• И тако,док је Закон пола године добијао на снази, ћирилица је исту додатно изгубила. За то време председник државе није за њу ништа учинио. Додуше, бивало је лажних обећања и раније. На пример, проф.др Милош Ковачевић је писмено таксативно навео шта је председник шест пута обећавао за васкрс ћирилице, али ниједно од њих није испунио. Чак је ућуткао Милорада Додика кад је овај прерано кукурикнуо да он није никакав Босанац, него Србин из Републике Српске који пише ћирилицом.

АУТОР:   Немања Видић

Прекјуче су нам „Новости“ јавиле да је баш тога дана истекао рок од пола године за ступање на снагу Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Спремио сам књигу о превари српског народа наведеним законом као спасиоцем ћирилице, а сада само укратко о томе.

То су исте оне „Новости“ које су прошле године објавиле око четрдесетак текстова познатих Срба као јавну подршку предлогу закона о језику и писму којег је пре више од четири године приредила лингвистичка „елита“, с циљем да натера државу да га извади из неке фијоке и изнесе пред народне посланике.Али не хтедоше да објаве ниједан текст људи из удружења за одбрану ћирилице од Срба који већ двадесет једну годину опомињу лингвисте и политичаре да ћирилица не може да опстане у двојству са хрватском латиницом,него само као једино српско национално писмо. Активисти тих удружења су о томе написали двадесетак књига и заслужни су за постојећу уставну норму о језику и писму,која по члану 10. гласи

         „У Републиси Србији су у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Ја сам још 2017.г у својој књизи „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ“ прогнозирао да предлог лингвиста никада неће ни стићи пред народне посланике,а камоли да ће бити усвојен,што се и обистинило.

И изазвала је лингвистичка елита преко „Новости“ председника државе да јој брутално одговори напрасно урађеним својоим предлогом закона у коме се уопште не спомиње уставна обавеза враћања ћирилице српском језику и српском народу.Она је тај предлог  прво дочекала на нож,али је онда нагло ретерирала и чак јавно нашла да је он добар, да је чак и обогаћен многим решењима из њеног предлога. Скоро да су њен и председников предлог веома слични.А слични су таман онолико колико су слични коњ и овца. Имају по једну главу, по два ока, по четири ноге,по један реп.Ма скоро да су исти!Чак је председник Одбора за стандардизацију српског језика проф.др Срето Танасић по доношењу Закона у интервјуу датом новинару „Политике“ подржао његов став да су се тек сад стекли услови заново јачање ћирилице, и да за њу наступа НОВО ДОБА.Ја сам одмах писао да настаје НОВО ЗАГРОБНО ДОБА ЗА ЋИРИЛИЦУ. Међутим,то није хтео да објави ниједан „родољубиви“ сајт, а у то време је престао са радом сајт проф.др Зорана Милошевића „Балканска геополитика“,који би то једини објавио.

Овде се мора признати да није само лингвистички крем потпуно игнорисао рад удружења за одбрану ћирилице у једноазбучју,него се то не би могло ни десити да укупна српска елита,па и она која себе сматра родољубивом,није пустила ћирилицу низ воду.

И тако,док је Закон пола године добијао на снази, ћирилица је исту додатно изгубила. За то време председник државе није за њу ништа учинио. Додуше, бивало је лажних обећања и раније. На пример, проф.др Милош Ковачевић је писмено таксативно навео шта је председник шест пута обећавао за васкрс ћирилице, али ниједно од њих није испунио. Чак је ућуткао Милорада Додика кад је овај прерано кукурикнуо да он није никакав Босанац, него Србин из Републике Српске који пише ћирилицом.

Одложеност примене предметног закона за шест месеци је предвиђена зато да би се народ и државна управа упознали са законском обавезом и припремили за њено спровођење.За то време председник државе се није ниједном јавно огласио по питању писма.То је и добро, јер се раније оглашавао ставом да је „наша“ и латиница,а што је смртно за ћирилицу да смртније не може бити.Изјаве су спуштене на нижи ново, па су председникову мудрост имања двају српских писама проследили народу министри образовања и културе.И то је све што су за њу учинили.

И сада читамо како новинар „Новости“ јуче пропитује лингвистичке прваке професоре Танасића и Милановића какав је резултат постигнут у спасавању ћирилице.Први је и даље оптимиста, а други тешки песимиста. Овакво разилажење језичких ауторитета није ништа необично. Тако је главни редактор српског правописа Матице српске проф.др Мато Пижурица писао да су два писма српско богатство и да ћирилица није угрожена, а главни рецензент истог правописа академик  Иван Клајн је истовремнео писао да два писма нису никакво богатство него баласт, и да ће се и Србима поново догодити једноазбучје, али овог пута у латиници.И, поврх свега, није крио радост што је латиница већ победила, а да је ћирилица  остала још само као режимско писмо.Не знам како други обичан свет ово разуме, а мени се чини да је струка по питању писма крајње неозбиљна и неодговорна.

У том интервјуу речеТанасић да има позитивних примера.А ја сам видео супротно.“Електродистрибуција Србије“ је раније слала ћириличке дописе,а сада је ћириличко само име.

А како у просвети усмеравају српску младост по писму после доношења закона, „спасоносног“ по ћирилицу? У једној београдској гимназији професор српског језика пише искључиво хрватском латиницом.Ученик не сме да га пита за ћирилицу на самом часу,него тихо за време одмора. Професор му одговара да је важно само то да се они разумеју,те да га за ћирилицу боли дупе.

У истој гимназији други професор користи само ћирилицу и унапред опомиње да ће добити оцену мање онај ко текст не исписују њоме.Па се питам, има ли уопште српске државе да уведе ред  Овај професор као да не мари за став једног професора са Богословног факултета који је писао у „Новостима“ да ми Срби требамо бити умерени са коришћењем ћирилице, јер не живимо овде сами!.Тј, да имамо националне мањине које Срби требају питати колико ћирилице у српском језику њима не би сметало.

На Косову и Метохији Срби ће и даље бранити свој субјективитет неговањем латинских слова.Тако можемо видети у Београду латиницом означено возило дома здравља из неке српске енклаве.

Што се тиче самих тамношњих улица пре доношења закона честита проф.др Митра Рељић је писала да оне требају бљеснути ћириличким натписима како би се народу повратило национално самопоуздање.Али,ништа од тога, и поред председниковог „спасоносног“ закона  остаде Митра сама.Ту самоћу је потврдио и историчар проф.др Милош Ковић на предавању студентима у Бања Луци када је

рекао да не требамо одбацити латиницу,али се мора знати који је главни српски културни ток.Дакле, избегао је да изговори реч ћирилица.

А да ли је држава за протеклих шест месеци  основала законом прописани Савет за српски језик? Наравно да није, а и боље је што није,јер већину Савета предлаже Одбор за стандардизацију српског језика,кога чине управо они који неће да ускладе српски правопис са српским Уставом-једно писмо ћирилица за један српски језик.

Сада ћу показати како је Матица српска,предвођена проф.др Драганом Станићем у другом мандату,што значи да је више него добро радио у првом, просто „гине“ у спашавању ћирилице.

„Политика“ је дана 9.8.2021 објавила његов текст“Ћирилица као идентитетски феномен“.У њему је српско писмо поменуто само једном,и то уз латиницу,на овакав начин:“Сви ови приручници (Матице српске-Н:В) штампани су на ћирилици,а ћирилица је дефинисана као српски идентитетски феномен: могу Срби користити и латиницу,али она није српски идентитетски чинилац.“А то што у главном њеном „приручнику“ „Правопису српскога језика“ пише да је и латиница српско писмо-ником ништа!Србима треба да је довољно то што је ћирилица идентитетски феномен, а није важно што је он сам објавио да је у улици Матице српске избројао читавих 1,5% тих идентитетских феномена.Тако Станић преко појмова идентитетски феномен и идентитетски чинилац избегава да каже да ли је и латиница српско писмо,иако је могао и морао знати да је проф.др СретоТанасић већ у много прилика рекао да латиница није српско писмо.

Ево сада како Станић у том свом тексту уздиже вођу који је одредио да се ћирилица стави у тор од неких 1,5% до 5% ћирилице, па и до неких огромних 10%:

        „Ко је у политичкој сфери учинио да се овакав драгоцени, спасоносни пут утврди на државном нивоу, не морамо посебно наглашавати. То је довољно јасно сваком патриоти који уме политички и духовно ваљано да мисли.“

Иако би неки незахвалници могли помислити да ово малкице подсећа на Северну Кореју, био је ред да и Матица српска помогне вођи на том путу,у смислу оне давне изјаве проф.др Ранка Бугарског да се преласком на латиницу „приближавамо цивилизацијском кругу“.Биће да је то онај круг у коме нема места за Достојевског,Чајковског , руских спортиста,и било чега другог што подсећа на  православну и ћириличку Русију.

Ја ипак имам разумевања за оволику оданост Станића нашем председнику. Наиме,присуствовао сам једном састанку у Матици српској када је њен председник академик Чедомир Попов рекао да Матица ради оно за шта је плаћена,као што је било и у прошлости. Па и Станић као председник мора знати како да се намакну државне паре.

Ових дана у Русији се води полемика зашто су на руским тенковима слова каквих нема у руској азбуци ( латиничка). Неки руски професор је јавно рекао да је то зато што у Русији нема државне језичке политике, те да ће се она сигурно васпоставити с обзиром на нове околности.Не може се Русија супротставити Западу само ракетама, колико год оне биле моћне,него и својим вредносним симболима.Губитак руског националног самопоштовања био је довољно видљив још онда када је некадашњем Петрограду дато име Петерсбург. А наивни Срби се питали зашто се „Гаспром“ као истински симбол руске моћи  представља у Србији хрватском латиницом.Ваљда ће се призвати памети и Срби који су школовани, плаћени и титулисани да брину о српској националној култури.И да не живимо у државној лажи.

5 thoughts on “ДРЖАВА СРБИЈА УВОДИ ЋИРИЛИЦУ У НОВО ЗАГРОБНО ДОБА”
    1. ОВАКАВ ЗАКОН ЈЕ САМО НОВИ МУЋАК ЗА СРПСКУ АЗБУКУ

      Извините што ћу предочити иницијативе које смо више пута и властима и лингвистима подносили Немања Видић и моја маленкост у име наша два удружења. Двадесет година објашњавамо свима да се српско писмо, као и свако друго, може сачувати само вољом власти (а та воља им је и уставна обавеза) нормирањем и српског језика у (ћириличком) једноазбучју јер се само на тај начин чувају сва друга писма. И ниједан други народ, осим Срба, нема никакав проблем са својим писмом јер су изабрали своје (једно) писмо за свој језик. То не прихватају ни српски лингвисти ни српске власти, него решавају питање писма не само на неуставан начин него и противно општој лингвистичкој пракси у свету. Наши и лингвисти и власт, тобож, залажу се за (о)чување писма ћирилице у језику Срба, али само вербално, а у пракси крше Устав и општу праксу у свету и у српском правопису и у законима. Они, практично, чувају и даље српскохрватски језик (као у Речнику САНУ) и чувају и даље оно што је немогуће (с)ачувати (два писма, тј. практично шизофренију у решењу питања писма, као што је било у српскохрватском језику. Ово је нови закон који је за ћирилицу НОВИ МУЋАК, односно, оно што Немања каже: НОВИ ЗАГРОБНИ „ЖИВОТ“ ЋИРИЛИЦЕ ТЕК У КОЈЕМ ЈЕДНОЦИФРЕНОМ ПРОЦЕЕНТУ. Нова иницијатива су само масовни протести због неуставности за ћирилицу у српском језику. Али протести коштају, а сироти српски народ нема паре за трошкове масовног окупљања на протестима. Власт и лингвисти знају да је народ осиротео за трошкове протеста, да је обмањиван од комуниста 77 година „богатством двоазбучја“ само за Србе и онда смо добили планску упорну фаворизацију туђег писма, па се 90 одсто ћирилице преселило још само на српска гробља. Овај нови закон је буквално само нови МУЋАК у лажном спасавању српске азбуке. Остаје нам понављање оваквих корисних писања да би народ лакше схватио да му је припремљен закон који треба да буде, како рекосмо, само нови мућак за српско писмо.

  1. НЕМА НИКАКВЕ ШПАНСЕ ДА СПАСЕ ЋИРИЛИЦУ УССВОЈЕН НЕУСТАВАН И АПСУРДАН ЗАКОН, А НИ ОД САВЕТА СЕ НЕ МОЕЖ НИШТА ОЧЕКИАВТИ АЗ ЋИРИЛИЦУ ЈЕР ЋЕ ГА ЧИНИТИ ЛИНГВСИСТИ КОЈИ НИССУ ЗА УСТАВНО РЕШЕЊЕ ПИСМА У ЈЕДНОАЗБУЧЈУ

    Сви, па нажалост и Одбор за стандардизацију српског језика, подржали су овај закон, па чак и нека удружења за одбрану ћирилице. А тај закон је, како и Немања Видић овде тачно каже, не само неуставан (он чак и не спомиње уставну обавезу) него еј крајње апсурдан, јер је то једини закон у модерној цивилизацији у коме субјекти нису равноправни пред њим у правима и обавезама. Једни субјекти ће, по том закону, морати да пишу српски језик српским (ћириличким) писмом, а други субјекти не само да неће морати да пишу ћирилицом него ће, ако се ипак својевољно одлуче да користе ћирилицу, биће награђени новчано (кроз смањење пореза). Такав закон свет данас нема. Има га само Србија и сирота, ни крива ни дужна, Република Српска, јер је следила Србију, па је и она усвојила исти тај крајње неуставан и накарадан закон. Истина, Уставни су Српске, еј, практично, укинуо тај закон одмах јер га је њен Уставни суд прогласио неуставним. Али, нажалост, тај Уставни суд није га огласио неуставним. Али, образложење зашто је тај закон неуставан, ми смо у „Ћирилици“ (Нови Сад, 2001) назвали будаластим, јер тај суд није поништио закон због онога што је стварно неуставан на штету ћирилице, него је навео да се „крше права Хрвата и Бошњака који пишу латиницом. Уставни суд Српске га је с правом огласио неуставним, али он је неуставан зато што подразумева постојање још неког писма за српски језик. Тај се суд у Српској „уплашио“ јер је схватио да ће Срби наметати ћирилицу Хрватима и Бошњацима. А Хрвати и Бошњаци су се уплашили да ће Срби стварно свој језик писати само својим писмом. Ми смо раније писали да нико ко мрзи српску ћирилицу не треба да се боји овог закона јер је он противан Уставу Србије, јер се он у закону и не спомиње. Кад би се споменуо, видело би се ада закон за српски језик и ћирилицу није ни предвиђен Уставом, јер је Устав Србије предвидео да се српски језик пише, као и сваки други језик у Европи и свету једним писмом. Овај закон је сачињен да би дезавуисао уставну обавезу писања српског језика само српским писмом без изузетка. И ту нижи акт од Устава нема шта да решава. Ако се баш хтео закон, он је морао имати само два члана. У првом члану би писало да се службени језик увек пише српским (ћириличким) писмом. И могао би имати само још један члан који би одредио новчану казну за оне који не поштују Устав. А то што ће већина чланова Савета за српски језик имати већину чланова које одреди Одбор за стандардизацију српског језика ништа добро неће донети ћирилици јер су лингвисти упорни у неуставном решењу питања писма у правопису у коме је противуставно два писма, што је противно не само Уставу него о општој пракси које се у свету држе сви други лингвисти у решењу питања писма. Према томе, за ћирилицу ништа добро не може донети овај неуставан и апсурдан закон. А џабе ће бити за ћирилицу постојање и предвиђеног Савета кад ће у њему бити већина чланова лингвисти који су против уставне (народне) обавезе о писању српског језика само српским писмом, јер српски правопис садржи неуставно решење питања писма у двоазбучју, као што је било у српскохрватском језику. Ту нема шансе за (о)чување ћирилице.

  2. Први проблем су „наши стручњаци“, лингвисти и то они „највиши“ интелектуалци. Политичари се ипак и мењају (надајмо се) али, ти врхунски стручњаци су много веће зло по СРПСКИ језик и нормално српско писмо које је, подразмева се, ЋИРИЛИЦА!. Чишћење (риба, глава, реп), једном мора да се обави. Уз подршку, само напред!

  3. Треба одати велико признање аутору, али такође и Драгољубу Збиљићу, који већ годинама воде донкихотовску борбу против латиничара, који се крију иза тзв. двоазбучја. А заправо нико од њих у пракси не спроводи то исто двоазбучје, већ користе искључиво ћирилицу, и на сваком кораку испољавају презир и мржњу према ћирилици. Таква количина аутошовинизма заслужује једно озбиљно истраживање, али тешко да ће и близу њега домашити корумпирана српска интелектуална елита.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.