• Други хришћански миленијум почео је озваничењем отцепљења папизма од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Нажалост, овим путем сада иде и Православна црква под вођством Васељенске патријаршије

АУТОР: Протопрезвитер Теодор Зисис

(Romfea, 10. 6. 2020)

1. Нова вавилонска кула: глобализација и екуменизам

Повод за писање овог текста дао нам је велики празник Педесетнице, током којег богонадахнути писци узвишеним песмама приказују спасоносне димензије силаска Светога Духа „у виду огњених језика на свете ученике и апостоле“ и у наставку Његово стално присуство и деловање у животу Цркве. Једна битна одлика енергије и дејства Духа Светога јесте јединство оних људи који светим крштењем постају чланови Цркве и утеловљују се у једно јединствено тело Цркве, а коме је глава Христос. Записано је пак да је Христос глава Цркве, а Дух Свети је душа Цркве, који оживљава тело и повезује, сједињује удове са главом и међу собом.[1] Црква и Дух Свети су онтолошки повезани –  нема Цркве тамо где не делује Дух Свети. Како свети Јован Златоусти јасно наглашава, „ако Дух није био присутан онда се ни Црква није конституисала, а ако се Црква изграђује то је евидентно присуством Духа (Светог)“.[2] Исти богоносни отац учи да нема ничега у животу Цркве, ничега од онога што се тиче нашег спасења, а што не долази од Духа Светога: „… А шта нам то, кажи ми, од свега што се односи на спасење наше, није уређено кроз Духа? Кроз Њега се ослобађамо ропства, позивамо на слободу, уводимо се у усиновљење, и одозго се, да тако кажемо, наново уобличавамо и одлажемо тешко и одурно бреме грехова; кроз Духа Светога видимо хорове Светих, имамо редове учитеља, из тог извора су дарови откривења и исцељења, и све остало што обично краси Цркву Божију отуда се додељује.“[3] Златоустов став да је све у Цркви даровано Духом Светим је опште место православног учења. Свети Василије, на пример, набрајајући често дарове и енергије Духа Светога, посебно у свом делу О Духу Светоме, каже да „није могуће у творевини стећи пуноћу свих дарова без Духа Светога.“[4] Исту мисао, овај драги светитељ, понавља и у православној химни Педесетнице: „Све дарује Дух Свети, излива пророштва, свештенство усавршава, неписмене мудрости научи, рибаре богословима показа, све сабире сабором црквеним.“

Ширењем Цркве по целом свету, подељени и распарчани идолопоклонички свет нашао је врло брзо у спасоносној проповеди Христовој један битан обједињујући чинилац, који је на јединствен и непоновљив начин у историји објединио све људе у једну нову, хришћанску васељену; поготово од када је Константин Велики, побожно мотивисан, препознао да је једина духовна сила која би могла да оствари јединство у огромном мултикултуралном и мултирелигијском-међурелигијском Римском царству било Хришћанство. „Pax Romana“ („римски мир“) политичким и војним, чак и економским мерама, није могао да уједини свет, као што је касније успео, током првог миленијума непоколебљиво а у другом миленијуму са поделама, „Pax Christian“, без ратова и насиља, већ са проповеђу мира, јединства, љубави, смирења и измирења.

Ову велику подељеност и мултикултуралност старог света, која је довела до сукобљавања, ратова и насиља, покушавају да поврате насилно и у тајности, они који проповедају такозвани „Њу ејџ“ и „Нови светски поредак“, са хвалоспевима о технолошким и електронским достигнућима, којим, као што се показало и у кризи корона вируса, покушавају да манипулишу светом против Христа, против Цркве, да га лише мира, пажње, одбране од зла и греха, неустрашивости пред смрћу, да учине људе кукавицама и уплашеним бићима, послушним њиховим деструктивним заповестима и упутствима. Ово је нова увреда на свемогућег Бога, коју нажалост не само да није одбацило недостојно, сервилно и отуђено црквено вођство, већ и оно саучествује, саглашавајући се и сарађујући.

Реч је новој вавилонској кули, кули глобализације и екуменизма, коју са безобразлуком и дрскошћу подижу читав век покушавајући, хвалисањима могућностима науке, да маргинализују Христа и Цркву његову, и да инагуришу „Њу ејџ“ тиранију и тероризам Антихриста. Овим мислима богонадахнуте су неке песме Педесетнице, које нам омогућавају да схватимо да Бог лако може зауставити сваку увреду и дрску хулу и да обнови јединство и богопознање у Христу, пошто од дана Педесетнице делује и чини у Цркви Свесвети Дух, који сједињује људе са Светом Главом (Цркве), Христом, и међу собом. У кондаку празника, који увек настоји да сажме духовну поруку прослављајућег догађаја или светитеља, каже се: „Када је Свевишњи сишавши помешао језике, разделио је народе, а када је разделио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа.” У истом смислу и славословље на стиховње вечерње службе каже: „Некада се језици пометоше, због дрскости изградње куле, језици (народи) сада се умудрише, због славе боговиђења. Тамо Бог осуди сагрешења безбожних (градитеља куле), овде просветли (неуке) рибаре Духом. Тада је за казну уследило неразумевање (безгласје –  ἡ ἀφωνία), сада је обновљено сагласје (ἡ συμφωνία) ради спасења душа наших.”[5]

2. „Изволи се Духу Светоме и нама

Заиста је од дана Педесетнице установљено једно дивно јединство и сагласност унутар Цркве, захваљујући сталном присуству и дејству Светога Духа. Оно из кондака „све је позвао у јединство“ које смо навели, постало је и постаје стварност. Наравно, у историји Цркве, од времена Апостола до данас, нису недостајале раздвајајуће и раздељујуће појаве, које су обично изазване луциферском себичношћу и гордошћу, а који су били разлог да и Ђаво изгуби своје јединство са Богом, да се помрачи, а затим да покуша да помрачи и друге, протагонисте и саучеснике подела и раскола. У животу Цркве кроз векове постоји дивно јединство и сагласност, чији је чинилац и творац просветљујуће и обједињујуће присуство Светога Духа. Одлуке (Цркве) нису монархистичке и тиранске, већ саборне и заједничке, увек у Духу Светом донeсене. Када се понекад деси да људски планови и антихристове силе ометају просветљујуће и обједињујуће присуство Светога Духа на саборским окупљањима и заседањима, тада Свети Дух напушта ове саборе и просветљује поједине јерархе, клирике, монахе и лаике да поврате истинску саборност, како би Свети Дух поново дошао и деловао обједињујуће.

Јерусалимски апостолски сабор (49. г.) постао је модел за све потоње саборе, јер је изражавао веру целе Цркве, а не неких личности или група. Дела Апостолска, приповедајући о сабору, казују да: „Тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом“.[6] На крају одлука које су разрешиле разлике и поделе поставља се (као) главни и одлучујући чинилац јединства и сагласности, Дух Свети: „Јер угодно би Светоме Духу и нама“.[7] Управо ова фраза од тада прати све одлуке сабора, иако је понекад претенциозна и лажна, јер и јеретички и расколнички сабори настоје да представе своје одлуке као да су донесени у Духу Светом.

3. Одвајање јеретика и расколника не штети јединству Цркве

Овај светодуховски начин функционисања саборног система Свети Оци су непоколебиво поштовали, због чега је Црква и до данас Једна и недељива, поистовећена са Светом, Саборном и Апостолском Црквом православних, и уједињена у вери, у богослужењу и у управи. Отцепљење јеретика и расколника од тела Цркве не штети јединству, већ га учвршћује и штити. О томе у пракси сведоче све саборске одлуке против јереси и раскола, а што посебно наглашава 15. канон Прво-другог сабора великог Фотија (861.), који брани свештенике који су престали да помињу имена јеретика или јерествујућег епископа, те одлучује да ове свештенике, не само да не треба критиковати, него их треба похвалити и почаствовати. То стога јер се они нису окренули против истинитих и правих епископа, него против лажних епископа и лажних учитеља. И нису шизмом нарушили јединство Цркве, него су се старали да спасу Цркву од раскола и подела: „Такви не само што неће подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од општења са (тако) названим епископом, него ће бити удостојени части достојне Православних. Јер нису осудили епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве, него су постарали се да Цркву избаве од раскола и раздељења.“ (15. канон Цариградског прво-другог помесног сабора).

Јединство Цркве, током првог миленијума, било је угрожено великим јересима и расколима, али су под надзором Светога Духа ране и повреде сведене на минимум. Чак и када су понекад јереси дуго доминирале у управљању Црквом, оне нису могле исцрпити целину, пуноћу верујућег народа Цркве, где је као у једном великом и истинском сабору деловао Дух Свети и одржавао јединство. Ми који проучавамо и истражујемо црквене текстове остајемо задивљени пред сагласношћу која постоји међу Светим Оцима свих векова, која се дугује томе што их исти Свети Дух руководи и просветљује, јер наравно није могуће да се Свети Дух супротставља самоме себи различитим упутима у свакој епохи. Ова сагласност Отаца и јединство такође дугује се томе што потоњи Оци следе претходне као органе (инструменте) Светога Духа и не поништавају и не оспоравају њихове одлуке. То „следујући светим Оцима“ чини заједно са „изволи се Светоме Духу“ чврсте одреднице саборног и отачког курса, чија је главна одлика осуда и одсецање јереси и раскола, како би се јединство Цркве одржало неокрњеним.

4. Папизам и сада екуменизам Вартоломејев, те оних пре њега и ових са њим, опасно утичу на јединство Цркве

Други хришћански миленијум почео је озваничењем отцепљења папизма од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве 1054. године. То је заиста било хуљење на Бога и његову Цркву, посебно на Духа Светога са јересју филиокве и порицањем нетварне благодати Духа Светога. Ватиканска еклисиологија укида саборни систем и оно „изволи се Духу Светоме и нама“. Папа се поставља изнад сабора и све се одлучује „како се изволи папи“.

Као што смо раније писали, паписти верују да наследник Христов после његовог Вазнесења на небо није Дух Свети, како пише свети Григорије Богослов,[8] већ Петар и Петров папа. Еклисиологија папизма креће се и развија на линији Христос – Петар – папа, док православна еклисиологија на линији Христос – Дух Свети – апостоли, односно сабор.[9] Према умесном запажању руског богослова Павла Евдокимова, „док православље себе види као непрестану Педесетницу и у томе налази принцип власти колегијалне, саборне природе, на Западу Рим себе проглашава непрестаним Петром, јединим владиком и викаром сваке Христове власти.“[10] Последица овог несветодуховског курса папизма било је усвајање, под руководством не Светога Духа него Папе, на десетине јереси и заблуда, чији је врхунац био онај на Првом ватиканском концилу 1870, сходно коме папа нема само просто примат власти у целој цркви већ је и непогрешив. Говорећи о актуелности наших дана у вези са тајном Свете Евхаристије, очигледно је да су и римокатолици под утицајем сличних схватања данашњице, као и уздизањем свештенства у односу на народ, у ствари лишили лаике причешћа крвљу Христовом под видом вина, и дају само тело под чудним видом бесквасне хостије, избегавајући на тај начин употребу свете кашичице, као кашичице неверника и богохулитеља најсветије и највеће тајне Божанствене Евхаристије.

Овај први покушај да се изгради Вавилонска кула, са папом који се уздиже изнад звезда до висина божанства, по узору на Луцифера, убрзо је довео до конфузије богословских језика у оквиру папизма са разним јересима протестантизма. Јединство се изгубило не само у односу према Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, пошто нити у вери, нити у богослужењу, нити у управи није постојала сагласност, већ се и у оквирима папизма са протестантизмом погоршава и повећава конфузија у богословском језику. Запад се, без активног присуства и деловања Духа Светога, дехристијанизовао и секуларизовао.

Нажалост, овим путем сада иде и Православна црква под вођством Васељенске патријаршије од почетка 20. века. У другој студији анализирали смо, на основу текстова и извора, ово напуштање светодуховског и отачког усмерења које је верно поштовано до 19. века,[11] али је потом напуштено од стране патријараха који су сматрани великим личностима у екуменским круговима, док су заправо они били само интегрисани у планове „Њу ејџа“ и „Новог светског поретка“, као што су патријарси Јоаким III, Мелетије Метаксас, Атинагора и садашњи патријарх Вартоломеј.

Нису нам биле довољне промене у вери Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве са признавањем (разних) јереси за цркве и ратификацијом нашег учешћа у „Светском савету цркава“, односно (Светском савету) јереси, од стране псеудосинода у Колимбарију на Криту (2016), као и напуштање саборног начина сазивања и деловања „Сабора“. Није нам била довољна жељена промена у управљању Црквом имитацијом папског примата власти од стране васељенског патријарха и развијена нова јеретичка еклисиологија „првог без премца“ (primus sine paribus), која је примењена расколничким упадом у области друге црквене јурисдикције приликом признања расколника Украјине. Није нам било довољно јеретичких застрањења патријарха Вартоломеја, који више не рачуна нити на „изволи се Духу Светоме“ нити на „следујући светим оцима“, већ он, као и папа, гради нову Вавилонску кулу на простору Православља, која ће се брзо срушити јер су забуна и неслагање у језику богослова и свештенства већ почела. Требало је још да се усуди да удари и на јединство у Светој Евхаристији, слажући се са белосветским планерима затварања храмова и фобије од причешћа телом и крвљу Христовом. Диљем васељене саблажњавају се недопустивим грешкама архијереја васељенске патријаршије по питању напуштања предањског начина причешћивања са светом кашичицом на светој Евхаристији у Америци, Аустралији, Великој Британији, Холандији, Немачкој, Белгији и другде. Свештеници са маскама (на лицу) маскирају и понижавају највећу свету Тајну, маскирају сами себе али не и свештенослужитеље. И уместо да их покара и укори саборно, он их покрива претварањем до сада непостојећег пастирског питања у велики проблем који захтева свеправославно решавање. Ми стварамо проблем, а онда тражимо да га решимо на неправославан и антипредањски начин, заправо, лицемерном и умирујућом изјавом „да ни на који начин не намеравамо да одступимо од завештања, предатих нам од светих Отаца наших”. Ово пише патријарх Вартоломеј у патријаршијском писму, које је 1. јуна упутио поглаварима аутокефалних цркава, а завршава се следећим: „Услед насталих услова желимо да ујединимо наше братско расуђивање и мисли, како бисмо заједно приступили пастирском решавању питања устаљеног начина давања Светог Причешћа.“

Образложење патријаршијског писма је еклисиолошки горе од недопустивих грешака патријаршијских архијереја и других, који унижавају тајну Свете Евхаристије, јер како је тачно речено „покреће тему ни из чега. Покреће питање које не постоји, само да би му дао суштину. Да га узведе на ниво проблематике!!!“[12] Ако заиста стоји изјава да нећемо мењати оно што су нам Свети Оци завештали, а једно од наслеђа је и давање светог причешћа светом кашичицом, то је било довољно да сазове архијереје дијаспоре, али и да би дао порука осталим црквама како да се дефинитвно прилагоде једном православном ставу Васељенске патријаршије. Ипак, били смо пријатно изненађени синодским одлукама Грчке цркве, али и Критске цркве. Прва је одлучила на седници од 3. јуна, а заправо по увиду у писмо Васељенског патријарха, да „начин давања светог причешћа верницима остаје онакав какав јесте и какав нам је предат од Светих Отаца и по нашем Светом Предању“. Друга „једногласно и свима саопштава да се о свесветој тајни Евхаристије не може расправљати, а црквено искуство сведочи да установљени начин давања светог тела и свете крви Христове вернима није узрок болести, па се стога и не поставља било каква дискусија или разговор.“[13]

Међутим, забринутост остаје јер смо и на Колимбаријском псеудо-сабору и по украјинском питању имали саборске православне одлуке, од којих се на крају одустало како би се већина њих ускладила са неправославним ставовима Васељенске патријаршије, која под садашњим својим руководством не настоји да подржава и изражава православно Предање и да служи саборно и светоотачки у Духу Светоме. Она усваја и подржава новотарије и заблуде и предузима радње које разарају јединство Цркве, као што је учињено са календарском реформом 1924. године, са нашим учешћем у „Светском савету цркава“, са псеудосабором на Криту, са украјинском псевдоаутокефалношћу и сада са изменом начина давања светог причешћа. У сваком случају, уместо да помогне у успостављању јединственог богословског курса и јединственог богословског језика, изражавајући сагласност Отаца (consensus Patrum), својим постотачким –  антиотачким курсом изазива пометњу и поделе које ће неминовно изазвати интервенцију Божију, како би престала градња у оквиру Православља нове Вавилонске куле екуменизма и глобализације, а повратило се јединство и сагласје Светога Духа, апостолског и светоотачког предања, да се Православље поново заодене ризом Истине, како певамо у недељу светих Отаца пред свету Педесетницу: „Проповед Апостола и догмати Отаца Цркви једну веру утврдише, која носећи ризу Истине, изаткану од вишњег богословља, право верује и прославља Побожности Тајну Велику.“ (Кондак у Недељу светих Отаца)

Протопрезвитер Теодор Зисис,
редовни професор Теолошког факултета
Аристотеловог универзитета у Солуну

Посрбио с грчког: Мирко Сајловић


[1] Види: Πρωτοπρεσβύτερος Θεόδωρος Ζήσης, Ἐπόμενοι τοῖς θείοις Πατράσι. Ἀρχές καὶ κριτήρια τῆς Πατερικῆς Θεολογίας, Θεσσαλονίκη 1997, 157.

[2] Εἰς τὴν Ἁγίαν Πεντηκοστήν 1, 4, PG 50, 459.

[3] Αὐτόθι 2, 1, PG 50, 463-464.

[4] Περί τοῦ Ἁγίου Πνεύματος 24, PG 32, 172B.

[5] Релевантни наратив Старога завета у вези градње Вавилонске куле, види: 1 Мој. 11, 1-9.

[6] Дела апостолска (= Дап) 15, 22.

[7] Дап 15, 28.

[8] Λόγος 31, 29 Θεολογικός 5ος, Περί τοῦ Ἀγίου Πνεύματος, ΕΠΕ 4, 244: “Γεννᾶται Χριστός, προτρέχει∙ βαπτίζεται, μαρτυρεῖ∙ πειράζεται, ἀνάγει∙ δυνάμεις επιτελεῖ, συμπαραμαρτυρεῖ∙ ἀνέρχεται, διαδέχεται.”

[9] Πρωτοπρεσβύτερος Θεόδωρος Ζήσης, Ἑπόμενοι τοῖς θεῖοις Πατράσι, стр. 180.

[10] Παύλου Evdokimov, Ἡ Ὀρθοδοξία, Ἐκδόσεις Βας. Ργγοπούλου, Θεσσαλονίκη 1972, 41.

[11] Види студију: „Ἀπό την Ὀρθοδοξία στὸν Οἰκουμενισμό. Ἡ μεγάλη ἀνατροπή τοῦ 20οῦ αἰώνα“ (у нашој књизи: γία καὶ Μεγάλη ύνοδος. Πέπει νά ἐλπίζομαι ἤ νά ἀνησυχοῦμε; (ἐκδόσεις «Τὸ Παλίμψηστον»), Θεσσαλονίκη 2016, 15-48.

[12] Σοφία Τσέκου, Διακρίνω στημένο σκηνικό… ἤ μᾶλλον παρασκήνιο, website ΑΚΤΙΝΕΣ, 2 Ἰουνίου 2020.

[13] website Romfea.gr.  27.05.2020.

ИЗВОР: Стање ствари

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.