ДУБРОВАЧКИ СРБИ

• У 19 веку у Дубровнику изникао је покрет Срба католика. Истицали су да Срби без обзира на веру. Били су у то доба пример за остале католике и муслимане у Босни и Херцеговини.
• Због тога је аустријска власт да би сузбила Србе католике насељавала своје присталице у Дубровнику. Срби католици су због утицаја католичког клерикализма изгубили подршку сељаштва у дубровачкој околици.
• Многи од њих су се изјашњавали као Словинци или Југословени. Нашли су се изоловани, али се нису предавали.
• Иако њихова борба можда данас изгледа узалудна, они су ипак пример за нове прегаоце, како се треба упорно борити и никад не одустајати.

Марко Цар је пишући о старом Дубровнику истакао да је његов најлепши украс била његова књижевност, која је скоро три века представљала једину литерарну делатност нашег народа. Дела старе литературе дубровачке поникла су већим делом по летњиковцима у околини Дубровника. Силом прилика поводила се за прекоморским обрасцима. Истакао је да ако је калуп позајмљен од италијанске књижевности, грађа је већином била домаћа. (1)  На пример, Игњат Ђурђевић (Ђорђић) спевао је „Даворија у смрт Марка Краљевића”. (2)

После стагнације српски прегаоци у Дубровнику јављају се у првој половини 19 века. То су били кнез Медо Пуцић, Матија Бан, Ђорђе Николајевић, … . Кнез Медо Пуцић био је један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан Медо Пуцић је прихватио оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса „Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. (3)  Истакао је 1849. „Битни део националности је слобода изнутра и независност извана. Један народ мора припадати себи, не странцима. Мађар, Талијан, Турчин, Нијемац господаре нама. Мали нас је број. Стога се морамо сјединити, јер је то предувјет одржања нације”. (4) Српско-далматински магазин од 1842. до 1858. био је уређиван  у Дубровнику, где је био настањен његов уредник дубровачки парох Ђорђе Николајевић. (5) Дубровачки парох Ђорђе Николајевић штампао је Српске споменике у Београду 1840. Ту су били сакупљени преписи повеља из Дубровачког архива. Писао је о дубровачкој књижевности у  Српско-далматинском магазину. (6)

Матија Бан је током револуције 1848. стигао у Дубровник.  У свом писму од 8 маја 1848. хвалио се : „У Дубровнику г. Бетондић и Балдо Гучетић, заповједници народне војске која се по свој Далмацији завела, примише за команду српски језик, а дубровачка младеж пјева ноћу по улицама српске пјесме које сам их ја научио, па и једну коју сам нарочито за моје Дубровчане саставио.” Песма је била Банова  “химна српско-дубровачка” која је почињала стиховима :

Ја сам Србин, старога

Дубровника син,

Прва ума искрица

Славенима свим;

Матија Бан је 1849. био на челу српске испоставе у Дубровнику, задужен за Босну и Херцеговину, везе са Његошем, … . Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. (7) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (8) У другој свесци „Дубровника” Матија Бан је написао „Хрвати одабрали нарјечје србско и нешто га похрватише.” Такође је написао :  „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби”. Бан је назвао Меда Пуцића „Заставом Српства”. (9)  Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. (10) Хрвати су присвaјaли дубровачку  књижевност као да је њихова  па  је Медо Пуцић реаговао :  „ …  примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју  рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (11)  Иван Кукуљевић Сакцински истицао је да су дубровачки песници хрватски песници. У свом писму Казначићу 1858.  је  написао :  „Наш Орсат Почић заузет је истинабог за име српско, али ја сам освједочен из хисторије, етнографије, језика живућих и старих Дубровчана да ово име њима не припада”. Због Босне и Херцеговине дошло је до раскола у далматинској Народној странци 1879. Срби су иступили из странке и основали Српску народну странку 1880. (12)  У другој половини 19 века почели су католици у Дубровнику да истичу своје српско порекло. Луцијан Марчић је пишући о том времену истакао : „Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположење према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.” (13)

Медо Пуцић полемисао је  са Мијом Павлиновићем који је порицао постојање Срба у Далмацији и држао да је зато сувишан „Словинац”. Часопис „Словинац” био је нападан од „Католичке Далмације” због „шумадијског духа”, затим називали су га „хрватождер”, „Србинцем” и оптуживали га за либерализам. „Католичка Далмација” упутила му  је „пророчанство” : „Јако се бојимо, да ће и дубровачку „Словинију” стићи иста коб, која је укобила и загребачку „Илирију” и ђаковачку „Југославију”.”(14)  О начинима и средствима кроатизације Дубровника дубровачки бискуп Мате Водопић истакао је :  „Синци сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда  ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови, нијесмо  знали за то име.” (15) Борбу је наставила Српска народна странка. Ловро Павловић, адвокат у Макарској и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору писао је о тежњама и циљевима сарадње православних и католичких Срба : „ прије смо мислили  да су нам пути одијељени, да православни Србе теже к истоку, а католици  к западу;  сад знамо да смо један компактан народ, да смо природна цјелина ми католици са православним Србима; цјелина, која не тежи  ни истоку ни западу, већ хоће да се развија на свом земљишту … “. (16) Фрањевци у Босни су народну оријентацију, старо јединство са православним Србима и ћирилицу осећали као своје културно и духовно наслеђе. Због тога су аустроугарске власти довеле у земљу језуите 1880.  (17)

На изборима за Далматински сабор 1889.  српско-аутономашка коалиција са кандидатом грофом Франом Гондолом победила је  Пера Чингрију.  На општинским изборима  у Дубровнику одржаним 22-24 маја 1890. победила је српско-аутономашка коалиција. Уверени да ће бити поражени Хрвати нису ни учествовали. У Општинско веће били су изабрани :  др. Влахо Матијевић, др. Јеро Пуљези, Матеј Шарић, гроф Франо Гондола, маркиз Луко Бона, Никша пл. Гради, Балдо пл. Гоца, Лујо пл. Бизаро,  гроф Брња Кабога,  гроф Мато  Поза, Вицко Милић, један католички и православни поп.  За начелника је изабран гроф Франо Гондола, а за подпредсенике Никша пл. Гради,  Нико Силокосић,  гроф Брња Кабога,  Перо Опрић,  Матеј Шарић и Антун Водрица. Победу су извојевали Срби католици. У свом прогласу нарочито су истакли своје поштовање латинској култури. На изборима 1894. српско-аутономашка коалиција добила је 24 места у Општинском већу, а противници 12. За начелника био је поново изабран гроф Франо Гондола, а свих 6 општинских подпредседника било је изабрано  из српско-аутономашке коалиције.  (18) Најзначајнији догађај у време власти Срба и аутономаша у Дубровнику било је подизање споменика Ивану Гундулићу. Дубровачка омладина предложила је подизање споменика почетком 1880. Општинско веће је исте године именовало Одбор за подизање споменика. У Одбору су били Медо Пуцић (председник), Перо Будмани, Иван Антун Казначић, Мато Водопић и Луко Зоре. На чело Одбора за свечаност око откривања споменика био је племић Мариница Ђорђић, зет Пуцића. Откривање је било део видовданских свечаности од 25 до 27 јуна, а споменик је откривен 26 јуна 1893. Присуствовало је мноштво гостију, међу којима песник Јован Јовановић Змај. Споменик је открио гроф Франо Гондола.  (19) Српске делегације решиле су да посете гроб Меда Пуцића на Бонинову. У граду се окупила огромна поворка. Напред је ишао један Бокељ са српском заставом. Појавила се полиција која је хтела да растури поворку, јер су политичке манифестације биле забрањене. У поворци је био подбан Хрватске и Славоније Живковић. Супроставио се полицији. Рекао је да су свуда слободни помени мртвима. Полиција је ућутала. На гробу је прво говорио др. Владимир Тројановић, вођа бокељских Срба. У име дубровачке омладине говорио је др. Влахо Матијевић. Рекао је :  „Као што је покојни Медо својим племенитим и патриотским срцем љубио све Славене, као што је он пјевао о славенској слози, а ипак као Дубровчанин  знао  да не може да буде друго него Србин, тако и дубровачка омладина пружа руку свим Славенима,  али уједно не заборавља никад да је она српске народности, и да ту своју народност има да очува …. у име дубровачке омладине поновити : На борбу коју проти једнокрвној браћи водимо, не гони нас мржња ; гони нас, сили нас само борба за уздржање …”. (20)

Српско друштво (Дубровника) у међуратном периоду

Аустријске власти су заједно са Римокатоличком црквом помагале хрватско ширење. Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест. О томе је писао лист Срба католика „Дубровник” : „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (21)  Са своје стране Калај је истакао : „Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке.” (22) Аустриjска власт jе заjедно са католичким клером радила на томе да дубровачког сељака одвоjи од дубровачке интелигенциjе. У томе jе био успешан дум Црница у Конавлима. У летку коjи jе кружио Дубровником 12. маjа 1907. написано jе : „Тридесет главара у Конавлима закључише у суботу на опћоj скупштини ово : Живjела Хабсбуршка кућа и увиjек нам господаром била !“ (23) Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у своjим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наводили речи Дум Ива Стоjановића из 1898. : „Било би наjбоље кад би смо нашли jедно заjедничко име; на пр. Словинци, Југословени … Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам jа Срб, jер нећу лажи ни насиља од никога.” (24) После стварања Бановине Хрватске клерикална „Хрватска стража” тражила је да се измене имена загребачких улица. Између осталих тражили су да се одстране имена како су их они звали однарођених Хрвата : Дра В. Богишића, Пере Будманија, … . (25) За „Хрватску стражу” они су били однарођени Хрвати а не Срби католици.

АУТОР:  Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Марко Цар, „Дубровник и околица”,  „Јадранска библиотека III”, Јадранска стража Београд, Љубљана, 1928, стр. 10, 11;
2. М. Решетар, „Игњат Ђурђевић (Ђорђић)”, „Енциклопедија СХС, књига I, Загреб, 1925, стр. 699;
3. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187, 202;

4. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 250;
5. „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 144;
6. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 152;

1. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 196, 197;
2. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, „Српски молитвеник Споменица  Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;
3. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”,  „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 118;
4. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 206;
5. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 119;

12. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 152, 189, 259;

1. Луцијан Марчић, „Дубровник и околина”, Београд, 1937, стр. 42;
2. Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студије”,  Дубровник, 1966, стр. 31, 90, 91;
3. Милорад Буха „Хрватска крађа српског културног блага”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 47;
4. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 121-122;
5. Младенко Саџак, „Књижевни почеци код Срба у Босни и Херцеговини”, „Зборник Матице српске за славистику”,  73, Нови Сад, 2008, стр. 392;
6. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 110, 111;

19. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 205;
20. Проф. Лазо М. Костић, , „Католички Срби”, Торонто, 1963, стр. 35, 47, 48;
21. „Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, Дубровник,  јули 1937, бр.26, стр. 1;

1. Милорад Буха „Хрватска крађа српског културног блага”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 46;

23. Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.  518;
24. Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима”, стр.47, Суботица 1930; Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампариjа 1941, Суботица, стр. 22, 31;

1. „Треба брисати имена Вука, Доситеја, Будмана, Јагића итд.!”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр. 2;