НАГЛАСИО ДА ЈЕ СВОЈИМА ПОСТАВИО ПИТАЊА КОЈА БИ ИМ ПОСТАВИО КАД БИ БИО ЉУТ…

* Наши званичници се обраћају иностранству: „Зауставите ширење НАТО-а на исток…“ А зашто се ви нигде не ширите? Прошло је четврт века од краја наше последње смуте, где је ваша претња која се стабилно приближава туђим црвеним линијама? 

* Кажу да злокобни сороши-ротшилди наносе штету, наводно финансирају стране агенте. Где су наши ротшилди?  Зашто сваки човек који овде – захваљујући овој земљи – заради милијарде, почиње да добија туђе пасоше и да саосећа са туђим интересима, или се чак пресели тамо, ако не сам, онда бар пребаци породицу? 

* Где су нама фондације, где су нама грантови, где су наши активисти од којих би се свуда плашили јер утичу на незреле младе умове? 

* Зашто наш главни универзитет, коме држава десетинама година сипа вагоне новца, коме је давала зграду за зградом у центру Москве, штанцује – као у огромној фабрици – феминисткиње, наваљнисте и младе жреце нове етике?  Зашто су све наше снаге и све наше мирне и сите године двадесет првог века биле посвећене само покушајима да постанемо део онога што, ако је веровати пропаганди, не волимо, а онда и негодовању што нас тамо нису прихватили? 

_______________________________________________________

Аутор: Дмитриј ОЉШАНСКИ, Москва

РУСКИ писац и публициста Дмитриј Ољшански – иако подржава курс Владимира Путина и противник је америчке хегемоније и западних дегенеративних процеса – поставио је свом државном руководству  више непријатна питања поводом тражења од САД и НАТО „безбедносних гаранција“.

Зато је текст и почео речима „да сам још увек у стању да се љутим, написао бих овако…“ А написао је:

„Наши званичници се обраћају иностранству: „Зауставите ширење НАТО-а на исток…“

А зашто се ви нигде не ширите?

Прошло је четврт века од краја наше последње смуте, где је ваша претња која се стабилно приближава туђим црвеним линијама?

Зашто чак ни у Белорусији за све ово време нисте избоксовали стварање озбиљне војне базе? Зашто у Бресту није стационирана наша армија?

Батуми, лучки град у Грузији

Зашто су пре седам година целокупни војно-индустријски и људски ресурси једне суседне државе, тада већ отворено усмерени само и искључиво против нас, остали потпуно нетакнути?

А куда су нестале базе које смо имали на Куби и у Вијетнаму? Отпловиле у маглу?

Кажу да злокобни сороши-ротшилди наносе штету, наводно финансирају стране агенте. Где су наши ротшилди?

Зашто сваки човек који овде – захваљујући овој земљи – заради милијарде, почиње да добија туђе пасоше и да саосећа са туђим интересима, или се чак пресели тамо, ако не сам, онда бар пребаци породицу?

Чијем правном лицу припада Јандекс?

Зашто наше банке и мобилни оператери подржавају санкције против Крима?

Зашто наши судови упорно покушавају да људе који су се борили на нашој страни изручују другим државама, и онда је потребан огроман труд за њихово извлачење од казни тих судова, што се не завршава увек срећно?

Зашто за четврт века нико није блокирао све везе са Летонијом и Естонијом због држања наших сународника у статусу недржављана? Зашто им није забранио да тргују, да тамо возе робу и купују некретнине, да се опуштају у њиховим одмаралиштима, да ваде документа?

Зашто је Русија равнодушно гледала како је Казахстан одавно и чврсто постао антируска држава?

Зашто је Абхазија остала криминална руина, где Руси не могу ништа да поседују?

Зашто се са Придњестровљем за четврт века није догодило ништа и оно је остало сиромашно безнађе као што је било?

Где смо били када је Батуми тражио помоћ? А сада тамо стоје амерички ратни бродови?

Зашто се нико није удостојио да створи лојалну владу у Тбилисију 2008. године, мењајући ту шансу за бесмислене самите са неким заборављеним саркозијима?

Зашто је Азербејџан отишао под утицајТурске и мирно покренуо рат у близини наших граница против нашег савезника?

Где смо ми били када су се у Северодоњецку окупили не „терористи“, већ високи функционери, и покренули причу о сепаратизму, зашто их нисмо подржали, решавајући сва питања једном заувек без иједног пуцња?

Зашто је прозападни хохштаплер дошао на власт чак и у Јерменији? Па, бар Јерменија апсолутно не може без нас, али зашто ми ни тамо не можемо да утичемо на оно што се дешава, а сада, као резултат, наши војници морају да ризикују своје животе због рата који је изгубио тај хохштаплер?

Где су нама фондације, где су нама грантови, где су наши активисти од којих би се свуда плашили јер утичу на незреле младе умове?

Зашто наш главни универзитет, коме држава десетинама година сипа вагоне новца, коме је давала зграду за зградом у центру Москве, штанцује – као у огромној фабрици – феминисткиње, наваљнисте и младе жреце нове етике?

Прошло је много година, досетили су се, некога су избацили, поставили за проректора човека из ФСБ-а, али никакав човек из ФСБ-а, који може само да надзире и извештава, неће уместо свега тога направити другачији универзитет способан да прави другачије људе с другачијим погледима.

А, свега је било – и времена, и новца, и могућности да се ангажују најбољи професори широм света који су незадовољни глобалним правилима. Зашто су сви државни ресурси потрошени на либералне вредности и ни на шта друго?

Зашто су, коначно, све наше снаге и све наше мирне и сите године двадесет првог века биле посвећене само покушајима да постанемо део онога што, ако је веровати пропаганди, не волимо, а онда и негодовању што нас тамо нису прихватили?

Али , већ дуго се не љутим.

Одавно схватам да код нас све иде, како рече класик, полако и погрешно, уз сакупљање успут свих замисливих и незамисливих грешака, као да трпамо печурке у корпу – па понекад само чудо може да помогне“.

Превод: Срђан Билбија

ИЗВОР: http://fakti.org/rossia/evo-kako-stanje-u-rusiji-i-poteze-vlasti-kritikuje-jedan-od-onih-koji-su-tvrdo-za-putina

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.