• Шта остаје светости у оваквом окружењу? Какву улогу може да има светост у свету у којем геометријска прогресија све више добија облик експоненцијалне кривуље? Када је Бог одлучио да уништи градове Содому и Гомору појави се Аврам и рече: „Хоћеш ли погубити и праведнога с неправедним? Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему?“ (1.Књ.Мојс. 18;23,24) И наста цењкање између Аврама и Бога. На крају, Бог пристаде да поштеди Содому и Гомору ако се у њима нађе само десет праведника.
  • Све што се рађа из духа светости, рађа се за вечност. А вечност није категорија времена, вечност је безвремена.
  • Са преласком на категорију вечности, нестаје и брзина из духа овога времена, чиме се уклања највећа опасност по судбину човечанства. Брзина нестаје већ у самом напредовању, у духовном уздизању, у подвизавању. То је прво што осетим кад уђем у неки древни манастир. Тај нагли раскид са ужурбаношћу овога времена, толико је јасан, готово сасвим чулан, а ипак некако нестваран, тако да у мени увек изазива пријатну екстазу смирености, усредсређеност и потребу да утонем у ту нестварност која је, заправо, једина истинска и вечна стварност.

АУТОР: Раде Јанковић

 Дух времена

        Најкраће речено дух нашег времена је дух пропадања. Тек што смо открили у нама дух самопорицања, он је већ метастазирао у дух самоуништења, а да се као друштво нисмо честито ни упознали са духом самопорицања – озбиљно, зрело, отвореног срца и ума. И овога пута дух нашег времена претекао нас је.[1]

То је потпуно сагласно пророчанству Господа Исуса Христоса: „И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они.“ (Матеј: 24;22) Време је почело да се скраћује када је у наш живот ушла брзина. Ту негде око 1900. год. моји су преци ишли девет дана пешице од својег села у Лужници до Младеновца. Пред Други светски рат путовали су возом од Лесковца до Београда цео божји дан и пола ноћи. Данас се стиже аутомобилом за три и по сата, можда и мање. Шта је следећи корак у „напредовању“? Да се достигне и престигне то „мање“?

Обратимо пажњу на израз „дани они“. То нам Исус Христос указује на неки простор и неко време који су изван видокруга и тренутка у којем нам се Он обраћа. Брзина, која је темељна одредница наше цивилизације, говори ми да се пророчанство Господа Исуса Христоса односи на нашу епоху. Шта је циљ наше захуктале епохе? Да постигнемо тренутност?[2] Да се све наше радње и њихове последице дешавају истовремено? У реду, али да ли смо уопште свесни какве су последице истовремености? Да ли је ова наша помахнитала епоха свесна, да је много лакше достићи истовременост него је преживети?

Перманентно повећање брзине до нивоа истовремености приближава нас тренутку када ће виртуелност постати потпуна, апсолутна и трајна. То ће бити потпуно, апсолутно и трајно ишчезавање тродимензионалне просторне и временске слике стварности какву данас познајемо. Кад се ова епоха приближи апсолутној брзини, брзини светлости, наша слика стварности ће се заледити; неће више бити никаквог кретања јер ће све бити доступно свима у истом моменту, као што се већ дешава у тзв. „сајбер простору“.        Интернет је већ постао огромна „звер“ која у своје „мреже“ хвата и свакодневно гута део по део оне стварности која нам је од Бога дата.[3] Ту је већ нестала просторна и временска дистанца, као темељни принцип наше садашње стварности. Ту више неће бити ни рађања, ни стварања, ни умирања. Смрт ће „бити побеђена“ на један апсурдан и парадоксалан начин, тако што ће  победити апсолутна беживотност.

Бог је, немојте сумњати у то, могао све да створи истовремено, и земљу и небо и човека. Али Он је ипак све створио постепено. Најпре је раставио светлост од таме, затим земљу од воде и на крају, шестог дана, створио је и човека. Бог је, дакле, уградио принцип раздвајања у стварност коју је створио. Зато можемо да разумемо шта је горе а шта доле, и да разликујемо прошлост, садашњост и будућност. Тамо где има будућности има и наде, а тамо где се све дешава истовремено нема више наде, јер више нема ни прошлости ни будућности, него само једна развучена садашњост без дубине, хладна и укочена. Са чисто физичке стране то је нулто стање, тачка у којој сви прорачуни пуцају – сингуларитет. Са духовне тачке гледишта то је „крај времена и пô времена“, крај света и стварности какву познајемо – апокалипса.

 

Дух моде

 

       Последњих сто година брзина се трансформисала у моду. У основи свет се не мења толико, како нам то представљају колпортери напретка. Ствари су мање-више исте, само се мења њихов спољашњи изглед и брзина са којом обављају своју функцију. Авион је и даље справа за летење, само више нема дупла крила него дупле моторе, и не лети брзином од 150 км на час него брзином од 1.500 км на час. Аутомобил и даље служи за превоз путника, само су се променили његов дизајн и брзина. Сада јури брзином од 250 км на час, а не 50 км на час као некада.

Чак и кад су у питању статичне ствари, као што је кућа, књига, намештај или слика на зиду, могуће је одредити их помоћу брзине. Тако се заправо и одређују: помоћу брзине са којом излазе из моде. На овај начин и мртве ствари, као што је одећа коју носимо, на један виртуелан начин добијају покретљивост: имају свој век трајања. Наизглед сасвим бенигна примедба, па ипак! Ако ствари имају свој век, као што и човек има свој век, након чега се дематеријализују, као што се и људско тело распада након смрти, то онда значи да нас мода постварује, доводећи нас у исту семантичку раван са стварима које су предмет наше идолатрије. Али и више од тога!

Потреба да се живо људско биће доведе у исту семантичку раван са предметима који су у моди, значи да је савремени човек кроз процес модернизације изгубио свест о својој божанској природи и уникалној космичкој вредности. „Купљени сте скупо – каже апостол Павле – не будите робови људима.“ (1.Кор. 7;23) Још мање стварима! Али управо се дешава обрнуто: мода изручује човека стварима. Тело служи моди, уместо да ствари служе човеку. Тело се позајмљује моди: пирсингу, тетоважи, накиту, одевном предмету. Погледајте та измучена тела манекенки. Ти костури који ходају и излажу се погледима блазиране публике, то је врхунац добровољног ропства: тело се излаже изгладњивању само да би послужило моделу неког настраног креатора.

Брзина са којом се ови модели смењују на светским модним пистама сведочи да је у самој идеји модерности, од самог почетка било уграђено застаревање ствари као њена иманентност. С друге стране, спрега између моде и човековог тела коју смо напред уочили, повратно делује као сведочанство да је савремени човек истргнут из вечности и бачен на ледину пуке пролазности. Не тако давно, пре једног века или мање, мера квалитета свих ствари била је њихова трајност. Данас је брзина пропадања уграђена већ у процесу производње свих ствари, и сразмерна је дужини отплате кредита. Ова инверзија није могла да се догоди без човековог пристанка.

Промена вредносног стандарда десила се вољом модерног човека. Воља је разорила свест модерног човека. Овде би пример Фридриха Ничеа могао да буде поучан за модерног човека, само када би он хтео да из прошлости извлачи поуке. Ничеова „воља за моћ“ разорила је његов бриљантан ум, и он је, као што се зна, свој живот окончао у лудници. Воља модерног човека да пристане на пропадљивост као вредносни стандард, не може да буде ништа друго него наговештај пропадања. Цивилизација која све решава повећањем брзине не може да се окончана неком трајном вредношћу. Она не може ни да се оконча на један природан начин, на начин како су се окончавале све претходне цивилизације: исцрпљивањем свих стваралачких снага, постепеном стагнацијом, опадањем, клонулошћу. Ова ће се цивилизација окончати одједном, у једном једином тренутку, када се буде чинило да је достигнута савршена брзина напретка.

Брзина је данас постала основна мера за време. Али, није било увек тако. Постојало је неко доба када су људи умели да цене време, а не да га троше и претварају у новац. Вазари пише да је Леонардо да Винчи умео по цео дан да шета по пољима око Милана а увече, кад се врати кући, да повуче само један потез кичицом. Модерни сликари, као Џексон Полок или Енди Ворхол, на пример, могли су техником умножавања отисака (Енди Ворхол) или просипањем боје на платно (Џексон Полок), да у једном дану ураде пет па и више слика. Није никакво чудо данас да неки млади писац већ има „сабрана дела“. Један модерни публицист хвали се ономад да има 44 објављене књиге до сада. А тек му је 55 година! И вредност научног рада мери се бројем библиографских јединица. Брзина је ушла у простор квалитета, у уметности, у науци, у култури уопште, и нагриза квалитет као што мољац нагриза кожне рукавице.

Тамо где је брзина постала мера времена, нема више потребе да постоје прошлост и садашњост као реалитети, већ само као фикције. Све је хитнутно у неку, макар и блиску, али свакако неизвесну будућност. И сви говоре о пројекцијама, зато што су стварне околности постале неухватљиве. Економисти говоре „о пројекцији БДП“; правници „очекују правично суђење“; лекари прогнозирају „неизвестан исход болести“; метеоролози „побољшање времена у наредном периоду“. Зато што се околности мењају буквално из часа у час, стварност више није могуће фиксирати; једино, какво-такво упориште, може бити само нека нејасна тачка у неком неизвесном тренутку будућности. Да прошлост ишчезне као чињеница, заслуга је модерне филмске индустрије. Будући да се дешава у тзв. „реалном времену“, филм, чак и кад говори о прошлости, ствара илузију да се све дешава управо сада.

Тако душа модерног човека лебди у празном простору, ослоњена на ништа. Фикције које душа модерног човека измишља само симулирају реалност. У томе предњачи филмска индустрија. Филм тежи да се етаблира као секуларизована есхатологија Новог Доба. Тиме је филм прибавио себи псеудопрофетски карактер. Уместо пророчанства, модерни човек је добио „филмску фантастику“. Стварност више није оно што јесте него нешто што је из фантазије антиципирано као оно што ће бити. Ритмично низање кадрова и епизода у тачно одређеним временским интервалима, ствара илузију у свести модерног човека да је садашњост сасвим извесна, унапред одређена и да је срећан исход загарантован. Само треба сачекати своју порцију садашњости. Тако, оно „наставиће се“ има исту функцију као и звонце у „Павловљевом експерименту“.

Дух прогреса

Свет је опседнут прогресом. Толико је зачаран да више није у стању да види: идеја прогреса не може да буде синоним за напредак. Ту већ може да се наслути водећа идеја: изједначавање значења показује жалосно стање наше епохе: одсуство осећаја за нијансе. Прогрес није просто напредак. Напредак упућује свест на усмерено кретање корак по корак, једнолично и константно; и на извесно умножавање, или усавршавање које је резултат стабилне и стрпљиве акције. Аритметички израз напретка био би низ: 1-1-1-1-1…

Модерна епоха разорила је суптилну везу између сензибилитета и разума. Модеран човек, укључујући и интелектуалца, што је за жаљење, више није у стању да осети смисао речи. Уместо тога ми смо се наоружали речницима, који нам дају рационално објашњење речи. Сензибилитет модерног човека огрубео је, и он више није у стању да осети фине прелазе у значењу; он више не осећа богатство нијанси у изразима, и све види у једном тону – монохроматски. Није стварност постала сива, како се често чује, него је наша чулна перцепција избледела. Очи су нам „побелеле“, како народ каже, зато су се умножили синоними.

Кад у погледу превлада само један тон – сивило – онда је јасно да ће у разуму све бити исто или слично. Тада нам остаје само једно поуздано средство да раздвојимо оно што је неприродно слепљено, под условом да и то средство није искварено: осећај за нијансе. Кад чујем реч прогрес имам сасвим другачији осећај: напредак је нешто што равномерно клизи у једном правцу, као голема мирна река; прогрес, пак, осећам као вртоглавицу која ме притиска, као нешто што се шири у свим правцима, гомила се и расте скоковито, као пожар или као цунами, на пример. Аритметички израз за прогрес је геометријска прогресија: 1+3+5+7+9…

Графички приказ прогреса је вектор. Напредак, будући да је низ, може да почне у било којој тачки и да се настави у било којем тренутку; прогрес, пак, мора да има своју почетну тачку, тренутак у којем се прекида ранији ток, или стање мировања, и започиње убрзање, кретање које се са сваким новим кораком увећава. Почетна тачка модерне епохе била је: нема Бога! То је почело када је Декарт обрнуо формулу. Уместо да мишљење изводи из постојања, он је постојање извео из мишљења. Тиме је Бог одгурнут на маргину људске егзистенције и историје. Од тог доба све се одвија по плану човека а не по Божјем плану. Декарт додуше није никада изричито порицао постојање Бога, било је то исувише опасно у оно доба, али свеједно, сумња је посејана: чему Бог, ако је мишљење довољно да се утемељи постојање?

Ево где је изједначавање умесно: дух прогреса и дух порицања су истински синоними. Дух прогреса рођен је из духа порицања. Ако је мишљење темељ постојања, онда је Бог само терет. Зато, одбацимо Бога да бисмо олакшали људско постојање! Све што је прогрес донео модерном човеку јесте лакоћа живљења, која постаје неподношљива када схватимо да у тој идеји има нечег неозбиљног. Неозбиљно је веровати да постојимо само да бисмо себи приуштили лагодан живот, и да изван лакоће која је производ мишљења не постоји ништа што утемељује наше постојање. Осврните се око себе, шта видите? Све ствари су обликоване: ветар обликује стабљику, лончар обликује глину, вода обликује камен, тектонске силе обликују земљину кору. Све има својег ствараоца, зашто би само човек био своја самокреација?

Прогрес све то пориче. Али данас је и дух порицања упао у кризу. Криза прогреса која управо наступа родила се из одсуства оностраности. Изван граница чулности дух порицања није понудио савременом човеку ништа трансцендентно што би могло да заузме место Бога. Показало се да је Бог неуништив и незамењив! У ранијим вековима, кад би прогрес упао у кризу, излаз је налажен у револуцији. Све нововековне револуције, научне, социјалне, технолошке, потекле су из једног истог веровања: да свет може да се усавршава само вољом човека, насупрот Божјој вољи. Да је игнорисање Божјег домостроја било неозбиљно показала је управо модерна наука, која је од Декарта наовамо била највише окренута против Бога.

До Хајзенберга веровало се да су све ствари и њихови односи независни, те да свака промена управо зато може да буде предмет одвојеног и прецизног проучавања. „Међутим, Хајзенбергово начело неодређености – каже Гастон Башлар – утврђује објективну повезаност грешака. Да би се пронашло место неког електрона, потребно је осветлити га фотоном. Сусрет фотона и електрона мења место електрона; мења и учесталост фотона. У микрофизици не постоји метод посматрања чији поступци не утичу на посматрани објект.“[4] Из овог експеримента модерна наука извела је закључак: стварност је неодређена![5] Поштен истраживач, међутим, запитао би се: ко то скрива од мене суштину постојања? Модерна наука, то је јасно, сасвим се приближила Богу, али још није спремна да то призна, да не би поништила своју премису: нема Бога!

Дух светости

Декарт је посејао семе антропоцентризма на Западу. Он је у средиште стварности ставио “ја“: ја (мислим) дакле, ја (постојим). Антропоцентризам је болест која разједа Запад, нарочито интензивно у последња два века. Православље пак у средиште стварности ставља Бога, а стварност види као пројављивање Божије промисли. Никада православни човек неће рећи да постоји зато што мисли, него ће рећи: „Бог мисли о мени, дакле, Бог јесте.“ Овде се постојање не изводи из мишљења него из осећаја благодати („мисли о мени“) коју Бог излива на нас; овде „ја“ није субјект мишљења као у формули cogito, ergo sum него објект мишљења, оно што је мишљено (cogitur, ergo est). Тада све постаје другачије.

Модерна наука је убила наду. Уместо наде модерна наука нуди пројекције. Пројекција садржи у себи известан потенцијал трансцендентности, али, будући да се реализује као постварење замисли, она престаје да буде „нешто друго“ чим се манифестује као производ људске руке намењен профаним циљевима. Нада, међутим, иако долази из будућности никада не губи свој трансцендентни карактер; она никада не престаје да буде „нешто друго“. Други Христов долазак, или силазак Новог Јерусалима са неба, неће бити само још једна новотарија у низу модерних новотарија, као што чини наука, него заиста „нешто друго“: укидање историје (низа) и стварање сасвим другачије стварности од ове у којој сада живимо. Ево, творим све ново, каже Господ Св. Јовану Богослову. (Откр. 21;5)[6]

Православна нада није пуко ишчекивање.[7] Ми не чекамо Годоа, као што то представља Бекет у својем комаду Чекајући Годоа. Постоји известан активизам у Јеванђељима који превиђају, не само Бекет, него и многи православни мислиоци. Радосна вест је позив свим хришћанима: не седите скрштених руку! Крените у сурет Богу! Православна нада је, дакле, сусретање: Бог иде у сурет човеку, али и човек иде у сусрет Богу. Тај сусрет се дешава у тренутку када се попнемо на највиши степеник духовног уздизања. Али, и ту постоји једна заблуда. Сусрет између Бога и човека не мора – не нужно! – да се деси у тренутку смрти или непосредно после смрти. Сусрет може да се деси и у овом животу. Доказ за то је исихастичко виђење нетварне божанске светлости.[8] Човеку се Бог открива, али само кроз духовно уздизање.[9]

Духовно уздизање, то јесте напредак у смислу који му је напред дат, као постепено усавршавање или, сликовито изражено, као успињање лествицом ка небу, где је свака лества подједнако удаљена од претходне, што треба да нас наведе на помисао да је потребан равномеран напор, како на првој тако и на последњој лестви – јер пада се и са последње лестве![10] Напор је умна, духовна и телесна снага која се троши у савладавању препрека (искушења). Онај који се излаже овом напору – молитвом, постом, послушањем, бдењем, уздржавањем – постаје подвижник (аскета). Сразмерно утрошеној енергији подвижник достиже, по Божјој вољи одређен циљ: обожење човека. Највиши степен обожења човека јесте, како каже Господ Исус Христос: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао.“ (Јован: 17;21)

Подвижник се, дакле, не усавршава да би прославио себе него да би творио вољу Божју и сведочио да Бог постоји.[11] То, што сам човека ставио у трпно стање у односу на Бога, на Божју промисао о човеку, не укида његов субјективитет – јер православни верник поступа по призиву а не по принуди Бога! То је стари спор о вери по закону (по телу) и вери по благодати Божјој (по Духу Светоме), који је апостол Павле разрешио пре 2.000 година. „Ако ли живи у вама – каже Павле – Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама. Тако, дакле, браћо, нисмо дужни тијелу да по тијелу живимо; јер ако живите по тијелу, помрећете; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете.“ (Рим. 8; 11-13)

Свет се данас налази у предворју апокалипсе. Највећа опасност по мир у свету долази од оних који верују по телу (по закону) – јудаизам, ислам, католичанство и протестантски фундаменталисти у Америци – а не по Духу Светоме (по благодати Божјој). Више од пет векова православље своју пажњу усмерава на прве три опасности, а потпуно занемарује протестантски фундаментализам. Протестантски фундаменталисти, познати још и под називом хришћански ционисти, дословно верују у сваку реч Библије: други Христов долазак неће се десити док се пророчанства не испуне до последњег слова.

Они су ти који данас убрзавају прогрес, који гурају свет у Армагедон. Они на све начине помажу јеврејским фундаменталистима да изграде „Трећи храм“, јер без тога нема великог рата између муслиманских држава и Израела (Армагедон), а без Армагедона нема ни Антихриста (јеврејски Месија) који треба да се зацари у „Трећем храму“. Тек тада ће доћи Исус по други пут, верују хришћански ционисти, да успостави хиљадугодишње царство мира и благостања на Земљи. И пошто је то срећан тренутак за све изабране, а хришћански ционисти верују да су управо они и 144.000 Јевреја изабрани народ, њихова је дужност да „убрзају време“ до другог Христовог доласка. Све што данас Америка чини на Блиском истоку, чини да се „убрза време“. Ратови који се тамо воде нису ни економски, ни геополитички, ни територијални него духовни. Они се воде из верских убеђења.[12]

Бог је многе тајне сакрио од човека. Једна од њих је и други Христов долазак. То ни анђели не знају![13] Свака манипулација са временом другог Христовог доласка значи опасно поигравање са трансцендентним силама које може скупо да нас кошта. То је као кад залутате у минско поље: без прецизног плана нећете живи да изађете из њега. Зато православни не испитују време другог Христовог доласка, као што чине хришћански ционисти, него пажљиво прате знакове времена, јер нас на то упућује сам Исус Христос: „како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега.“ (Матеј: 24;37) А у дане Ноја, као и у нашем времену, свакојака нечистоћа, безакоње, блуд и содомија превршише сваку меру – „јер свако тијело поквари пут свој на земљи.“ (1.Књ.Мојс. 6;12) Ми живимо у предапокалиптичном времену, ако ћемо судити по прогресивном ширењу и умножавању покварености. Ту опет предњачи Америка, што није случајно. Иза ових пошасти модерног доба стоје исте оне силе које „убрзавају време“ до другог Христовог доласка.

Шта остаје светости у оваквом окружењу? Какву улогу може да има светост у свету у којем геометријска прогресија све више добија облик експоненцијалне кривуље? Када је Бог одлучио да уништи градове Содому и Гомору појави се Аврам и рече: „Хоћеш ли погубити и праведнога с неправедним? Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему?“ (1.Књ.Мојс. 18;23,24) И наста цењкање између Аврама и Бога. На крају, Бог пристаде да поштеди Содому и Гомору ако се у њима нађе само десет праведника.

Шта то ради Аврам, цењкајући се са Богом? Одлаже извршење пресуде, не би ли се још који праведник спасио! Задржава руку Божју! Светост би данас могла да одигра улогу Аврама; да буде, како каже апостол Павле: „онај који сад задржава.“ Непропадљивост је темељна ознака светости: светац се препознаје, пре свега, по нетрулежним моштима. Зато је дух светости једина опозиција духу пропадљивости, који је уграђен у стварност овога времена. Само дух светости може да успори, да задржи пропадање овога света. Јер је дух светости атемпоралан.

Све што се рађа из духа светости, рађа се за вечност. А вечност није категорија времена, вечност је безвремена. Са преласком на категорију вечности, нестаје и брзина из духа овога времена, чиме се уклања највећа опасност по судбину човечанства. Брзина нестаје већ у самом напредовању, у духовном уздизању, у подвизавању. То је прво што осетим кад уђем у неки древни манастир. Тај нагли раскид са ужурбаношћу овога времена, толико је јасан, готово сасвим чулан, а ипак некако нестваран, тако да у мени увек изазива пријатну екстазу смирености, усредсређеност и потребу да утонем у ту нестварност која је, заправо, једина истинска и вечна стварност.

Аврам, као што се зна, није успео да заустави руку Божју. У Содоми и Гомори није се нашло чак ни десет праведника, осим Лота и његове породице. Хоћемо ли поновити судбину Содоме и Гоморе? Бог је дуготрпељив, али колико дуго? Не касни Господ, како многи верују, него нас дуго трпи ради нашег спасења.[14] Дух светости још задржава руку Божју. Али, да ли се свеци узалуд боре за нас? Свет се ваља у блату и нечистоћи. Дух порицања упућује последњи изазов Богу: убрзава време другог Христовог доласка. Не чините то! „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава.“ (2.Сол. 2;7)

ЛИТЕРАТУРА

[1] Овде наравно мислим на Мила Ломпара и његову књигу Дух самопорицања, која штрчи као усамљени стуб на гувну, за којег нико није стигао да привеже својег подивљалог „Буридановог магарца“.

[2] У тренутку када је овај оглед већ био завршен и припремљен за штампање, у јавности се појавила вест: 16 европских банака, међу њима Socoete Generale, Comerzbank, BBVA, KBC, UniCredit и др, довршавају пројекат под називом EPI (European Payments Initiative) који ће до 2022. год. омогућити тренутно плаћање и пренос новца са једне на другу платну картицу. Тренутност више није сан, за две године постаће наша стварност! (www.fakti.org: Највеће банке ЕУ – њих 16 – ради на систему ’тренутног плаћања‘)

[3] Није случајно што главни оперативни сервер за Европу носи име „Звер“, а ознака „www“ буквално значи огромна светска мрежа.

[4] Гастон Башлар: Нови научни дух – Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1991, стр.99

[5] Ево шта каже сâм Хајзенберг: „Према Њутновој механици, на пример, можемо почети мерењем положаја и брзине планете чије ћемо кретање изучавати… У квантној теорији поступак је нешто другачији. Може нас, на пример, занимати кретање неког електрона кроз маглену комору и ми неком врстом посматрања можемо одредити почетни положај и брзину електрона. Али, ово одређење неће бити тачно, оно ће садржати бар оне нетачности које произилазе из релација неодређености и вероватно ће грешке бити све веће и веће у зависности од тежине експеримента.“ (Да би смањила грешке савремена квантна физика уводи у поље експерименталног истраживања и човека, научника, оног који експериментише – „ја“ – али све то није довољно, јер између „мене“ и предмета истраживања још увек остају изван научног интересовања Бог и Бестелесне силе (анђели и демони). Зато је већина савремених научника громогласно оћутала када се на интернету појавио снимак сатанистичког обреда који је одржан у дворишту истраживачког центра CERN у Женеви. Сатана је увек тамо где нема Бога. Јер, духовне силе су као и вода: увек теже да испуне празан простор!)

[6] “И рече онај што сјеђаше на пријестолу: ево све ново творим.“

[7] За разлику од оптимизма који шири модерна наука, који је пуко ишчекивање: чекамо нову вакцину, чекамо новим модел аутомобила, чекамо лек против рака, чекамо нову хиперсоничну ракету која ће бити бржа од свих досадашњих ракета итд.

[8] „Не само анђеоски, него и људски ум – каже Св. Григорије Палама – превазилази себе, те победом над страстима постаје ангелоподобан. Он ће, исто тако, досегнути ту светлост и удостојити се натприродног боговиђења, не сагледавајући божанску суштину, него Бога, пројавом која приличи Богу и која је доступна самоме уму.“ (Св. Григорије Палама: Тријаде – Епархија далматинска, Шибеник, 2008, стр.60

[9] Зато Св. Јован Лествичник овако завршава своје духовне поуке: „Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да постанемо победници на стази Његовој!“ (Св. Јован Лествичник: Лествица – Епархија рашкопризренска, стр.288)

[10] Ово је смисао Исусове приче о посленицима у винограду, у којој власник винограда даје подједнаку надницу онима који су дошли први и онима који су дошли последњи. А кад се они који су дошли први побунише, власник винограда им рече: „Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.“ (Матеј: 20;13-16)

[11] “Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета.“ (Јован: 17;23,24)

[12] Друго је питање, које је овде од другоразредног значења, да ли су ова убеђења права или лажна? Овде је битно да се разуме, да су ова убеђења активна и делотворна на један начин који може да буде катастрофалан за судбину света и човечанства.

[13] „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам.“ (Матеј: 24; 36)

[14] 2.Петр. 3;9: „Не доцни Господ с обећањем , као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају.“

Чланак је објављен у зборнику „Светост и дух времена“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.