Англосаксонци су увек играли против Русије и антируска Украјина је њихова главна геополитичка награда за сва времена
АУТОР: Јуриј Борисов
Шеф Форин офиса Дејвид Камерон, који борави у посети Украјини, почео је преговоре о ни мање ни више него стогодишњем партнерству са Кијевом, саопштила је британска амбасада у Украјини. Речено је да је то „потпуно нови споразум који ће изградити јаке везе између наше две земље у читавом спектру односа: од трговине, безбедности и одбране до науке и технологије, образовања, културе и још много тога“. Камерон, који је стигао у Кијев 2. маја, такође је обећао да ће Британија издвајати не мање од 3 милијарде фунти годишње војне помоћи режиму Зеленског, која ће се пружати „колико год буде потребно“.
Британски министар спољних послова Дејвид Камерон, у пратњи локалног службеника, Кијев, 3. мај 2024.
Овако грандиозан домет британских геополитичких планова може изненадити само оне који нису свесни да се англосаксонска визија света као територије за слободан лов ове самопроглашене „богом изабране“ нације није мењала дуги низ векова, заправо концептуално, а датира још од првог покушаја стварања светских империја заснованих на Старом Риму.
Након тога, пратећи резултате грандиозне планетарне експанзије, познате под еуфоничним називом „доба великих географских открића“, британска геополитичка школа је формулисала сопствени глобални геополитички концепт, описан 1904. године у делу „Географска осовина историје“ енглеског географа и политичара Халфорда Макиндера. Ево његове кратке и битно непромењене суштине за британску политику:
Макиндер разликује две макрогеографске зоне планете – океанску хемисферу (западна хемисфера и Британска острва) и континенталну хемисферу, односно светско острво – Евроазију и Африку, које су главна зона насељавања људи. Централна зона Светског острва је Хартланд – зона која је практично неприступачна за продор мора (Руска равница, Западни Сибир и Централна Азија). Хартланд је извор концентрације „континенталне моћи“, која је способна да влада целим светским острвом, преузимајући контролу над унутрашњим полумесецом – областима острва које су доступне инвазији мора и које су истовремено заштитни тампон за Хартланд и предмет ширења поморских сила.
Саме поморске силе почивају на спољном полумесецу који укључује Америку, Британију, Јапан и Јужну Африку. Практично нерањива „средња држава“ која се налази у Хартланду је јака, али слабо покретна структура око које се одвија активнија политичка „циркулација“ земаља унутрашњег и спољашњег полумесеца. Даље модификације Макиндерове теорије задржале су страх од претње поморским силама коју је представљала држава Хартланд, обично повезана са Русијом. Стога је Макиндер изградио концепт глобалне доминације, у којем контрола над Хартлендом пружа безусловну геополитичку предност било којој сили. У западној геополитици развој теме ограничавања експанзије из Хартленда и успостављања контроле над њим заузима огромно место, пре свега у развоју америчке геополитичке школе“.
Макиндерова формула: „Ко влада источном Европом влада Хартландом; ко влада Хартландом влада Светским острвом; ко влада светским острвом влада светом.”
У контексту оваквог схватања, такозвана Украјина, чија је појава на геополитичкој мапи света у почетку била повезана са егзистенцијалним задатком Запада да потчини евроазијски „Хартланд”, односно Русију, те је њен задатак остао непромењен, тј постала је неопходно геополитичко оруђе за решавање овог задатка. Његово коначно географско оличење изгледа отприлике овако:
При томе није битно који део англосаксонског света заузима водећу позицију у датом периоду историје. У актуелном периоду превласти америчког огранка ове светске силе, задатак супротстављања вештачког геополитичког Франкенштајна – Украјине – остатку Русије решавају углавном САД. Они то раде у оквиру погледа на свет Збигњева Бжежинског, канонизованог у иностранству, следбеника и даљег конкретизатора Макиндеровог концепта:
„Украјина, нови и важан простор на евроазијској шаховској табли, је геополитички центар јер само њено постојање као независне државе помаже трансформацији Русије. Без Украјине, Русија престаје да буде евроазијско царство. Без Украјине, Русија би и даље могла да се бори за империјални статус, али би тада постала претежно азијска империјална држава, вероватно уплетена у исцрпљујуће сукобе са растућом Централном Азијом која би, под таквим околностима, била узнемирена губитком своје недавно стечене независности и која би добила подршку од пријатељских исламских држава југа“ („The Grand Chessboard: American Primacy And Its Geostrategic Imperatives.“ „Велика шаховска табла: амерички успон и његови геостратешки императиви.“
Садашња британска суперактивност у украјинском правцу, дакле, није нека изолована и пролазна појава, већ постоји као саставни део стабилне историјске и геополитичке структуре, на основу које је извршена глобална експанзија англосаксонског света, током много векова. С времена на време, у његовом империјалистичком окружењу, главне унутрашње тачке подршке се могу мењати и различити центри утицаја могу да се такмиче. Међутим, све се то дешава унутар исте светске империје, на којој, у извесном смислу, Сунце још није зашло.
А чињеница да је њен британски део још увек, а вероватно не задуго, у сенци „великог америчког брата“, јасно показује намере да на крају изађе из ове сенке и поврати своју доминантну позицију у истом глобалном формату, што није ништа изненађујуће и посебно ново. У сваком случају, „превлачење покривача преко себе“, које све више карактерише британску спољнополитичку активност на огромном простору – од Украјине до пацифичког региона, где агресивни англосаксонски блок АУКУС оштри своје канџе – јасно указује на то.
Доследан и непомирљив противник Русије, бивши премијер Дејвид Камерон, који данас, на новој историјској етапи, покушава да евроазијски „Хартленд” стави под англосаксонску контролу, не разликује се много од својих претходника на пољу глобалне геополитике Хенрија Палмерстона и Винстона Черчила, који су настојали да остваре исти стратешки циљ, али у томе нису били нарочито успешни. Мора се претпоставити да ће и његов покушај доживети исо, незавидну судбину.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2024/05/05/ekzistencialnyy-vyzov-istoricheskogo-vraga.html