• Дјело које имамо пред собом, дјело др Ђуре Затезала, звучног наслова „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” на најреалистичнији начин нас подсећа на најцрњи период у новијој историји рода људског

 

Период за који сваки човјек на планети, док обитава треба да моли опрост од Господа, јер само један, процентуално небитан за број жртава у Другом свјетском рату, али за наш народ огроман губитак, описан је у овом капиталном дјелу, које мора будућим генерацијама да остане повезница са временом када се радило на систематском истребљењу једног читавог народа на овим просторима.

Kрвљу мученика натопљена су јасеновачка, јадовинска и глинска мучилишта и многа друга. Господ их је примио под своје окриље, јер мучеништво за Христа један је од главних и неоспорних елемената који доказују Истину вјере Христове. Несумњиво, Господ је својим промислом уредио тако да они који су преживјели голготе мучилишта дају своја сведочанства за будуће генерације.

Управо та потресна свједочанства о догађајима широм Kордуна, Баније, Горског Kотара и Лике, које су свједоци проживјели и која евоцирају успомене на тамне године средине двадесетог вијека, др Ђуро Затезало сабрао је и припремио за подсјетник будућим поколењима. Осим потресних свједочанстава преживјелих, аутор нам прилаже и веома битна свједочанства неколицине дипломата, адвоката и функционера Независне државе Хрватске, а такођер и њемачких и италијанских генерала и официра, као и многих писаца широм свијета, што несумњиво потврђује свједочанства оних који су избјегли покољ у последњим тренутцима.

О томе које су размјере монструозности злочина и радњи вршених над православним живљем широм Kордуна, Баније, Горског Kотара и Лике, најгласније и најјезивије свједочи један детаљ, а односи се на нож симболичног назива „србосјек”, помоћу којег су окончани овоземаљски животи православнима чији тачан број никада неће бити утврђен, јер ко зна колико је још мјеста и гробница за које немамо писана свједочанства.

А свакако најмонструозније звучи чињеница да је тадашњи режим једини у историји рода људског имао концентрациони логор за најмлађе, за дјецу Божију, за безазлена и невина бића. Довољно је рећи – логор за дјецу. Страхота се сама ишчита.

„…Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти ‘хрватски’ Kарловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио:

‘Главу дајем, ал’ свој народ не остављам!’

Да се надбискуп није шалио, видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: ‘Сви који сте у Христу рођени у Христа сте се обукли’.

Kада су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтјела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.

Поред стравичних свједочанстава преживјелих, аутор дјелу прилаже и списак пострадалих свештенослужитеља који су у то вријеме службовали на територији Епархије горњокарловачке, а који су заједно са својим Епископом, Савом (Трлајић) пострадали само због тога јер су остали уз свој народ, бранећи вјеру и наследство предака. О страдању Епископа Саве, којег аутор наводи у списку пострадалих свештенослужитеља, имамо свједочанство у једном броју Банатског вјесника, часописа Епархије банатске, под насловом „Главу дајем, ал’ свој народ не остављам”.

Епископ горњокарловачки Сава Трлајић (1884 – 1841)

 

Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као мјесни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао.

‘Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?’, упитао је непознати Сараволца. ‘Чуо сам да је био свештеник у Башаиду’.

‘Kако да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао’.

Затим је упитао непознатог:

‘Откуд познајете владику?’

‘Био сам непосредан свједок његовог страдања’, одговорио је незнанац. ‘Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа’.

Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успјевши да га упита за име. ”

Јасно нам је колико је окрутности било када су се са таквим презиром односили према слуги Божјем, Епископу Свете Цркве, који никоме нажао учинио није, само је био крив јер није желио напустити повјерену му паству. Због тога је и овјенчан вјечном славом у Царству Небеском, заједно са свим пострадалим.

Управо због свега, због размјера Покоља, због истине која се искривљује, због мучеништва и због будућности, ово дјело др Ђуре Затезала јесте капитално, као што смо раније нагласили, и као такво треба да остане због незаборава, јер ако наш народ заборави злочин, постоји огромна шанса да ће се он опет десити, да ли нашим генерацијама или поколењима која ћемо оставити послије себе, свеједно је.

Управо ради тога злочин не смије бити заборављен, не да би се ми светили онима који су то учини, јер православље није осветољубиво, Христов народ није око за око, зуб за зуб народ, већ напротив, народ који треба да прашта за претешке гријехе, а на првом мјесту да се присјећа свих оних који су пострадали и који су овјенчани вјенцем славе на небесима.

„Христови сведочитељи у вријеме ново засијали и невино пострадали ради исповједања вјере, сјетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сјетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин!’”

Најљубазније се захваљујемо господину Ђури Затезалу, за још једно, у низу многих, његових дјела и подвига.

Прикупити и објавити сва ова свједочанства преживјелих, која ће нам, како већ рекосмо, послужити да не заборавимо како се инквизиција обрачунава са, овога пута не са херезом и другачије мислећим људима, већ са једним народом и његовим духовним наслеђем.


ИЗВОР: https://jadovno.com/episkop-gornjokarlovacki-gerasim-predgovor-djelu-dr-djure-zatezala-radio-sam-svoj-seljacki-i-kovacki-posao/#.X4CaUu2xVPY

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.