- Процес уласка Србије у ЕУ изводљив је као и пешачење до Месеца. Од тог посла нема ништа
- Српски политичари због покварености и очувања сопствене лоповске прилике и ситуације лажу да се у Европску унију може
- ЕУ отворено показује жељу да контролише Србију, држи је довољно близу и довољно далеко, с тенденцијом да тако остане во вјеки вјеков
- Грађани ЕУ верују својим властима које их лажу да морају скупо да плаћају енергенте и робу широке потрошње
- Интерес Америке је да сукоб у Украјини траје све док се не порази Русија, а не да се успостави мир, и не поставља се питање цене украјинских глава
Пише: Славко Живанов
„Србија ће ући у Европску унију одмах после Турске, а Турска неће ући никад“. Ова болно истинита, саркастична квалификација била би духовита да је стигла с истока или југа. Међутим, она је најблаже речено лицемерна јер је стигла са Запада, оне исте адресе с које непрестано стижу уцене и ултиматуми, приморавања и дириговања да Србија императивно спроводи директиве по вољи евроунијата, јер је то, разуме се, услов за улазак у ЕУ. И још горе, Србија се приморава да спроводи антисрпску политику у садашњости зарад, тобоже, чланства у ЕУ, које би требало да се реализује у неороченој будућности.
Одавно је, сасвим близу памети, било очекивање да Србија, чак и кад би постала пуноправни члан ЕУ, не би могла да оствари сва права која имају остали. Одавно је требало препознати блеф европских политичара који у политичкој размени и трговини интереса са Србијом, од Србије узимају нешто, а не дају јој ништа. Но, дефинисањем садржине тога „нешто“ из претходне реченице, видимо да је реч о забрињавајућем процесу жртвовања суверености, независности, неутралности, дакле слободе и сваковрсних извесних користи, на уштрб политичке утопије, свеопште материјалне беде и тешке (непоправљиве) штете државним и националним интересима с далекосежним последицама. Наша сарадња са државама које ЕУ сматра проскрибованим белодано је у интересу Србије, а испуњавање директива ЕУ које Србији наносе економску, националну и државотворну штету не омогућавају остварење циља који се потура као компензација за испуњавање тих директива. Чланство Србије у ЕУ очито није реална опција, оно не може бити озбиљан аргумент ни за шта, процес уласка Србије у ЕУ изводљив је као и пешачење до Месеца. Од тог посла нема ништа и због тога су евроинтеграције оксиморон у којем је Србија заробљена.
У пракси, ову дијагнозу није лако лечити, иако само политичке будале не примећују њену очевидност. Многи су преварени као наивни и неуки, политички припрости и слепи, јер их политичари које бирају, унисоно, а због покварености и опстанка на власти, очувања сопствене лоповске прилике и ситуације, лажу да се у Европску унију може – под одређеним условима. Дакако, политичари који већ двадесет година јашу и мамузају, а истовремено и харају Србијом, препоручују Србима да буду послушни и раде шта им се из Европе (а заправо Вашингтона) наређује. Реч је о тзв. вин-вин ситуацији у којој добијају и српски политичари и Европа, једни да краду и богате се, други да остварују геополитичке и империјалистичке интересе, а жртва су српски народ, српска држава, национални и општи интереси Србије. У том послу користе респектабилну петоколонашку асистенцију еврофанатичних јањичара, Ен-Ве-о-глодара, сатаниста, трећеполаца, бизарног моралног муља и башибозука који од свог коитуса творе идеологију.
Колико год услова испунили не би ли се умилили, Срби једноставно никада неће дати довољно сопствене крви евро-чиновницима. Евро-политичари одавно само замајавају грађане Србије, варају их и убирају ћар, јер за Србију нема места у ЕУ. Заправо, ЕУ највише користи има од Србије док је у процесу транзиције, и највише користи од тог процеса имају и српски политичари и остали ЕУ-глодари у Србији. ЕУ отворено то и чини, показује жељу да контролише Србију, држи је довољно близу и довољно далеко, с тенденцијом да тако остане во вјеки вјеков. Са српским политичарима, пак, ЕУ има много озбиљније намере и чвршће, облигативније односе јер их подржава да заступају интересе колонизатора, а не народа који их бира.
Иста матрица манипулације, обмане и злоупотребâ развија се и унутар Европске уније од стране политичара владајућих структура према сопственим грађанима. Као што Србе лажу српски политичари и гурају их да делају против сопствених интереса, тако и европски политичари лажу грађане својих држава да, тобож, зарад виших интереса треба да сносе највећи терет политичких санкција које Глобална влада спроводи према Русији.
Ноторно је да Русија не угрожава ниједну државу ЕУ, чак ни Пољску која је реално безбедносна претња Русији. Али, грађани ЕУ не мисле тако јер верују својим властима које их лажу. Лагали су их и кад је реч била о корона пандемији, лагали су их и док су водили империјалистичке ратове у Либији или Ираку, а лагали су их и док су стварали ратове на Балкану крајем прошлог века. Данас их лажу да морају скупо да плаћају енергенте и робу широке потрошње, а крију да су сами одлучили да тако буде. Русија није ништа променила у ценама житарица или енергената. Европа је одлучила да ту робу не купује, а поскупљења су активирана најпре због шпекулација трговаца, а потом и због тога што робе на другој страни нема, нема нових произвођача.
Власти држава ЕУ не желе да саопште својим грађанима да су их приморале да из својих џепова финасирају политику и интересе Сједињених Америчких Држава. Грађани ЕУ не финансирају само скупу, већ инвестирају у аутодеструктивну политику.
Проблем настао на релацији Америка-Украјина-Русија решиће се тешким цехом који ће платити украјински народ. И то у односима ЕУ и Русије не би требало да унесе веће потресе. Свака драстична промена економских поредака у овом односу развијала би се на грубу штету грађана ЕУ који би плаћали велики данак комфорности сопствених политичара који фактички раде за интересе неких центара моћи ван ЕУ.
Власти европских држава, све у свему, ратују у сложеном сукобу између Глобалне владе и Русије, на тлу Украјине. За Глобалну владу ратују најпре Американци и Енглези, а потом НАТО и Европска унија. Америчка војска командује украјинској војсци и парамилитарцима, а заједно са НАТО и ЕУ дотурају им оружје и новац, обезбеђују логистику, обавештајну инфраструктуру, и примарно воде хибридни рат против руске војске, руске државе, Руса, руске културе, руског идентитета, а на крају и слободног света и свега што не контролишу. Због тога је у интересу Америке да сукоб у Украјини траје све док се не испуне циљеви Глобалне владе, док се не порази Русија, а не да се успостави мир. При томе, питање цене украјинских глава се не поставља.
Власт у Украјини је и наметнута Украјинцима да би испуњавала ове интересе, одавно је поткупљена и непосредно инструментализована. Испуњава америчке налоге не хајући за Украјинце, сиротињу рају. Они Украјину додатно унесрећују, разарају, убијају, и чим то заврше побећи ће у Енглеску, Америку, или у неку трећу државу под контролом својих налогодаваца, да крцкају крваве милијарде. Ако преживе.
Међутим, руска операција у Украјини означила је крај америчке доминације или макар крај њеног неометаног ширења. Промена начина комуникације у опхођењу на светској позорници показала је колико је светски поредак објективно нестабилан и склон паду. Показало се да англосаксонско устројство света почива на стакленим ногама. Изгледа да је светски поредак спреман како за најшире преобликовање, тако и за регионално преструктурирање.
Јачање америчке хегемоније пратио је сумрак демократије, људских права и слобода. Континуирано је расла моћ, а смањивала се слобода. Што је њен крај ближи, убрзање и ширење негативних појава на овим пољима биће злокобније. Западни свет је, чини се, спреман за значајно разарање корпи ових права не би ли хегемону дао вештачко дисање и продужио му живот. То је опасан хазард јер је реч о потезу очајника који све што има улаже на карту терора.
Испод површине индиректног, али ипак глобалног сукоба Америке и Русије преко глава Украјинаца, Европска унија неће проћи неозлеђено. Било да владе или елите држава ЕУ свесно покушају да се искобељају из америчког самртног заграљаја, или то буду учиниле због притисака сопственог становништва које ће најдаље до следеће зиме добро разумети шта значи бојкотовање руских енергетских ресурса, сукоб ЕУ и САД може да поприми значајнију форму.
Притисак који владе земаља ЕУ врше према сопственом становништву у циљу истрајавања у политици ембарга према Русији урушиће економске параметре тих држава и ојачаће проруске политичке опције. Сложенија политичка ситуација и пад способности америчке дубоке државе да ствари у ЕУ држи под контролом помериће расположење бирача ЕУ даље од глобалистичке политике, ближе ка умереној или радикалној десници – погодном и плодном тлу за буђење изворног, традиционалног немачког спољнополитичког фактора. Може се десити да од силне повике и одијума због јачања демократске деснице у Европи, неке нове снаге, рођене у новонасталим околностима, апсолутно изгубе демократски компас.
Нико не може знати шта ће бити с тим џином који се из седамдесетогодишње анестезије буди. Нема сумње да ће респектабилна немачка елита искористити шансу за ревизију политике и иступање Четвртог рајха у збиљу човечанства. Држање Немачке у последњих двадесет година, а особито у украјинској операцији показује да се Немачка не обазире ни спорадично на своју неславну прошлост, нити је та прошлост чини обавезујућом или спутавајућом у било чему, а особито у милитаризму. То није добар знак, као што, уосталом, не може ништа добро донети масовно гажење антифашистичких тековина с тенденцијом да се, противприродно, замене стране у Другом светском рату, и да ЕУ, Американци и Енглези на место нацистичке Немачке – сабију и прикуцају Русију.
Малоумност и политичка ретардираност грађана ЕУ дозволиће им да специјалним ратом и медијским испирањем свести промене исход и суштину Другог светског рата, или да га барем довољно релативизују и преобликују. Ако им то омогућава наставак владања, ако глобализам у томе види шансу да преживи, учиниће и то.
У том науму и за тај посао неће лако наћи савезнике ван Запада, јер ће се добар део човечанства држати истине. Међутим, то не мора да донесе пораз англосаксонској страни, јер свет не мора да функционише јединствено. Он се може поделити, не на једнаке делове, већ на функционалне целине које не коегзистирају мирно, али имају функционалну егзистенцијалност. Решење за проблем настао због америчке доминације и контроле свих међународних институција, удружења, спорта, културе, уметности, па све до Уједињених нација, може да буде у стварању нових, паралелних институција за које ће се државе изјашњавати и у чијем ће конституисању учествовати. То може да буде и почетак лечења оног дела човечанства које има изгледа за опоравак, а за неке може да буде и самовољно затварање у мртвачки ковчег са Америком.
Не треба бринути, тек смо одшкринули врата великих изазова и постисторије. И док се Европска унија укључује у рат против Русије као сестра близнакиња НАТО-у, а за рачун Глобалне владе, и док на Балкану ровари опијена смрадом давно прошлих времена у којима су европске државе кројиле капу овом региону, чека је нерешиво. Шта ће преживети од Европе после тешке операције замене њене крви која јој безрезервно следује под демографском пролиферацијом младе муслиманске популације у походу на Берлин, Лондон, Париз, Штокхолм…?
ИЗВОР: https://izmedjusnaijave.rs/%d0%b5%d1%83-%d1%98%d0%b5-%d0%bb%d0%b0%d0%b6-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d1%82%d1%80%d0%b5%d0%b1%d0%b0-%d0%b4%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d1%80%d0%b0-%d0%b8%d0%b7%d0%bc%d0%b5%d1%92%d1%83-%d1%81/