ПРЕДМЕТ: ПКбр.6622/2020, ПКбр.573/2020 – Државно тужилаштво против Српске азбуке

  • Тражимо од Привредног суда  у Београду да наше удружење оцени као безопасно по хрватску латиницу и српску државу, те да  одбије захтев тужилаштва и да нас остави на миру, јер смо доказали да немамо никакве приходе, него смо само хтели да се, „о свом руву и круву“, боримо против државе Србије и њених лингвиста у науму да кршењем уставног прописа о језику и писму, и хрватском латиницом у српском правопису, ћирилицу потпуно преселе на српска гробља,те  да иста буде замењена у јавном животу туђим латинским писмом

Ми из Српског националног удружња СРПСКА АЗБУКА у Београду били смо поверовали да ће нас држава Србија оставити на миру после њеног коначног и победничког обрачуна са ћирилицом усвајањем Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма,али нас она  поново узнемирава и кажњава због неподношења завршног рачуна, иако је доказано да никаквог прометовања преко текућег рачуна није ни било,осим што смо на самом почетку,пре десет година, примили помоћ добротвора Душана Берића из Приједора у износу од 100 евра.

  На последњем рочишту одржаном 21.04.2022 суд је затражио да наше удружење СРПСКА АЗБУКА спроведе процедуру свог брисања из АПР.

Тражимо од Привредног суда  у Београду да наше удружење оцени као безопасно по хрватску латиницу и српску државу, те да  одбије захтев тужилаштва и да нас остави на миру, јер смо доказали да немамо никакве приходе, него смо само хтели да се, „о свом руву и круву“, боримо против државе Србије и њених лингвиста у науму да кршењем уставног прописа о језику и писму, и хрватском латиницом у српском правопису, ћирилицу потпуно преселе на српска гробља,те  да иста буде замењена у јавном животу туђим латинским писмом.

А боримо се само писањем које неће да објављују ни ћириличке новине НОВОСТИ и ПОЛИТИКА,па чак ни родољубиви сајтови, јер су сви они проценили да је пуштање ћирилице низ воду већ готова ствар,те да су остали још само понеки Дон Кихоти који неодустају од њене одбране.Сматра се да држава не треба да троши своје драгоцене ресурсе на те појединце, који никако не схватају да се Србија не може удати лепом Западу са ћириличким миразом.Ово тим пре што они могу да још само понекад накратко извире у јавност са својим текстовима из сајтова НАУКА И КУЛТУРА (проф.др Зорана Милошевића), БОРБА ЗА ИСТИНУ и ФРОНТАЛ.РС из Бања Луке. У задње време то су били текстови под насловима „Влада спроводи политику латиничења Срба“ и „Стуб српског срама“,

Ми разумемо да „родољубиви“ сајтови треба да чувају од нас Дон Кихота „лик и дело“ самог језгра родољубиве интелектуалне елите,јер је она сагласна са јавно изношеним ставом председника државе да је „наша и латиница“,тј. да је свеједно ћирилица или латиница,али нас та наша елита ипак само игнорише а не кажњава, као што то чини наша држава. Ми смо криви већ и тиме што уопште постојимо,а камоли због тога што држава мора да се бави нама, па не тражимо него молимо да  Привредни суд приликом одлучивања у нашем предмету узме у обзир и следеће чињенице:

Прво,да српско друштво уопште,па и српско правосуђе, није кршило, и да и данас не крши српски Устав по питању писма не би ни било потребе за оснивањем оваквих удружња,па она не би ни била на удару државе.

Друго,ћирилица је први пут у својој историји била заштићена у Србији Уставом из 1990.г., и то на иницијативу једног јединог човека –легендарног и генијалног профсора права и социологије академика Радомира Лукића.Видевши да ће лингвисти и политичари обесмислити ту заштиту поделом употребе језика и писма на службену и јавну,тумачећи при томе да је службено само оно што исписују државни службеници, академик се томе успротивио 1990. текстом у „Политици“ под насловом„Против посебног закона“.

Академик је остао сасвим усамљен по том питању,јер га правници нису добро чули, или можда нико од њих није студирао на државном правном факултету у Београду, на којем један од амфитеатара носи његово име. Ускоро је и преминуо у дубокој старости,па је 1992.г. ипак донесен закон који је само средство за затирање ћирилице.

Треће,првосновано удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад,чији сам ја члан од његовог оснивања 2001.г. до данашњег дана, итекако је имало утицаја на ширење свести о ћирилици као једином српском националном писму.То је одмах препознао честити српски родољуб лингвиста мр Бранислав Брборић, у улози помоћника министра за културу Драгана Којадиновића, па је добивши подршку свог директно надређеног,као и председника Владе Војислава Коштунице,у сарадњи са ЋИРИЛИЦОМ формулисао референдумско питање о писму.Народ је то подржао, па смо 2006.г. добили данашњи уставни пропис о језику и писму, регулисан чланом 10.Устава на следећи начин:

          „У Републици Србији у службној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

          Службена употреба других језика и писама уређује се законом,на основу Устава.

Међутим, нова позиција ћирилице,још боља од оне из устава из 1990, није  одговарала новој проеуропској и пронатовској власти и лингвистима, па су исту неутралисали тако што њу уопште нису помињали ,него су се позивали на онај  исти Закон о службеној употреби језика и писама из 1992.г., због чије мањкавости и штетности по ћирилицу је нова позиција ћирилице и унета у нови Устав, после изјашњења народа за њу референдумом.

Хтело се Уставом управо оно што је 1990. трасирао велики српски родољуб академик Лукић-да се директно њиме ћирилица пропише као једино српско писмо,а не да се законима одређује где се она мора користити, а све са циљем да се сачува хрватска латиница уместо српске ћирилице.

И по најелементарној логици  следи да се пропис из првог става члана 10. Устава  спроводи директно из Устава, јер се у другом ставу наводи само то да се питање употребе  других језика и писма (осим српског језика и ћириличког писма) уређује законом на основу истог тог Устава. Дакле,ћирилица по Уставу,а остала писма по закону.

Управо је тај уставни пропис о неодвојивости ћирилице од српског језика обесмишљен прво од стране законодавстава, а онда и од стране правосуђа,па се зато морам позабавити и лошом праксом Привредног суда у Београду по том питању.

Четврто, баш због овог поновљеног узнемиравања бранитеља ћирилице из редова СРПСКЕ АЗБУКЕ, подносио сам недавно неки захтев у Пореској управи на Тошином Бунару, па достављам Привредном суду фотографију шалтера на коме пише крупним хрватским словима: NE SITNIMO NOVAC.Нека шефица се била јако нарогушила уз речи да је забрањено снимање ,али се моментално охладила  кад сам јој рекао да није дозвољена ни хрватска латиница у српској државној установи.Наравно да није крива она лично, него држава у чијој просвети се деценијама учи из српског правописа Матице српске да је српско писмо и латиница.А то је иста она латиница коју су Србима наменили Аустро-Угари 1916 када су им забранили њихову ћирилицу,потом комунисти на Петој земаљској конференцији Комунистичке партије Југославије у Загребу 1940.( сасвим случајно тамо), а онда и „другови“ Хрвати Павелић 1941. и Броз 1954., кад је српски језик преименован у српскорватски да би у њега могла ући и хрватска латиница. И то одмах равноправна са ћирилицом,иако без иједног дана историјског стажа у српском језику, а потом подржавана од државе, уз истовренено спровођење државног насиља над ћирилицом. И тако је венула ћирилица све док данас није постала сиротица међу Србима са свих својих 1,5% исписа у улици Матице српске у Новом Саду.И није то бројао „тамо неки“ члан тамношњег удружења ЋИРИЛИЦА,као неко ко није квалификован за бројање, јер није ни магистар, ни доктор наука,ни академик, ни шеф неке катедре на филолошком или филозофском факултету да би се смео бавити нестајањем ћирилице,него је бројао и обелоданио лично председник Матице српске проф. др Драган Станић, који је на тој функцији у другом мандату,што значи да је добро радио у првом,док је ћирилице бивало све мање.

Најкрупнији плод дуготрајног спровођења наведене антисрпске националне политике је у речима данашњег председника Србије кад он изговара у ТВ камере да је наша и латиница, и то у време оних 1,5% ћириличких исписа у улици Матице српске.

Пето, као некадашњи власник мале инжењерске фирме ПАТЕНТ ИНВЕСТ у Бограду, више пута сам био у прилици да тужујем код Привредног суда у Београду ради наплате дуга, па могу да посведочим о кршењу Устава Србије од стране српског законодавства, српског правосуђа и српских адвоката.:

И после доношења данас важеће уставне норме о језику и писму, противна страна у поступку је редовно у својим поднесцима користила хрватску латиницу. О таквом кршењу Устава Србије писао сам Привредном суду у Београду и Министарству правде и државне управе, а онда сам писмено запретио тужбом и самој министарки правосуђа због наношења душевне боли  великом броју људи затирањем српске ћирилице хрватском латиницом у српском правосуђу,јер је она на челу тог „удруженог праводусног подухвата“ . Резултат је био само тај да сам почео добијати ћириличке записнике са одржаних рочишта, као и такве пресуде, али су поднесци друге стране у спору били и даље латинички. Инсистирао сам на томе да се нећу изјашњавати о поднесцима противне стране ако нису ћирилички, што суд није сматрао оправданим,па ми је једном због тога својом пресудом и нанео штету.

У то зло време по ћирилицу,а оно је увек такво од доласка на власт комуниста па до данашњих дана,  вођен је у Новом Саду кривични поступак против извесног Давидовића,па је као бомба одјекнула вест у НОВОСТИМА да је он  одбио  да прими латиничку пресуду на српском језику, што ме је подстакло да и ја нешто учиним за ћирилицу у правосућу.Дакле, српско законадавство и правосуђе или нису знали за уставни пропис о језику и писму, или га нису правилно разумели,па су га делимично почели примењивати тек после опомене од стране једног осуђеника!

Тако сам тражио тумачење Министарства правде и државне управе дописом број 51/13 од 28.05.2013.г.,како и убудуће не бих трпео штету од стране Привредног суда ако нећу да примим поднесак противне стране на хравтској латиници.

Министарство се није усудило да ми одговори, јер је ствар шкакљива због јавности, па је предмет проследило на тумачење ПРИВРЕДНОМ АПЕЛАЦИОНОМ СУДУ,у даљем тексту ПАС,ваљда зато што су тамо  највиши судијски ауторитети. Тај суд се својим одговором VI Су.375/13 ставио на страну хрватске латинице, и то на основу следећег:

Он прво каже да чланом 6. Закона о парничном поступку ( у даљем тексту ЗПП) јесте прописано да суд води поступак на српском језику и ћириличком писму,али да се то односи само на оно што он исписује, а не и странке.Ваљда је ПАС тиме хтео рећи да једна странка у спору може да поднесак испише хрватском латиницом,а да противна странка мора да чита тај латинички поднесак и да се о њему изјашњава, иако је очигледно да је то у супротности са уставним прописом о језику и писму, на основу којег тај члан 6.ЗПП гласи овако:

Члан 6.

         „У парничном поступку у службеној употреби је српски језик и ћириличко писмо.

          Странке и други учесници у поступку имају право да се служе својим језиком и писмом.“

Из првог става овог члана ЗПП очигледно је да се парнични поступак третира као целина, без поделе на оно што се односи на суд и на оно што се односи на странке.

Из другог става овог члана ЗПП произилази да се он односи на случајеве када није у питању службеност српскох језика и ћириличког писма, него се ради о праву националних мањина да се служе својим језиком и писмом.Јер,није ваљда да у суду у коме су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо неко може да се уз српски језик служи мађарском,словачком,албанском или хрватском латиницом, па и кинеским писмом.

Међутим,ПАС је и сам осећао климавост своје одбране хрватске латинице у српском правосуђу, па је прибегао измишљању поделе парничног поступка на оно што чине судови и странке,о којој подели,како видесмо, нема ни назнаке у члану 6.ЗПП, подучавајући мене као правно неписменог инжењера на  следећи начин:

„Имајући у виду да члан 6.Закона о парничном поступку,прописује обавезу суда да користи приликом предузимања процесних радњи језик и писмо у службеној употреби, дакле српски језик и ћириличко писмо, а да оставља странкама и другим учесницима у поступку право да се служе својим језиком и писмом у складу са одредбама овог закона,(који конкретније не регулише употребу писма),произилази да нема основа да се странкама  и другим учесницима у поступку,ускрати право да користе латиничко писмо,приликом предузимања процесних радњи у писаном облику.“

Дакле, рече нам ПАС да наведеним чланом 6. ЗПП није конкретније регулисана употреба писма,а кад је већ тако онда се може игнорисати сасвим прецизан уставни пропис,који је ваљда изнад сваког закона,па се упустио у импровизацију у корист латинице!

ПАС се у свом одговору позвао и на чланове 96. до 99. ЗПП зато што се у њима спомиње само обавезност коришћења српског језика, док нема обавезности у погледу писма.Па ево како гласи члан члан 97.ЗПП:

        „Странке и други учесници у поступку подносе суду своје тужбе,жалбе и друге поднеске на језику који је у службеној употреби у суду.“

Овим је ПАС хтео рећи да у правосуђу не важи она уставна неодвојивост српског језика и ћирилице у службеној употреби.Да има српске памети и српског родољубља, уставну нераздвојивост српског језика и ћирилице не би требало тумачити само као голу обавезу, него и као поуку српском народу да се после вере у за њега несрећно југословенство врати својој хиљадугодишњој ћирилици, и то не зато што он то мора,него зато што је само она српска.

Видели смо да се питањем језика и писма бави чак пет чланова ЗПП,и да га и поред тога на различите начине тумаче српско правосуђе и Српско национално удружење СРПСКА АЗБУКА,док је то у аналогном хрватском закону решено кратко и јасно само једним чланом;

Članak 104.

„Stranke i drugi sudionici u postupku upućuju svoje tužbe,žalbe i druge podneske na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu.“

Зашто се питање писма решава у две суседне државе на овако драстично различит начин? Зато што хрватска држава зна да два писма не могу да опстану у једном језику па штити своју латиницу, иако она ни теоретски не може бити угрожена ђирилицом, док у Србији постоји лажна брига за ћирилицу у двојству са хрватском латиницом, како од стране лингвистичке струке и науке, тако и од државе и друштва у целини.

Избегавање уставне обавезе и уставног упутства о нераздвојивости ћирилице од српског језика, неизбежно води похрваћивању српског народа латинизацијом. Тако,док се у свим хрватским законима у којима се наводи обавезност коришћења хрватског језика спомиње и обавезност коришћења латиничног писма, у српским законима се ћирилица не спомиње уз српски језик ни у једном закону. Даље, држава Србија и њени књижевници и лингвисти су заједно промовисали велику кампању НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, уместо НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ. Ваљда зато што је нормално и довољно оних 1,5% ћириличких исписа у Улици Матице српске у Новом Саду.И још даље, у Србији чак и родољубива елита сматра да је свеједно ћирилица или латиница, што Одбор за стандардизацију српског језика охрабрује у намери да никад не стави на дневни ред иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА да се правопис усклади са Уставом Србије у смислу именовања ћирилице јединим српским писмом.

СРПСКА АЗБУКА је доставила суду доказ да је угашен њен текући рачун,па оно зато и не може имати никаквих новчаних обавеза према држави, и није обавезна да подноси завршне рачуне.Оно се противи присилном гашењу као једином начину да и даље не би било кажњавано од стране суда, јер удружење неће да изда ћирилицу ни по коју цену. Ми,њени чланови, бићемо и убудуће макар каменчић који жуља државну власт,лингвистичку струку и инетелектуалну елиту која учи Србе да је свеједно ћирилица или латиница.А све надајући се да ће се код њих јавити стид, и држећи се стихова Алексе Шантића посвећених некадашњој Аустро- Угарској: „И када нам мушке узмете животе,гробови наши бориће се са вама.“

У коначном, ако баш и не може постојати удружење без сопственог текућег рачуна ми ћемо по овом предмету платити казну,а затим ћемо убудуће плаћати услугу неком књиговодственом сервису како нас суд више не би могао кажњавати. Надамо .се да то неће бити скупо,јер се не бавимо произвоњом конопље и разних опасних хемијских материја, него само леком за ћирилицу.

Надамо се да ћемо моћи спровсети кампању указивањем на издају ћирилице путем парничних поступака.Том приликом ћемо истаћи олакшавајућу околност за правосуђе и адвокате у томе што српска младост већ деценијама учи из правописа Матице српске да је српско писмо и ова хрватска латиница.Све заврзламе потичу одатле и из чињенице да друга национална институција САНУ припрема Речник српско-хрватског књижевног и народног језика, уместо српског језика.

Имајући у виду све напред наведено, чини нам се да је брига државе за ћирилицу, као и националних институција,лаж и само лаж.

Немања Видић, дипл.инж.

Достављено: 1 Наслову

2 Адвокатској комори Србије

3 Адвокатској комори Београда

4 САНУ

5 Матици српској

6 Одбору за стнадардизацију српског језика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.