ДРУШТВО ЗА ВАЗДУШНИ САОБРАЋАЈ “АЕРОПУТ”

У „Свезнању” за Аеропут написали су кратко : друштво за ваздушни саобраћај, основано домаћим капиталом и потпомагано од државе, намењено за ваздушни саобраћај у унутрашњости Југославије  и с иностранством. (1) Тадија Сондермајер био је изабран за подпредседника „Аероклуба” у мају 1922. Основао је Друштво за ваздушни саобраћај А.Д. „Аеропут”, цивилну авиокомпанију. Да би промовисао „Аеропут” извео је лет француским авионом „потез 25” од Париза до Бомбаја у Индији и натраг  до Београда, од 20 априла до 2. маја 1927. После тог лета све акције нове компаније биле су распродате. (2). Отварање редовне ваздушне линије Београд-Загреб извршено је са два авиона, у оба правца, 15. фебруара 1928. То је била прва  домаћа ваздушна пруга у Југославији. Авион „Загреб” кренуо је са  Бежаније.  Групу новинара испратили су имеђу осталих генерал Михајловић; др. Драг. Новаковић, директор Народне банке; др. Воја Јањић; Дамњан Влајић и други.  Новинари који су долетели у Загреб тим првим летом били су Јован Палавестра, у име „Речи”, Милош Мандић, фотограф „Илустрованог листа”, М. Ружић, представник „Времена”, представник „Трговинског Гласника” Шеф Новаковић-филма, Новаковић …. . Био је и Тадија Сондермајер, технички директор Аеропута, уз пилота Стрижевског. Авион се вратио у Београд са загребачким новинарима. Београдски новинари провели су ноћ у Загребу, док су загребачки новинари провели ноћ у Београду. У авиону „Београд” су се вратили. (3) Главни пилоти на том лету били су руски емигранти Владимир Стрижевски, Виктор Никитин и Михаило Јарошенко. Отваране су нове линије, а „Аеропут” је превозио пошту, комерцијални терет, и од 1932. користио је авионе у пољопривреди.  (4)

У  Управном одбору били су Председник др. Драг. Ђ. Новаковић, генерални директор Народне банке у пензији, подпредседник Рудолф Пилц, директор Француско Српске банке, Чланови : Дамјан Влајић, пуковник у пензији, Милорад Јефремовић, шеф правобран. одел. Прив. Аграрне банке, Станислав Н.Стајевић, пуковник у пензији,  ВојиславЉ. Павловић, адвокат, Тадија Сондермајер, аеронаутички инжењер,  Лазар Сладековић, инспектор Мин. Пољопривреде у пензији, Миодраг С. Пауновић, трговац, др. Иван Рибар, адвокат, Миодраг Обреновић, инжењер. Генерални директор Тадија Сондермајер, аеро-инжењер.  Надзорни одбор : председник Светислав Јелић, директор банке, подпредседник Антоније Антић, пуковник у пензији. Чланови :  Соломон Коен, трговац, Станојло Величковић, инжењер и Владимир Симић, адвокат. Управа је поднела Извештај управног и надзорног одбора о раду у 1933 години поднесен VI. редовном збору акционара на дан 25 фебруара 1934 године. Одржали су збор акционара 25 фебруара 1934.  У 1933. било је 947 планираних летова, због времена није било извршено 10 летова. Путника је било 1931 године  1.807, 1932. 1.220 и 1933. 1947.  Због економске кризе дошло је опадања промета робе и поште. Друштво је располагало са 6 авиона „Потез” и једним тромоторним Фарман. Организовало је аеро-такси. У 1933. пређено је  аеро-таксијем 39.200 километара и то 13.029 км у путовању и  9,911 километара ваздушних крштења. Друштво ни 1934. није могло поново да отвори линије за Сарајево, Подгорицу и Сплит укинуте привремено због редукције кредита за ваздушни саобраћај. Те су линије биле једина директна веза Црне Горе и Јадранске обале са Београдом и разочарање због укидања линија било је исто тако велико, колико и одушевљење када су биле отворене. Пре 1931. линије су везивале Београд за приморске области и допуњавале су сиромашне, дуге и споре комуникације тих области. Прекид саобраћаја, поништио је све дотадашње постигнуте резултате. Друштво је било у немогућности да се одазове апелима Црне Горе, Босне, Далмације и приморја.  Управни одбор Друштва за ваздушни саобраћај Аеропут сматрао је да је најбоља пропаганда летење. Служио се рекламним материјалом, штампом, живом речју и летењем. У сарадњи са Командом ваздухопловства а на молбу Аеро-клуба и његових одбора у унутрашњости посветио је пажњу летећој пропаганди. Велики број авиона Аеропута учествовао је на митинзима. Путовања до појединих места вршена су бесплатно, а ваздушна крштења у пола цене. У 1933. авиони Аеропута извршили су 16.260 километара  пропагандних путовања и 9,911 километара ваздушних крштења. (5)

Друштво је поднело Извештај управног и надзорног одбора о раду у 1934 години  поднесен VII. редовном збору акционара на дан 10 марта 1935 године. Летови друштва у редовном саобраћају  били су : 1928. 146.000 км, 1930. 282.644 км, 1934. 245.155 км. Путника је било у 1934 години  3.652. Друштво је у свом извештају истакло да је успело да веже домаћу и европску ваздушну мрежу за Јадранско море. Сушачка линија допринела је не само успешном раду друштва, него и развијању туризма на Приморју. На предлог фабрике Бата која је гарантовала приход од путника од 100.000 динара, Управни одбор је решио, а Штаб ваздухопловства одобрио,  да се авиони друштва у саобраћају између Београда и Загреба, спуштају на аеродром Борово код Вуковара.  На територији Југосавије били су домаћи аеродроми са хангаром : Београд, Загреб, Скопље, Сарајево, Сушак, Борово, Подгорица, Вршац, Осијек, Петровград, Крагујевац, Љубљана и Крушевац. Без хангара били су аеродроми : Сињ, Битољ, Бања Лука, Ниш, Смедеревска Паланка, Рума, Нова Градишка и Ђаково. Осим везе са Приморјем, која је долазила у први ред друштвених задатака, Управни одбор поклонио је пажњу Битољу и Охриду, где су постојали услови за развој туризма. Предузети су кораци за проширење природног аеродрома код Битоља и радило се на уређењу једног аеродрома код Охрида. Био је завршен трећи авион Спартан конструисан у фабрици „Змај”. У Извештају је истицано да друштво због недовољне државне помоћи није могло да се ангажује, док су стране компаније летеле кад год им се указала потреба. Навели су као пример, да је на главном аеродрому „Београд” у току 1934. било 2.189 полазака и долазака страних авиона а свега 309 домаћих. У циљу пропаганде авиони Аеропута летели су 1934. 20.841 километара. Приказани су саобраћајни авиони друштва публици у разним местима и извршено је 1.927 ваздушних крштења. (6)

Месни одбор Аероклуба у Дубровнику радио је на организацији интернационалног авијатичарског конгреса 1935. Лист „Дубрава“ извештавао је да су се припреме за интернационални конгрес авијатичара налазиле у завршној фази. Провизорни аеродром на Конавоском пољу био је снабдљевен шаторима, радиостаницом и станицом за бензин. На том аеродрому налазило се 5 авиона са стручним особљем, које је имало управљати прометом за време конгреса. Међу првима стигао је у Дубровник Тадија Сондермајер, представник „Аеропута“ из Београда. (7) Министар војске и морнарице генерал Петар Живковић стигао је у Дубровник 7. септембра 1935. разарачем „Дубровник” да као изасланик владе председава 35 конгресу „Међународне аеронаутичке федерације “. Са бродом „Краљ Александар” исто вече стигло је око 80 делегата аероклубова. Кад је искрцао путнике дошао је „Краљ Александар” са делегатима пред градску луку. Градске зидине биле су осветљене, уз ватромет и пуцање из тромбуна. Делагати су на броду „Краљ Александар” обишли Котор и Будву, а увече су се вратили у Груж. Касније на броду „Дубровник” одржавали су делегати своје конференције и ишли у излете у ближу околину. Аеродром у конавоском пољу био је припремљен за долазак делегата. У недељу поподне био је аеромитинг на конавоском пољу крај Груде. Готово сви градски аутомобили и аутобуси довезли су бројну публику из Дубровника на аеродром,  а дошло је и много света из Боке Которске, као и из свих места Конавала. На аеродрому је било 11 војних авиона и више приватних. Били су авиони „Аеропута” из Београда, из Новог Сада, авион фабрике Бата из Борова којим је стигао заменик директора С. Максимовић. Приређен је аеромитинг на аеродрому. Присуствовао је и командант ваздухопловства генерал Недић. Митинг су организовали аероклубови Београда, Дубровника и Груде. (8) Златко Димчовић је био прво примљен у Луфтханзу 1936. Био је услов наших власти да за дозволу прелета преко Југославије Луфтханса запосли три члана посаде. После тестова изабран је Димчовић као пилот. У јануару 1940. због рата прешао у Аеропут. Летео до Априлског рата 1941. као пилот. Рођен је у Кривој Паланци 1906 а умро у Београду 1994.(9)

Ваздухопловно друштво Аеропут отворило је 1936. нову линију Београд–Сарајево–Дубровник. Аеропут је изградио сезонско летелиште код Груде. Између Дубровника и Београда био је 1939. уведен авион „Јадранска стрела“. То је била директна линија између Дубровника и Београда. Авион је летео сваког дана осим недеље. Полазио је из Дубровника у 17 и 40, у Београд је стизао у 18 и 55. Из Београда је полазио у 16 и 05, и стизао у Дубровник у 17 и 20.  (10) На захтев бана Зетске бановине  Аеропут је своју авионску линију Београд–Подгорица продужио до Бара. Аеродром је уређен на Соколанама близу центра Бара. Линија је била отворена на свечаности у Бару 5.8.1940, на којој су присуствовали бан Зетске бановине Крстић, представници цивилних и војних власти и око 2.000 грађана. За изградњу аеродрома арцибискуп барски др. Никола Добречић уступио  је део земљишта. (11)

Цена авионске карте за једног путника од Београда до Дубровника била је 600 динара, до Борова 150, Подгорице 500, Сарајева и Скопља 350, Сплита 800 и Загреба 400 динара. Од Београда до Дубровника било је 756 километара железницом. Цена карте за путнички воз II класе била je 404, III класе 269,  за брзи II класе 488 динара, III класе 325 динара. За Херцег Нови из Београда цена железничке карте је била 807 динара. (12) У   пропагандном спису  „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића”  истакнуто је да су за три године владе Милана Стојадиновића отворене многе нове ваздушне линије.

У Краљевини Југославији прегаоци из редова грађанства тежили су да на сваки начин унапреде земљу. Деловали су у више друштава. Тадија Содермајер био је председник Аеро-клуба и генерални директор Аеропута. Др. Иван Рибар, адвокат, био је члан управног одбора  Аеропута и старешина соколског друштва у Београду. Сем развоја туризма прегаоцима је било важно да се шири слојеви становништва који су вековима били раздвојени, што боље упознају и зближе. Друштво је зависило од државних кредита за ваздушни саобраћај. Линије Друштва повезивале су Београд са приморским областима и допуњавале су сиромашне, дуге и споре комуникације тих области. Осим везе са Приморјем, која је долазила у први ред друштвених задатака, Управни одбор поклонио је пажњу Битољу и Охриду, где су постојали услови за развој туризма. За три године владе Стојадиновића отворене су многе ваздушне линије. У циљу пропаганде Друштво „Аеропут” учествовало је у ваздухопловним манифестацијама. Друштво је деловало до Априлског рата 1941.  Друштво Аеропут  је после Другог светског рата покушало да обнови рад и ради упоредо са ЈАТ-ом, али је вољом нових власти могао да постоји само ЈАТ. Са увођењем вишестраначја почело је да се пише о Аеропуту.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Свезнање”, „Народно дело”, Београд, 1937, стр. 23;
2. Горан Весић, „Како је „Аеропут” постао ЈАТ”, „Политика”, Београд, 17. децембар 2021;
3. „У ваздушноме Океану Југославије. – Први лет је био новинарски”, „Илустровани лист”, Београд, 2.1928, бр. 8;
4. Горан Весић, „Како је „Аеропут” постао ЈАТ”, „Политика”, Београд, 17. децембар 2021;
5. Друштво за ваздушни саобраћај А.Д. „Аеропут”, „Извештај управног и надзорног одбора о раду у 1933 години поднесен редовном збору акционара на дан 25 фебруара 1934 године”, Београд, стр. 7-14;
6. Друштво за ваздушни саобраћај А.Д. „Аеропут”, „Извештај управног и надзорног одбора о раду у 1934 години поднесен редовном збору акционара на дан 10 марта 1935 године”, Београд, стр. 8- 12;
7. „Припреме за интернационални конгрес авијатичара“, „Дубрава“, Дубровник, 31 коловоза 1935, стр. 6;
8. „Интернационални конгрес авијатичара”, „Народна Свијест”, Дубровник, 11 Рујна 1935, бр. 36, стр. 1;
9. „С плавих висина правац Голи оток”, „Магазин”, „Политика”, Београд, 1309/30 октобар 2022, стр. 28;
10. Чедомир Јанковић, Јово Симишић, „Више од летења“, Београд 2007, стр. 37;„Авионски саобраћај Београд–Дубровник“, „Дубровник“, Дубровник, 22 јула 1939, бр. 29, стр. 4;
11. Растодер Шербо, Јасмина, „Др. Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски“, Будва 1991, стр. 94;
12. Уредник Ст.Ј.Сучић, „Београдски-известитељ”, 1940 год, бр. 173;