Насловна страна књиге др Татјане Катић

Ако је свака кућа имала у просеку по 6 становника у Призренском санџаку је живело око 56,9 хиљада Срба, Албанаца хришћана 2,7 хиљада, муслимана 6,1 хиљада и Влаха око хиљаду

Књига др Татјане Катић „Опширни попис призренског санџака из 1571“ представља један од десетак најдрагоценијих извора о српској историји за период од пада под турску власт средином петнаестог века па до првог српског устанка почетком деветнаестог века. Попис је извршен пет година након смрти султана Сулејмана I, а 23 године пре спаљивања моштију Светог Саве на Врачару.

У време Сулејмана I (1520-1566) Турска је у Европи постигла највећа освајања (линк), али је у том периоду, насељавањем Срба у Хрватску, у војну крајину, истовремено постављен бедем којим је заустављен њен даљи напредак у Европи. Срби су у Турској на великој површини данашње Северне Македоније, Србије и Босне и Херцеговине представљали етнички хомогено становништво све до 1690. године, до „велике сеобе“ или до једног од највећих геноцида у историји човечанства када су нагло нестали на огромним пространствима. Бекство муслимана из Мађарске 1683-1690. утицало је на промену етничке структуре управо у Рашкој области која је до тада била потпуно српска област.

Извор: Википедија

Из пописа призренског санџака може се сазнати материјална страна живота тадашњег становништва Метохије, Ибарског Колашина, Пештера и долине Лима – велике области од Призрена до Бродарева код Пријепоља. То се може реконструисати на основу прикупљених пореза по пореским основицама: колико је било стоке и житарица, количински и по становнику?

Мени је мотив за квантификацију етничке структуре био сазнање да су Албанци пописани у 30-так села у нахији Хоча, у Призрену и још у два насеља нахије Призрен. Колико је тада Срба живело у овом санџаку и колики је то број у односу на данашњи број по областима овог санџака?

Националну структуру становништва по насељима извршио сам на основу структуре кругова по нацијама и у табели су приложени резултати обрачуна, а који су задовољили основну знатижељу.

Фотографије етничке структуре села нахија Призрен и Хоча доступне су на интернету (линк), као и за Рожаје (линк) где се пратећи линк могу сазнати и тада најчешћа и типична српска имена (нпр. Дабижив је једно од најчешћих и мени изненађење јер први пут прочитах за то име). Мој прорачун, уз све ограде за брзоплетост представљен је у табели:

Нахија Призрен осим садашње општине Призрен укључивала је и Суву Реку, док се Хоча односи на Ораховац и Малишево. Насељавање Албанаца у 30-так села уз Бели Дрим извршено је, највероватније, из правца суседне Ђаковице која овим пописом није обухваћена, а преко ње је текло насељавање Албанаца пре „провале“ почетком осамнаестог века, када су прелазили у ислам, у Скадру узимали лажне потврде да су јањичари и почели да спроводе вишевековни терор над Србима у Метохији и на даље ка Косовском Поморављу и Косову.

Удео Албанаца у укупном становништву нахије Хоча био је око 20%, док су у нахији Призрен учествовали са око 5%, у целом санџаку њихов удео био је 4%.

Жежна обухвата села која су данас у општинама Лепосавић, Звечан и Зубин Поток и ово је била етнички најхомогенија српска нахија унутар санџака.

Трговиште обухвата општине Нови Пазар, Тутин и део садашње општине Сјенице и овде је 98% становништва био српске националности.

Бихор обухвата општине Рожаје, део Берана, новоформирану Петњицу, Бијело Поље и део општине Пријепоље. Овде се у неколико насеља појављују етнички Власи а у односу на Жежну и Трговиште има знатно више муслиманских кућа.

Од укупног броја муслиманских кућа (1.012) чак 428 је живело у граду Призрену, што је више од две петине укупног броја. И тада, као и до недавно, док Срби нису опустели села у којима су живели, важио је образац по коме су муслимани сконцентрисани и то на географски повољним локацијама, док су Срби живели у неприступачнијим местима и у горим животним условима – изложени хладноћи, дивљим животињама, са мање плодном земљом…

Уколико пођемо од претпоставке да је свака кућа имала у просеку по 6 становника у Призренском санџаку је живело око (ђаволских) 66,6 хиљада становника и у томе је Срба било око 56,9 хиљада, Албанаца хришћана 2,7 хиљада, муслимана 6,1 хиљада и Влаха око хиљаду. Уколико претпоставимо да су сви муслимани били етнички Албанци (што је далеко од реалног јер су Турци чинили већину у Призрену) и даље имамо однос 85:13 у корист Срба. Веома је могуће, због задружног устројства породица и избегавања плаћања пореза, да је број Срба по једној кући/баштини био много већи од шест.

Ово су само неки основни осврти и мисли након збирног прорачуна кућа по насељима и етницитету. На основу података о укупним порезима може се анализирати ниво развијености по областима санџака. Појединачним порезима могу се открити број стоке и упоредити са садашњим бројем. Могуће је утврдити правилност да уколико су муслимани живели у одређеним селима, да Срби нису чували свиње, или су их држали у мањем броју у односу на планинска насеља удаљена од муслимана.

Све су ово могућности за анализу и остају као задатак након задовољене првобитне знатижеље.

Књига др Татјане Катић захтева много већу пажњу од, на основу трагова по интернету, добијене.

АУТОР: Мирослав Здравковић

Опрема: Стање ствари

ИЗВОР: (Макроекономија, 8. 12. 2021

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *