- Православље у Чешкој угрожено је ултралибералним намерама владе. Гледају га као представника руског експанзионизма. У Словачкој је проблем наратив – вера је лична ствар. Није. Она поставља темељ друштвених односа. Не треба да прихватимо да будемо јагњад коју воде на клање, као Србе у Дугом светском рату. Срби су из тога извукли поуку.
АУТОР: Сенка Милош
Ово за Спутњик, на течном српском, каже митрополит михаловско – кошички Православне цркве Чешке и словачких земаља Георгије и додаје да православних на том простору не би ни било да није Српске православне цркве.
„Наша Црква је острво у свету агностицизма, католицизма и атеизма. Све је после Првог светског рата обновљено уз помоћ старања изванредних српских владика и свештеника, а ја имам велики благослов, један од духовних отаца био ми је владика Амфилохије Радовић“.
Владика Георгије на празник Светих мученика пребиловачких и херцеговачких са епископима СПЦ служио је у Пребиловцима. Обишао је и обновљену Саборну цркву у Мостару и разговарао са учесницима прве Летње духовне школе епархије захумско – херцеговачке.
Одговарао је и на питања Спутњика о опстанку православља у Словачкој и Чешкој и посебним везама наше две цркве.
„Са српском црквом нас повезује велика историја, историја страдања и историја наде. Срби су обновили нашу цркву. Свети Јустин Ћелијски је чак изабран за епископа прикарпатско – руског, али му његов духовни отац, Симеон Дајбапски, није дао благослов да постане наш епископ. Радио је и живео дуго на простору данашње Словачке. Један од заслужних је Јустин Поповић, много је помогао и владика Николај Велимировић. Свети Доситеј Загребачки и Нишки је био администратор епархије у којој служим, био је мој претходник. Такође и Свети Иринеј Ћирић, епископ Бачки.
Повезани смо и страдањем, наводи наш саговорник, током Другог светског рата сви су, на челу са епископом Чешким, владиком Гораздом и свештеницима, страдали од немачких фашиста и нациста. Искорењена је, стављена ван закона Чешка православна епархија СПЦ и карпатско – руска епархија.
„Спаја нас и Станислав Насадил, један од новомученика горњокраловачке епархије, који је страдао са својим епископом владиком Савом у Јадовну. Усташе су му понудиле да се извуче, јер је имао држављанство друге државе, он је рекао, нећу да идем. Зато човече, спасавај себе и породицу? То је мој народ, ја сам њихов свештеник, нећу. Ви сте нам много помогли, а ми смо дали таквог човека који је убијен са својим епископом и верницима. И ми смо вама дали нешто, једног таквог новомученика, који је наш заједнички, наш и ваш“.
Побегао са часа и нашао Христа
Владика додаје да су Срби сличног менталитета као народ у источној Словачкој. Имају иста имена, једнако су стасити, високи. Исти по крви, словенству, али и православној вери.
У Словачкој је један одсто православних, 50 хиљада верника који живе у две епархије, прешовској, где је и седиште поглавара ове аутокефалне цркве и у његовој михаловско – кошичкој епархији.
„У нашој епархији је 15 хиљада људи који су се и на попису изјаснили као православни. Имамо и пуно Рома, једна трећина око 5,6 хиљада људи, можда и више, сваке недеље је у црквама. То нису људи који су само уписали да су православни, они доживљавају своју веру, демонстрирају је сваке недеље учешћем на Светој Литургији. То је смисао нас као цркве, нисмо постављени као чувари неких традиција или као нека организација. Ми смо жива заједница, заједница ученика Христа“.
Владика Геогрије пореклом је из породице које је некада била православна, која је руско – украјинско – јерменског порекла. За себе каже да је Чех. Рођен је 1979. године у време када кршење деце није било популарно.
„Знао сам да су деде и прадеде имали иконе у кући, али то је било све. Мој први сусрет са православном црквом је био са 11 година, учио сам немачки, али нисам ишао на предавања, шетао сам по граду, то ми је било интересантније. Видео сам у центру Оломоуца Саборну цркву Светог Горазда, ученика Светог Методија. Први пут је била отворена. Ушао сам на вечерње, било је петоро, шесторо људи. Баш ми се свиђало. Све. Певање, мирис тамјана, иконе, фреске. Мој први контакт са православљем био је на естетичком нивоу.
Сачекао сам крај, питао свештеника ко су они, да ли верују у православног Бога. Кад би то питање мени неко поставио, рекао бих, шта то питаш, а овај човек је имао тако пространо срце, почео је да разговара, на мом нивоу. После месец дана сам се крстио. Отац Кирил је тражио да му одмах помогнем у олтару. Ушао сам кроз „царска врата“. Он ме гледа, сад си крштен, понашаш се као владика. Тако је некако, на крају испало, као неко пророчанство“, каже у шали.
ИЗВОР: Спутњик