и таквих примера има много. Матрица фалсификовања и измишљања најгора је и најцрња баш према онима који су највише урадили и допринели развоју српске државе у територијалном, духовном смислу и сваком другим смислу, па се међу Немањићима, најстрашнијим приказују обновитељ српске државности Стефан Немања, потом краљ Милутин и цар Душан.

И као што рекох на почетку матрица се историјски врти тако да се само нешто касније слична, готово идентична прича пакује и руским владарима, конкретно овде мислим на руског цара Ивана Четвртог коме је тенденциозно од Језуита измишљен и дат а инда и немилице рабљен, док то сви нису запамтили, надимак Грозни и то у изразито негативном контексту, потпуно супротно духу тадашњег времена. Овде треба, пре свега, рећи да је заиста дошло време и да би био ред да и Руси коначно признају оно што више чак није ни тајна, да је Иван Васиљевич назван Грозни српског порекла и по мушкој и по женској линији, те да је заправо у крвном сродству са српском породицом Немањић, а коме требају извори за ове тврдње, може их лако пронаћи на интернету, јер је реч о врло озбиљним генеалошким доказима које је изнео магистар историјских наука Дејан Танић из Историјског архива у Јагодини, који је уједно и превео на српски дело Вјечеслава Мањагина „Апологија цара Грозног”. Поред осталог из овог дела а и других овде ненаведених, сазнајемо да је Иван Грозни, очигледно свестан свога порекла, узео “Житије Светог Саве” за властиту норму.

Тако настаје књига „Летописни лицевој свод”, руски царски летопис и највећи књижевни подухват у Русији тог доба, у коме је сва пажња усмерена на лик и дело Светог Саве, догађаје око Косовског боја и Србе уопште. Жеља Ивана Четвртог била је да се у летопису нађу житија и других српских светитеља, јер су они на тадапњем руском двору били изразито поштовани о чему говори податак да су у Архангелском сабору Кремља живописана четири обрисја која не припадају Русима од којих су три посвећена Србима и то Светом Симеону, Светом Сави и кнезу Лазару. О свакој врсти помоћи Хиландару коју је годинама упућивао Иван. Четврти је већ више пута речено oд стране разних аутора и верујем да је то познато многима.

Оно што се извесно може рећи о Ивану Четвртом названом Грозни јесте да је био један од најобразованијих људи свога времена, да се у његово време Русија налазила на врхунцу војне и економске моћи. Изградио је више од 150 нових градова и утврђења, извршио судску и просветну реформу, покренуо штампање књига, формирао прву регуларну војску. Русија се тада простирала од Буга до Тихог океана. Иван Грозни, дакле, увећао је територију Русије два пута а у време његове владавине број становника Русије се увећао за готово половину. Занимљиво, Петра Првог који је владао Русијом сто година касније назвали су Велики и Добротвор и то вероватно исти они који су и Ивану Четвртом дали надимак Грозни, иако се у време Петра Првог Великог број становника Русије смањио за 40%.

Иван Грозни је био музички образован, мало се зна да је компоновао црквене химне, дакле истински православац посвећен вери који је до детаља познавао правила цркве, а уз то и податак да је изградио око 100 православних храмова. О њему су испеване силне песме у руском народу које величају његову праведност, правичност и доследност. Руском народу очигледно он није био грозан.

Па зашто је онда Иван назван Грозни и ко га је тако назвао?

Можда је надимак добио због тога што се као што то западњаци, односно бечко-берлинска историјска школа говори и за српског цара Душана “самовољно” крунисао за цара. Можда зато што је надимак наследио од претходника, можда зато што су му очи биле “грозне” односно код непријатеља изазивале страх, можда зато што је бољарима у Русији тада био грозан, а можда само зато што је у време када се родио напољу било страшно или грозно невреме. Свакако да су форсирању надимка грозни и његовом стављању у негативан контекст највише допринели познати језуита и папин изасланик Антонио Посевино и немачки агент Хајнрих фон Штаден, заклети непријатељи цара Ивана који су и смислили те проширили причу о наводном синеубиству које је извршио Иван Грозни у наводном нервном растројству, слично као што је осмишљена прича о ослепљивању сина српског краља Милутина, Стефана, касније названог Дечански, за кога се испоставило да и није био слеп, као што се за сина Ивана Грозног једнако испоставило да није убијен тупим предметом како је записано од некога ко није био сведок догађаја, већ да је отрован, вероватно живом.

Клеветању првог руског цара, посебно у руској јавности, допринео је историчар Николај Карамазин отворено прозападно опредељен а који је очигледно измишљену причу сместио и у уџбенике историје. У време комунизма, најпре је 1944. по налогу Стаљина снимљен изненађујуће веран филм о животу и делу Ивана Грозног, који је и приказиван одмах по окончању рата, али се зато после смрти Стаљина у Совјетском Савезу 1958. ствар преокренула, те је снимљен и приказан још један, други филм о цару Ивану Грозном а у коме је за разлику од првог, он приказан у дивљачко – тиранском контексту. Јасно је посебно после догађаја у последњих неколико месеци везаних за Русију да будући да се Иван Грозни супротстављао европској политици, то га је учинило главним непријатељем наводног„цивилизованог света”, како то каже Мањагин, а то можда најбоље доказује чињеница да су у његово време, опет слично данашњим догађањима, Русији уведене прве економске санкције са запада. Руски истраживач културе који је завршио Лењинградски институт Вјечеслав Мањагин упоређујући бројке и датуме веома уверљиво доказује да су готово све страшне оптужбе против Ивана Грозног биле заправо невероватне измишљотине, апострофирајући погром пд 10. 000 људи који се Ивану ставља на душу, а за које је испитивањем касније јасно утврђено да нису убијени већ да су умрли од куге. Мањагин истиче да је епоха Ивана Грозног представљала стварање моћне великоруске православне империје и обједињујуће националне идеје, а што се, додао бих, очигледно није свидело западу и пре свега Ватикану и Немачкој. Народ руски није трпео, него је ценио и волео Ивана Четвртог, о чему сведочи и податак да су све до 1917. године на његов гроб у Кремљу долазили обични људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду закључују и наш поменути магистар историје Танић и Мањагин.

И као што Душан није ни самовољник, ни окрутан, ни силник како су га представљали, тако ни Иван није Грозни или можда јесте, али само за непријатеље руске државе. За Русе је цар Иван оснивач, обновитељ и пре свега частан, праведник и верник као што је за Србе то исто цар Душан. Занимљиво и Душан Силни и Иван Грозни слично су скончали мистериозном смрћу која је имала сличне манифестације а дошла је ничим најављено и у оба случаја у најбољим животним годинама, те се повезује, опет у оба случаја, са тровањем.
Коначно са данашњег аспекта посматрано, за Русе је Путин баш оно што јесте и Иван Четврти, као што је то исто и за вероватно 90 % Срба, а за запад је Путин таман исто оно што су били и Душан Силни и Иван Грозни, дакле Путин “грозни”.

ИЗВОР:  Паметник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.