Одмах након неуспелог покушаја подизања иранских Курда уследио је чудан напад на аеродром у Нахичевану
- Коначно, дуготрајна нестабилност у региону могла би створити искушење за Баку да предузме одлучније кораке ка Сјуничкој области, што би Запад могао подржати у настојању да коначно прекине копнену везу између Јерменије и Ирана и олакша реализацију пројекта „Трамповог пута“.
- Упорно интересовање Беле куће за државе Кавказа није случајно. Ипак, увлачење у „иранско блато“ могло би довести до последица које иницијатори неуспелог блицкрига веровато нису очекивали.
АУТОР: Јуриј Мавашев
Развој сукоба САД и Израела са Ираном приметно компликује ситуацију за све суседне земље. Данас такозвана „Епштајнова коалиција“ очигледно предузима кораке како би увукла земље неколико суседних региона у вртлог нестабилности, што се јасно види и на Јужном Кавказу.
Чим је приступ САД и Израела — да се Иран сломи „на јуриш“, уклањањем његовог војно-политичког руководства — пропао, појавила се потреба да се реши читав низ „креативних“ задатака. Пре свега, да се постигне да државе које окружују Иран створе пакао на његовим границама, постајући за „Епштајнову коалицију“ додатна полуга утицаја и притиска на Техеран.
О потпуном неуспеху првобитних планова колективног Запада у вези са Ираном сведочи неколико очигледних знакова.
Пре свега, неуспех потврђује чињеница да су САД пре неколико дана понудиле војну подршку Курдима ако пристану да наступе против власти Ирана и заузму западни део земље. Према информацијама WP, Трамп је током недавних телефонских разговора са неименованим курдским лидерима предложио да се њиховим снагама обезбеди подршка америчких оружаних снага, укључујући и ваздушну.
Курдске партије су, са своје стране, потврдиле да је контаката било, али су напоменуле да њихова коначна одлука зависи од подршке унутар самог Ирана. Поред тога, ирачки Курди страхују да не покваре односе са Техераном и да не буду увучени у рат на страни новопечених „крсташа“. У међувремену је заменик шефа кабинета премијера Регионалне владе Курдистана Азиз Ахмад одбацио тврдње америчких медија о наводном нападу на Иран:
„Ниједан ирачки Курд није прешао границу. То је очигледна лаж.“
Како је у ноћи 5. марта на друштвеним мрежама написао новинар Axios-а Барак Равид, представник „једне од иранско-курдских фракција“ демантовао је информацију о наводно започетој копненој офанзиви. Ипак, покушаји да се читави народи — понекад без сопствене државе и често коришћени као монета за поткусуривање (реч је о Курдима, као што се више пута дешавало у историји) — увуку у конфликт јасно сведоче о пропасти почетних планова Запада.
Симптоматична је и недавна вест из издања Politico, према којој САД хитно траже ресурсе како би рат са Ираном наставиле још најмање сто дана, што још једном потврђује неспремност Беле куће за велики рат у који је сама радо дозволила да буде увучена.
У том контексту, одлука горњег дома Конгреса да председнику Трампу да дозволу за наставак војних дејстава против Ирана има за циљ само да прикрије фијаско хегемона пред светском јавношћу. Као што је познато, Сенат је гласао 53 према 47, одбивши покушај демократа да зауставе војне ударе на Иран и фактички омогућивши Трампу да настави војну операцију. Ипак, сам сукоб изазива значајне поделе у америчком друштву.
Истраживања показују да готово 60% Американаца не подржава ударе на Иран, страхујући од новог „дуготрајног рата“ и раста трошкова живота у таквим околностима. Демократе такође критикују Белу кућу због нејасно формулисаних циљева операције: није јасно да ли је реч о уништењу нуклеарног програма, ракета, борби против тероризма или још једној промени режима.
Према информацијама агенције Bloomberg, Бела кућа истовремено покушава свим силама да се избори са последицама рата са Ираном који је сама покренула. Јавно се, наравно, демонстрира да је „све по плану и под контролом“. Довољно је рећи да Пентагон тражи додатне обавештајне официре на период од најмање три месеца, полазећи од претпоставке да би рат могао трајати много дуже од првобитно планиране четири недеље — чак до септембра.
Званичници кажу да је планирање било ограничено. Извор у Стејт департменту је у међувремену навео да је „премало људи било упућено у војне планове“, што је успорило припрему евакуације и издавање упозорења америчким држављанима у региону. Критичари тврде да је одговор изгледао импровизовано, а један бивши амерички дипломата назвао је све то „потпуно спонтаном операцијом, као да су се у суботу пробудили и одлучили да започну рат“.
Важно је у том контексту напоменути и упорне покушаје да се у вртлог нестабилности увуку земље Јужног Кавказа, праћене активном информативном кампањом. Њен крајњи циљ је да убеди Баку, Тбилиси и Јереван да се иза реке Аракс налази неадекватан сусед који је решио да спали све мостове и више не контролише сопствене поступке.
Како другачије тумачити публикацију FT, према којој Иранци наводно спроводе план покојног ајатолаха Хаменеја, развијен после јунског дванаестодневног рата 2025. године, о ширењу хаоса на Блиском истоку? Последица ширења регионалне нестабилности били би потреси на светским тржиштима, повећање трошкова за противнике, укључујући и методе асиметричног ратовања (напади на енергетске објекте, системе водоснабдевања, нарушавање ваздушног саобраћаја итд.).
„Нисмо имали другог избора осим да стање ствари погоршамо и изазовемо велики пожар како би сви видели. Када су наше црвене линије пређене кршењем свих међународних закона, више нисмо могли да се придржавамо правила игре“, наводно је изјавио један извор FT-а.
Судећи по репортажи Baku TV са места догађаја у Нахичевану, уништени дронови били су азербејџанске производње.
Уз одговарајућу медијску „обраду“, у Бакуу би могли поверовати да су удари на Нахичеван 5. марта (2026) дело управо Ирана, а не његових противника, којима би такав развој догађаја много више одговарао. Истовремено, елементарна логика говори да би Иран, поступајући на начин који му се приписује, ризиковао потпуну међународну изолацију.
Није случајно што је председник Азербејџана хитно сазвао Савет безбедности у Бакуу и изнео низ оштрих изјава. Азербејџан напад иранских дронова на Нахичеван сматра терористичким актом против земље, изјавио је Алијев, додајући да је оружаним снагама наложено да припреме и спроведу одговорне мере. Стижу информације о пребацивању јединица националне армије са оклопном техником ка граници, као и о одлуци Бакуа да привремено затвори ваздушни простор на југу земље.
Поред тога, обустављен је транзит робе преко границе са Ираном. „Узимајући у обзир насталу ситуацију изазвану овим нападима, који су у супротности са нормама и принципима међународног права, кабинет министара је донео одлуку о привременој потпуној обустави кретања камиона (укључујући транзитни саобраћај) на свим граничним прелазима на азербејџанско-иранској граници“, саопштила је влада те каспијске републике.
Тако се план „Епштајнове коалиције“ да се границе Ирана ставе под контролу туђим рукама, бар делимично, већ реализује.
Занимљиво је и то што је на сајту часописа The National Interest објављен текст под насловом „Да ли ће Турска извршити инвазију на Иран?“, у којем се помиње намера Анкаре да, у случају вакуума власти у Ирану, створи тампон-зоне како би спречила миграциону кризу и јачање Курда.
У сваком случају, покушаји Анкаре и Бакуа да се увуку у конфликт могли би га значајно проширити. Није тешко приметити да, укључујући Курде у планове елиминације „иранског режима“, САД као да подстичу Турску да каже своју реч у великој геополитичкој игри.
Може се претпоставити да би, као надокнада за специфичне „услуге“ у рушењу Ирана, курдским лидерима поново могао бити понуђен привид „Великог Курдистана“ на деловима територија Ирака, Ирана, Сирије и Турске — чланице НАТО-а. За Турску, која улаже велике напоре у решавање „курдског питања“, таква перспектива је апсолутно неприхватљива.
Као што се већ више пута дешавало у историји, па и недавно у Сирији, курдски лидери би после испуњавања својих обавеза могли бити остављени без подршке. Ипак, играње на карту курдског питања и етничко-верских подела у Ирану носи ризик од веома негативних последица за читав регион.
Такође се уочавају покушаји „Епштајнове коалиције“ да у ову игру увуче и Грузију. Реч је о наводном удару на део нафтовода на територији те кавкаске земље, који је такође приписан Ирану. Бивша министарка одбране Грузије Тина Хидашели изјавила је да у земљи делује наводни „универзитет“ који подржава Иран, а који је у ствари „школа терориста“.
Коначно, дуготрајна нестабилност у региону могла би створити искушење за Баку да предузме одлучније кораке ка Сјуничкој области, што би Запад могао подржати у настојању да коначно прекине копнену везу између Јерменије и Ирана и олакша реализацију пројекта „Трамповог пута“.
Упорно интересовање Беле куће за државе Кавказа није случајно. Ипак, увлачење у „иранско блато“ могло би довести до последица које иницијатори неуспелог блицкрига веровато нису очекивали.