• Бранислав Нушић, Ђура Јакшић, Љубомир Мицић, Алекса Ненадовић, кнез Милош и Мехмед-паша Соколовић током историјских ломова написали су или изрекли горке опсервације о моћним западноевропским државама
  • „Европа је упропастила српску младост. Курва Европа! Европа увек тражи туђу младост да је ужива… Тражи младе народе да их искористи. Испије. Зарази… Из освете што је она стара. Европа је стара жена, Балкан је младо мушко. Не. Ми нећемо више да смо европски хермафродити”, грмио је Мицић у својим полемичким иступима (Љ. Мицић, Револуција у граду беломе или Тражи се човек).

Песму „Јеремија пали топа, затресла се сва Јевропа” Предраг Живковић Тозовац отпевао је на пријему код Јосипа Броза Тита, а сам Тозовац је изјавио да ју је партизански маршал „раздрагано прихватио”.

„Јеремија” је, наводно, на тренутак смекшао и тврда национално неосетљива срца комунистичке врхушке Социјалистичке републике Србије на неком провинцијском концерту.

Бранислав Нушић

Али, за нашу причу важније је питање како је Јеремији, пошто је 1912. године остварио завет предака и протерао османлијску ордију, припало да само две године касније окрене своје артиљеријско оруђе у супротном правцу, према Јевропи? Почетком децембра 1915. године Бранислав Нушић нашао се у срцу овог парадокса.

Код Пећке патријаршије, пред повлачење главнине српске војске према обалама Албаније, познати неименовани професор рекао је Нушићу: „Одатле, из те исте Патријаршије, кренуо је наш народ пре три стотине година (сеоба под Чарнојевићем) у збег, у туђину; па ево сад се опет понавља то са истог места.” Нушић му је одговорио: „Само, пре триста година српски је народ одавде, од Патријаршије, бежао од Турака, тражећи заштиту од Аустрије, а ми сад бежимо од Немаца, тражећи заштиту од Арнаута.” (Б. Нушић, „Деветсто петнаеста”).

Нушић, на крају ових мемоара, бележи: „И кад доспемо тамо где смо јутрос кренули, умираћемо још на пустим обалама Јадранског мора, где ћемо проводити беле ноћи и црне дане, чежњиво погледајући да нам Европа добаци мрве хлеба.”

Српска неверица у добре намере и помоћ Западне Европе у епопеји избављења од османског јарма протезала се и кроз 18. и 19. век. После повлачења аустријске војске из Србије и Свиштовског мира 1791. разочарани кнез Алекса Ненадовића рекао је фрајкорском команданту Михаилу Михаљевићу у Сремским Карловцима: „Цар (Леополд Други Хабзбург) оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други’ учени’ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује.” (прота М. Ненадовић, „Мемоари”)

Четири деценије касније, после хатишерифа о српској самоуправи 1830. кнез Милош рекао је свом дипломатском саветнику Михаилу Герману: „Нашем народу боље је трпети пређашњег тирана, него потпасти новом и примити оне окове које спрема аустријски двор… Ако би аустријска влада, ма под каквим изговором, ступила с војском у наше земље, ми ћемо се сложити с Турцима, па заједнички одупрети се том злобном непријатељу нашег рода.” (В. Ћоровић, „Историја српског народа”).

Због европског необазирања на зулум у потлаченој Старој Србији, Ђура Јакшић је 11. јануара 1867. испевао песму „Јевропи”, у којој куне дотичну зато што „гордо” и „с подсмехом” игнорише српску муку: „Теби да певам – теби, тиранко!/ А дух ми мори отров и гнев;/ увреда твојих жаоци јетки,/ потпаљују ми племенит спев.”

Аверзију према Европи оснивач зенитизма Љубомир Мицић дигао је у ранг идеологије, реагујући, као и други авангардни мислиоци, на ужас и кланицу Великог рата, насталог због противречних интереса и лудила европских империјалистичких сила.

Он креира интелектуалну доктрину о „барбарогенију”, племенитом и биолошки супериорном Балканцу који треба да балканизује, варваризује посусталу европску културу и цивилизацијски комплекс. За Мицића Европа је онемоћала, а њене вредности ваља одбацити.

„Европа је упропастила српску младост. Курва Европа! Европа увек тражи туђу младост да је ужива… Тражи младе народе да их искористи. Испије. Зарази… Из освете што је она стара. Европа је стара жена, Балкан је младо мушко. Не. Ми нећемо више да смо европски хермафродити”, грмио је Мицић у својим полемичким иступима (Љ. Мицић, Револуција у граду беломе или Тражи се човек).

Ипак, најзвучнија је била порука Мехмед-паше Соколовића, судећи према једној забелешци Иве Андрића („О балканским психичким типовима”, 1996). У једном историјском тренутку Османској царевини, којом је управљао велики везир српског порекла, европска дипломатија је уручила низ нота и протеста држећи јој лекције због непоштовања извесних међународних стандарда. Соколовић им је одговорио својом чувеном девизом: „Нек ме не суди Европа, јер могу на штету њојзи дигнути непрелазни зид по међи царства свег.”

ИЗВОР: Милан Четник/Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.