Срби су као и остали народи у Аустро-Угарској Монархији, могли да оснивају своја друштва. Основали су Добротворне задруге Српкиња, Српско привредно друштво „Привредник”, Просвјету, Српску Зору и српска певачка друштва. Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања народне интелигенције, а све то у борби против туђинске превласти. На прогласу за оснивање Културног друштва „Просвета” у Сарајеву било је потписано 29 академски образованих грађана. Давали су стипендије за студирање на универзитетима у Аустро-Угарској Монархији.

Касније  су тражили од владе да могу да промене правила и да дају стипендије за студирање у иностранству. Од оснивања друштва српски свет постепено је увиђао корист од културе. После Анексије Босне и Херцеговине 1908. српски народ осетио је опасност и прегао је све снаге да се одбрани. Културно друштво „Просвета” имало је 1910. 6.500 чланова у Босни и Херцеговини. Основни капитал друштва био је 350.000 круна, а буџет за 1910. био је 105.000 круна. Основало је „Савез Српских Земљорадничких Задруга” и друштво „Привреда”. Оснивање друштава подстакла је приватна иницијатива и издржавале су се једино из приватних средстава. Радило је на оснивању српског централног новчаног завода у Сарајеву који се оснивао са 6,000.000 круна основног капитала. Од тога је требало у прве две године бити уплаћено 3,000.000 круна. Поређења ради до тада је радило у Босни и Херцеговини 18 српских новчаних завода са 2,645.675 круна основног капитала. Ристо Радуловић је у Реферату на Свесловенском конгресу у Софији одржаном у лето 1910 и објављеном часопису „Преглед” истакао о значају тих друштава : „Помоћу ових друштава моћи ће се с већим успјехом порадити да се српски народ Босне и Херцеговине што јаче просвјетно и привредно подигне. Просвјећен и културно јак народ моћи ће лакше одољети свима навалама са стране, којима је веома изложен.” (1) Према подацима из књиге „Аграрна политика у Босни и Херцеговини” од Ђорђа Крстића пре Првог светског рата било је основано 128 српских земљорадничких задруга. Удружиле су се у Савез српских земљорадничких задруга 1911.

Пре  Првог светског рата било је у Босни и Херцеговини 26 српских новчаних завода са око 10 милиона круна, 5 милиона резервног капитала, и 8 милиона улога. Српска централна банка у Сарајеву одмах након оснивања 1912. од свог укупног капитала од 3 милиона круна ставила је на располагање  Савезу српских земљорадничких задруга око 600.000 круна а мало касније још 200.000 круна. (2)  Српска централна банка из Сарајева деловала је и изван граница Босне и Херцеговине. Савез српских привредних задруга је заједно са Српском Штедионицом у Задру, Српском Штедионицом у Дубровнику, Српском Бокешком Штедионицом у Котору, Српском Кредитном Задругом у Будви, Српском Кредитном Задругом у Херцег-Новом, Рисанском Кредитном Задругом у Рисну, Српском Кредитном Задругом у Книну, Српском Кредитном Задругом у Кистањама, Српском Кредитном Задругом у Скрадину и Српском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. основао Српску централну банку за Приморје у Дубровнику. Сем оснивача банци је приступило 120 нових дружинара из редова српских привредника. На оснивачкој скупштини, 14 децембра 1913. конституисана је банка са 130 дружинара, са уписаним капиталом од 500.000 Круна. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. На челу управе Банке био је др. Антун Пуљези. (3)

Ристо Радуловић је сматрао да је за народ била важна моћ прилагођавања приликама, које се стално мењају. Такође је био важан смисао за систематски организован рад. За њега је постојала опасност да доласком Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину дође до однарођавања. Патријалхална традиција, раздељен живот на провинције, вароши и села били су препрека за разумевање новог духа. Предходне  вође српског народа биле су ограничене на очување српске цркве и школе. За њега таква борба је била благотворна, али недовољна. Због тога су Срби у Босни и Херцеговини изгубили  време и требали су да надокнаде изгубљено време.  Предлагао је да се упозна народни живот и ради на стварању организација на свим пољима : увођење земљорадничких задруга, штедња, освајањем трговина, заната, отварањем штедионица и банака. Требало је подићи село и освојити вароши. Упоредо са подизањем економске снаге требала је да расте и потреба за школом и књигом. У свом чланку „Како да радимо” истакао је пример успешне борбе Пољака у Немачкој и Чеха у Аустрији. (4)

Културно друштво „Просвјета из Сарајева” од свог оснивања 1902. увек је нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа. (5) Чеда Милић је истакао да се у народу посебно после анексије Босне и Херцеговине, осећало ропство и изгубљена слобода. Друштво Просвјета била је народна одбрамбена кула, организовала рад на школовању интелигенције, која је требала да чува везу града са селом. Бацила се прва свом снагом на организовање села. Помагала је српске соколе и сеоске побратимске чете, помажући их материјално и морално. Није разликовала интересе ђака и сељака, ни своје организације од соколске. Помагала је српске соколе и оснивање сеоских побратимских чета, помажући их материјално и морално. Почела је са васпитањем добрих вођа из сеоске омладине, одржавањем соколских, задружних и аналфабетских течајева. Тиме је ујединила национално-културни покрет у једну целину. На прослави десетогодишњице 1912. у Сарајеву иступале су сеоске чете Побратима из Босанске Крајине и Херцеговине. Чеда Милић је закључио „да само она организација народу служи која интелигенцију са селом здружи.”(6) Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета” у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево, Чапљина …). После посете Обилића 1906. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око Просвјете и листа „Српска ријеч” основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни”. (7)

На прослави десетогодишњице Просвете одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи и побратими. Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола и побратима у данима, који су били на помолу.(8)  Цветко Ђ. Поповић истакао је да су дани прославе  Просвете 21. и 22 септембра 1912. представљали датум у животу Срба Босне и Херцеговине. Силна поворка сокола и побратима (трезвењака) и мноштво народа допринелу су да осети снагу народа. Истакао је : „Осетили смо се као део национално свесне целине. Сваки део прославе уверавао нас је да нисмо сами, већ да постоје хиљаде и хиљаде које систематским радом теже истом циљу као  и  ми. Истина, њихов пут чинио нам се сувише спор, сувише заобилазан, али ипак циљ је био исти и то нам је уливало поверење и снагу. … Али најјачи утисак оставила  је на нас музика београдског Сокола. … То је било довољно да се одмах међу нама рашири вест да је то цела музика Краљеве гарде преобучена у соколску униформу. Луди од радости, по цео дан смо јурили за том музиком, а кад засвира „Србијанци и Босанци своју земљу бране” и  „Хеј трубачу с бојне Дрине” ни стотине полицајаца нису нас могли спречити да кличемо „Живела Србија”, а најсмелији и најодлучнији викали су и „Живио краљ Петар”. Осетили смо у себи неку снагу, па смо постали одједном и поноснији и одважнији. Готово исто тако деловала је на нас и музика из Дубровника. Од сокола у маршу научили смо песму „Херцег-Босно мати, немој туговати”, коју смо после стално певали приликом манифестација и демонстрација. …. . Дани „Просвјетине” прославе улили су храброст и онима малодушнима који су се до тада при свакој јавној акцији држали по страни. У свима српским ђачким удружењима почело се радити са више воље и полета.” (9)

Делегација „Душана Силног” из Дубровника је заједно са „Дубровачком Грађанском Музиком” отишла у Сарајево на  „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”(10) Ристо Радуловић  је у свом чланку „Прослава десетогодишњице Просвете” истакао важност узајамне акције свих српских културних друштава. Друштва су требала да се својим радом надопуњују, да чине целину, чији делови су вршили своје улоге по српским крајевима. Требали су да уједине срца оних на Тимоку и оних украј Гружа (на Јадранским мору), оних на Уни, на Вардару, из Скадра на Бојани, на Морави, … . Сматрао је да ће на тај начин српски народ пребродити све границе које су га  растављале. „Просвета” је проповедала самопрегорење и солидарност као највећу националну врлину. За то је она створила највећу организацију у Босни и Херцеговини. (11)

Приликом прославе десетогодишњице „Просвете” у јесен 1912. у Сарајеву покренула је „Просвета” питање сарадње главних просветних организација у циљу јачег рада на просвећивању. Позвани су : Матица Српска у Новом Саду, „Просвета” у Сарајеву, Културна Лига у Београду и „Српска Зора” у Дубровнику. Изабран је одбор од делегата четири друштва, коме је стављено у дужност да питање сарадње проучи и донесе конкретан предлог на седницу одбора, који се требао одржати у Новом Саду. (12) На предлог Просвете” било је проглашено културно уједињење српског народа у облику Савеза културних установа-матица из свих српских земаља. (13)  Др. В. Бакић је 1910. приметио да су издавале и распростирали књиге у српском народу Матица српска, Српска Књижевна Задруга и Академија наука. Постојали су фондови и задужбине : Коларчев фонд, Чупићева задужбина, Задужбина Д. Стаменковића. Потпомагали су српске школе „Друштво Светог Саве” и „Просвета”. Давали су стипендије сиромашним ученицима Фонд Саве Текелије и српски народни фондови у Сремским Карловцима. (14)  Поред српско-православних црквених општина највише заслуга за ширење писмености у Босни и Херцеговини имало је друштво „Просвета”. Друштво је издавало Просветине букваре и отварало анафабетске течајеве.  Уочи Првог светског рата „Просвета”, српске земљорадничке задруге, соколи и побратими умањивали су штетан утицај механа уверивши широке слојеве становништва о потреби писмености. (15)

Балкански рат и Први светски рат прекинули су ту акцију. За време Првог светског рата чланови Просвете у изгнанству штампали су у Женеви Алманах Просвете. (16)

Обновљена „Просвета” је после Првог светског рата наставила са својом иницијативом прекинутом  ратом.  Главна скупштина „Просвете” 1919. одлучила је да се најпре установе везе са српским културним друштвима у Београду и Новом Саду, са којима је рад био започео. Делегат „Просвете”  одржао је крајем 1919. састанак са председницима Културне Лиге у Београду и Матице Српске у Новом Саду. На састанку је утврђена потреба да се организује просветни рад приватне иницијативе. Није утврђено на који би се начин извршила организација. Просветиној скупштини одржаној лета 1919/20, поднесен је извештај о стању преговора. Скупштина је закључила да „Просвета”  настави акцију у започетом правцу. (17)  „Српска Зора“ из Дубровника стопила се 1923. са сарајевском „Просвјетом”. (18) Са објавом рата 1914. настао је застој у раду задруга. Неке су задруге пропале, да се никад не подигну. У Савезу српских земљорадничких задруга биле су учлањене 174 задруге са 12.906 задругара са капиталом од 12,240.000 динара. Био је једини савез у земљи који је пословао без губитка. На скупштини је закључио фузију са Главним Савезом српских земљорадничких задруга у Београду. (19) У Северној Далмацији почели су прикупљати чланови, именовати повереници где је било мање чланова, а бирати одбори где је било више чланова. Слан је лист, држала су се предавања уз скиоптикон-апарат, обилазити села са путним кино-апаратом. У двадесетак села били су повереници „Просвете”, а у десетак места формирани су одбори. Најактивнији је био одбор у Шибенику.   Др. Перо Слијепчевић секретар „Просвете” за народно просвећивање, а касније професор факултета у Скопљу,  писао је одмах по завршетку Првог светског рата књигу : „О савременом васпитању народа”, проучавајући методе рада код напреднијих народа и задржавајући се посебно на данском и енглеском примеру. Данска, која је 60-тих година 19 века била на ивици пропасти, је онда добром организацијом рада постала најнапреднија земља на свету. И све то захваљујући Грунтвигу, Колбу и другим пионирима у народном просвећивању. (20)

Главна скупштина „Просвете” одржана 1921. дала је прецизан програм рада у наредним годинама.  Помоћ „Просвете” била је или помоћ појединцима, ђацима и шегртима, да их оспособи за живот, како би једном били корисни себи, своме народу и држави или за културно образовање за шире народне масе кроз подизање образовања одраслих. Од „Просветиних” ђачких домова било је 10 ђачких домова. Од тога 2 дома за ученице средњих школа у Сарајеву и Мостару, и 8 за ученике средњих школа : 2 у Сарајеву, по један у Мостару, Бања Луци, Тузли, Фочи, Гацку и Босанској Градишци. Било је смештено 1924. 292 ученика и 80 ученица, од тога 107 бесплатно. Остали су плаћали потпуно или делимично одређену таксу. Просвета је 1924. имала стипендисте : 2 у високим школама и 96 у средњим школама. Осим тога издала је једнократну потпору за 133 ђака. За све то издала је 1924. 1.612.259 динара. Од ове своте издала је Просвета 942.259 динара, а од ђака у домовима прикупљено је 670.000 динара.  „Просвета” је индирактно помагала шегрте преко Српске трговачке занатлијске омладине у Сарајеву. Омладина је имала шегртски дом, коме је „Просвета” уступила бесплатно кућу. Осим тога тај покрет је помагала Просвета са годишњом помоћи 20.000 динара.  То је било помагање појединцима. Други део били су : „Просветини” течајеви за неписмене. „Просвета” је издала буквар ћирилицом. Поред тога делили су на захтев и букваре латиницом. Сиромашни су добијали бесплатно. У 1924. било је послано 7.800 буквара и то 4.328 у војску разним командама за течајеве и 3.472 грађанима. Просвета је награђивала учитеље који су држали течајеве. Просвета је организовала 1924. 44 течаја и то 29 за грађанство и 15 за војску. Просветина штампа : Гласник друштва Просвете, излазио је свака два месеца, 2 календара „Просвете”, један за ширу публику са ценом од 12 динара, и други већи за 25 динара. Календар Просвета је по оцени стручне критике оцењен као најбољи у земљи. Просветине књиге за народ 1924. биле су 2 свеске свака у 2.000 примерака :  Краљевић Марко у народним причама од С.М. Мијатовића са 14 слика од П.Шаина и књига историја ослобођења и уједињења југославена од др. В. Поповића.

Радила је Просветина  Централна библиотека у Сарајеву, са читаоницом коју је бесплатно стављала сваком на расположење, а сем тога Просветине књижнице 87 сталних, 36 покретне библиотеке и 9 филијала Српске централне библиотеке у Сарајеву. У свим књижницама било је 49.108 књига. Библиотека је 31. маја 1924. имала 13.771 књигу у 16.743 свеске. Просветина предавања 1924. а) Предавања Глигорија Петрова, проповедника, 204 предавања у 77 места пред 28.700 слушалаца о 35 различитих тема. б) Предавања уз пријекције 9 скиоптикона, 2.700  пројекционих слика и 62 готова предавања. У 1924. било је 138 предавања у 28 места са 35 разних тема. Може се речи почетак народних универзитета. в) Просвета је имала свој  кино. У 1924. одржало 86 представа са 15 различитих филмова у 154 разних места пред 54.400 слушалаца. Просвета је 1924. приредила школе за сеоске домаћице у 4 села у трајању од 3 месеца. За школу давала је држава стручну учитељицу, Просвета помоћну учитељицу, сав кухињски прибор, организовала школу и водила надзор, село је давало стан за школу и прехрану за ученице и учитељицу. Школе су држане у Бијелом Пољу (Мостар) са 11 ученица, Ламинци (Градишка) са 11 ученица, Разбој  (Градишка) са 15 ученика, Доњи Поплат (Столац)  са 16 ученица. Ученице су имале од 14 до 27 година. За те разне пословена просвећивању одраслих Просвета је утрошила 316.450 динара.  „Просвета” је 1925. имала 140 одбора и до 200 повереника. Било је 20.000 чланова, 600 добротвора са улогом од 1.000 динара, 6.000 утемељивача са улогом од 300 динара, и до 14.000 помагача и прилагача са годишњим износом од 12 или 36 динара. Буџет „Просвете” за 1925. био је 2.500.000 динара. (21)  Одмах после ослобођења почела се развијати јача организација Просвете у Америци. Почели су се оснивати нови одбори.  У Америци је било 16 месних одбора и до 20 повереника Просвете. Одбори су били у : Чикагу, Бјут, Анаконда, Окланд, Сент Луис, Минеаполис, Чарлес Сити, Гери, Њујорк, Чисхолм, Тонопа, Куперино, Пулман, Сан Педро, Ђуно, Вилмингтон. Повереници су били у : Лос Анђелос, Ватсонвил, Кловис, Портевил, Енђелос Кемп, Сутер Крик, Дитројт, Сан Дијего, Сан Франциско, Ловен, Бизби, Каспер, Декалб, Милвоки, Блоктон,  Снет-Паул, Вентура, Саут, Бенд, Лид и Питспург.  За првих 5 година после ослобођења дошло је Просвети из Америке 1,416.000 динара. Укупни прилози за Просвету били су 7.800.000 динара па су прилози из Америке чинили 18%. За Просвету је то била велика помоћ коју је приложио претежно сиромашни свет. После ослобођења била су два велика добротвора и то :  Српско Добротворно Друштво Св. Саве бр. 31 Српског Савеза Свесне Србадије у Ст. Паулу у Минесоти које је приложило 50.000 у обвезницама првог државног зајма и Васо Л.Ћуковић из Денвера у Колораду који је приложио Просвети у готовини 25.000 динара. (22)

У Соколани (Спонза) у Дубровнику Григорије Петров одржао је 30. 9. 1922. предавање на тему „Васпитач народа”. У листу „Дубровник” објављено је да ће у просторијама Српског дубровачког пјевачког друштва „Слога” 1 октобра 1922. држати предавање „Тражење људи” а 2 октобра „Тражење човјека”.(23) Симо Мирковић је на Главној скупштини Просвете  изабран почасним чланом Просвете. Ово је био други случај да  Главна скупштина  Просвете бира почасног члана. Прва је била велика добротворка српског народа Аделина Павлија Ерби.  Симо Мирковић је био прва генерација великошколаца који су основали Просвету, тако да је  Мирковић деловао у Просвети од оснивања. У Апелу на српски народ при оснивању Просвете коју је потписало 29 свршених  великошколаца из Босне и Херцеговине један од потписника био је  Мирковић. У Бихаћу где се тада налазио  Мирковић је ударио прве темеље Просвете у овоме месту. Где год се налазио  Мирковић је радио за Просвету. Премештен у Сарајево   Мирковић је изабран 1910. за подпредседника Главног Одбора Просвете, а 1912. за председника. Од тада је   Мирковић био стално на челу Главног Одбора Просвете. У Првом светском рату је  Мирковић због свог рада за Просвету био гоњен. Први радници Просвете су били осуђени због велеиздаје на Бањалучком процесу. Међу овима је био први  Мирковић. У тамницама је провео неколико година, где је изгубио здравље. После ослобођења ставио се на чело Просвете  и остао председник Главног Одбора Просвете. (24)

У Сарајеву је била прослављена 25-годишњице „Просвете” 19, 20 и 21. августа 1927. Ти дани су били испуњени свечаним седницама, академијама, соколским јавним часовима и фудбалским утакмицама. Одржан је помен умрлим члановима „Просвете”. Извршни одбор Црвеног Крста на састанку 12. августа 1927. одликовао је Просвјету орденом „Црвени Крст”. Председник Сарајевског обласног одбора Црвеног Крста др. Иван Павичић, који је присуствовао прослави у име Главног одбора Црвеног Крста,  уручио је орден на прослави. За време балканског рата Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна.(25) На прослави су била бројно заступана соколска друштва свих жупа из Босне и Херцеговине и Западне Србије. Брат Петар Слијпчевић, у свом реферату о популарним предавањима, истакао је да су, по његовом мишљењу соколска друштва била најподеснија да Просвета ступи са њима у везу и помоћу њих шири просвећеност у народу,  одржавајући заједнички популарна предавања. Соколска друштва требала су да у томе сарађују са Просветиним пододборима и повереницима. (26) Чланови невесињских сеоских соколских чета из жупе Мостар (118) наступали су на Просветиној прослави у Сарајеву. (27)

Приком прославе 25-годишњице „Просвета” је покренула на Просветиној академији поново питање сарадње главних просветних организација у циљу јачег рада на просвећивању. Донета је резолуција : „Да се оснује Савез главних просветних удружења у целој Краљевини, који ће према својим статутима пратити  и проучавати питање народног просвећивања, давати законодавним телима образложене предлоге за унапређење народног просвећивања и руковати својим нарочитим приходима, одобреним општинским прирезима за народно просвећивање и државном помоћу.”   На прослави  стогодишњице Матице српске настављена је расправа. Дискусија је вођена на конференцији делегата просветних удружења, изабран је Одбор од 9 изасланика највећих културних друштава : Српске К. Академије наука, Културне лиге, Просветне звезде, Водникове дружбе, Матице хрватске, Јадранске Страже, Матице српске, Књижевне задруге и „Просвете”. Одбор је требао да донесе нацрт Правила Савеза просветних удружења у Југославији. Замољен је Алберт Базала, председник Матице хрватске, да на темељу нацрта Матице српске и  Просвете  и на темељу дискусије вођене на конференцији састави нацрт правила. Са конференције издата је резолуција која је прочитана на свечаној седници Матице српске : „На конференцији просветно-културних друштава и установа целе наше Краљевине, окупљени приликом прославе Стогодишњице Матице српске у Новом Саду, дана 12-XII-1927, изјављена је једногласна жеља, да се створи Просветни Савез наших културних друштава и установа. Том Савезу била би сврха, да организује рад на народном и друштвеном просвећивању, са више система и узајамне помоћи. Да се то постигне, поверено је једном ужем одбору да изврши нацрт правила и да их предложи на предлог и одобрење свима друштвима у држави, која се баве културно-просветним радом.” Али, већина чланова Матице хрватске дезавуисала је свог председника Базалу, управо на том питању. Почетком лета 1936. покренуо је Главни одбор „Просвете” поново питање сарадње  главних просветних организација у циљу јачег рада на просвећивању. Водећи рачуна о ситуацији  Главни одбор „Просвете” повео је акцију да се координација рада српских културно-просветних установа, а с тим да  би била очувана потпуна самосталност сваког друштва. Саставио је  Главни одбор „Просвете” нацрт Правилника о уређењу и раду Савета српских културних и просветних друштава и установа у Југославији и предложио да се конференција за стварање  овог Савета одржи у Београду 28 новембра 1937. На конференцији је био изабран Акциони одбор који је требао да на основу нацрта правилника о уређењу Савета српских културних друштава, који је саставила Просвета, а који је на конференцији примљен у начелу, и узимајући у обзир сугестије других друштава, састави нацрт правила Савета. Акциони одбор је сазвао 27 фебруара 1938. оснивачку скупштину. Одржана је 26 фебруара 1938. предконференција делегата појединих друштава, на којој је темељно продискутован нацрт правила које је саставио  Акциони одбор.

На оснивачкој скупштини био је усвојен нацрт правила са изменама усвојеним на предконференцији и изабрана привремена управа Савета, која је требала да ради до одобрења правила, када је требала бити сазвана прва скупштина Савета. (28)  Крајем 1937. одржана је у Београду претходна конференција за оснивање Савеза српских културних и просветних друштава. Изабран је акциони одбор, а шира конференција, на којој је требало да се изабере извршни одбор планирана је 27. фебруара 1938. на Светог Саву. Конференцију је отворио потпредседник главног одбора Просвјете” из Сарајева др. Воја Бесаровић. Из његовог говора о циљевима Савеза лист „Дубровник” пренео је: Животни интереси цијелог нашег народа … су тражили и траже да се просвјећеност као битни услов сваког народног, духовног и кулурног напретка у свима слојевима народа што више и што брже прошири … По мишљењу наших најистакнутијих јавних радника…. жељени максимум успјеха и регулисања правилног рада приватних културно-просвјетних установа и друштава … постићи ће се најсигурније ако се формира врховно тијело које ће давати потицаја и импулса за поједине културно-просвјетне акције, па одређивати и изналазити средства и методе за остваривање тих акција; тијело које ће радити на регулацији међусобног односа појединих приватних установа и друштава, на подјели рада међу њима, као и њиховој међусобној колаборацији; тијело које ће савјетом, а по могућству и материјално помагати поједине приватне установе и друштва у њиховом раду; тијело које ће нашим званичним и државним просвјетним надлештвима бити помагач и савјетник у њиховој акцији на пољу просвјећивања и спровођења опште просвјетне политике. И најпослије форум гдје ће се расправљати и претресати поједини проблеми наше опште просвјетне политике па настојати да се ти проблеми и ријеше.” На конференцији Матицу српску из Дубровника заступао је професор универзитета у Београду Владимир Ћоровић. (29) У просторијама Српског културног клуба у Београду 27. фебруара 1938. одржан је састанак српских културних друштава и установа из Југославије. „Матицу Српску“ из Дубровника заступао је др. Владимир Ћоровић. На састанку је основан Савез српских културних друштава. Оснивачкој скупштини присуствовали су изасланици  друштава и установа : Српске краљевске академије, Матица српских из Новог Сада и Дубровника, Српске књижевне задруге, Кола Српских Сестара, Коларчевог универзитета, Српског културног клуба, сарајевске „Просвете“, Привредника, Савеза народних универзитета из Јужне Србије и Спасићеве задужбине. Изабрана је привремена управа у коју су ушли Павле Поповић; др. Владимир Ћоровић; Слободан Јовановић; Русомир Јанковић, председник Касације; Драгиша Васић; др. Васа Чубриловић; Мирка Грујић за Коло српских сестара; др. Воја Бесаровић за „Просвету“; др. Александар Моч за „Матицу Српску“ у Новом Саду; др. Милан Влајинац за Задужбину Николе Спасића; Аврам Филиповић за „Привредник“; Светозар Барбић за „Матицу Српску“ из Дубровника и Првослав Сланкаменац за Савез народних универзитета из Јужне Србије. (30)

Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања  српске интелигенције. Давало је стипендије ради студирања на универзитетима. Није стало на томе него је радило на омасовљавању српских друштава на селу,  помажући оснивање задруга, соколских друштава и побратимских трезвењачких чета… . Прослава десетогодишњице Просвете одржана у Сарајеву септембра 1912. охрабрила је и до тада неодлучне. Нису се ограничили на подручје БиХ, него су тежили да се повежу све српске земље. Пуних 25 година Просвета” из Сарајева настојала је да уједини  српска културна друштава и установе. Акцију су пресекли балкански и Први светски рат. После Првог светског рата иницијатива је настављена у Југославији. Покушала је сарадњу са Матицом хрватском, али су они  одбили. Почетком лета 1936. покренуо је Главни одбор „Просвете” поново питање сарадње главних просветних организација у циљу јачег рада на просвећивању. Водећи рачуна о ситуацији Главни одбор „Просвете” повео је акцију да се изврши координација рада српских културно-просветних установа, а с тим да би била очувана потпуна самосталност сваког друштва. Потпредседник главног одбора Просвјете” др. Воја Бесаровић био је истовремено старешина Соколске жупе Сарајево. Национални радници су пред избијање Другог светског рата покушали да уједине своје снаге како духовно тако и материјално. После Априлског рата и успостављања НДХ Просвјета” и њени чланови нашли су се на удару усташког режима. Пошто се историја често понавља важно је да се шири слојеви народа упознају са успесима и неуспесима у раду друштва Просвета.

АУТОР: Саша Недељковић,члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. „Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. 82, 86, 112;
  2. Ђорђе Крстић, судија врховног суда, „Аграрна политика у Босни и Херцеговини”, Сарајево, 1938, стр. 96;
  3. „Соко”, Њујорк, септембар 1913, бр. 9, стр.222 ; проф. Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације”, стр.57, „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939; Шести збор задруга, стр.3,4,8,9,12,15-17,20,54,57, Издање и наклада Савеза српских привредних задруга на Приморју, Српска Дубровачка Штампарија, Дубровник, 1913; Србобран, народни српски календар за годину 1913, Српска штампарија у Загребу, стр.39;
  4. „Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. 86-90;
  5. „Просветин” поклон соколским четама”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 маја 1931, бр. 22, стр. 3;
  6. „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 3, 4, 12, 13;
  7. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево 1999, стр.67-70;
  8. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;
  9. Цветко Ђ. Поповић, „Сарајевски Видовдан 1914.”, Просвета, Београд, 2014, стр. 25, 26, 27;
  10. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;
  11. „Прослава десетогодишњице Просвете”,„Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. 112-114;
  12. „Акција друштва „Просвете” око оснивања Савеза српских-културних друштава и установа”, Књига за соколско село”, Мостар, Јуни 1938, бр. 6, стр. 109;
  13. Перо Слијепчевић, „Ристо Радуловић, живот и рад”, „Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. XLII;
  14. Др. В.Бакић, „Српско родољубље и Отачаствољубље”, Београд, 1910, стр. 84;
  15. Милан Карановић, Сарајево, „Просвећивање народа ”, Уредио Војислав Гаћиновић, „Календар-Алманах Просвета 1925. издало друштво Просвета, Штампарија „Обод” Сарајево, стр. 194;
  16. Секретар Лазо Матић, „Шта смо радили за последњих 20 година”, „Северна Далмација некад и сад”, Београд 1939, стр. 81;
  17. „Акција друштва „Просвете” око оснивања Савеза српских-културних друштава и установа”, Књига за соколско село”, Мостар, Јуни 1938, бр. 6, стр. 109;
  18. „Српска зора”, „Свезнање”, Народно дело, Београд, 1937, стр. 2179;
  19. Ђорђе Крстић, судија врховног суда, „Аграрна политика у Босни и Херцеговини”, Сарајево, 1938, стр. 100, 118;
  20. Секретар Лазо Матић, „Шта смо радили за последњих 20 година”, „Северна Далмација некад и сад”, Београд 1939, стр. 82;
  21. В.Г, „Једна година рада „Просвете”, Уредио Војислав Гаћиновић, „Календар-Алманах Просвета 1925. издало друштво Просвета, Штампарија „Обод” Сарајево, стр. 218, 219;
  22. В.Г, „Приходи Просвети из Америке пре ослобођења”, Уредио Војислав Гаћиновић, „Календар-Алманах Просвета 1925. издало друштво Просвета, Штампарија  „Обод” Сарајево, стр.219, 220;
  23. „Григорије Петров опет у Дубровнику”, „Дубровник”, Дубровник, 30 Септембра 1922, бр. 77, стр. 3;
  24. В.Г, „Симо Мирковић.”, Уредио Војислав Гаћиновић, „Календар-Алманах Просвета 1925. издало друштво Просвета, Штампарија  „Обод” Сарајево, стр. 216, 217;
  25. „Просвјетина 25-годишњица”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Јули-Август 1927, свеска 7.-8., стр. 229, 230;
  26. Стево Жакула-Сарајево, „Соколство и народно просвећивање”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, октобар и новембар 1927, бр. 10 и 11, стр. 138;
  27. „Соколска жупа Мостар”, „Свеславенско соколство”, Београд, 1930, стр. 126;
  28. „Акција друштва „Просвете” око оснивања Савеза српских-културних друштава и установа”, Књига за соколско село”, Мостар, Јуни 1938, бр. 6, стр. 110;
  29. „Савез српских културних друштава”, „Дубровник”, Дубровник, 4 децембар 1937, бр. 45, стр. 3;
  30. „Основан је Савет српских културних установа и друштава …“, „Правда“, Београд, 28.фебруар 1938, стр. 8; „ Савез српских културних установа”, „Дубровник”, Дубровник, 5 марта 1938, бр. 9, стр. 2;

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *