- Непојмљиви организовани злочини комуно–усташких србождерских снага и покрета над српским цивилима у Првом и Другом светском рату најбоље доказују верски карактер свих похода на српски народ и Православље на балканском полуострву.
- Тешко да су напујдани комунистички револуционари икад схватили да их папска верска глобализација лукаво инструментализује и ставља у службу панонског крсташког римокатолицизма, antemurale christianitatis.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
КПЈ је формирана непосредно после Великог рата (1914–18). Све ружне, злонамерне и бесмислене оцене и оптужбе на рачун Срба и Краљевине СХС формулисане су углавном на Четвртом конгресу Комунистичке партије СХС који је Црвена Интернационала уприличила у немачком граду Дрездену од 03. до 15. новембра 1928. године. Конгресу је присуствовало двадесет пет делегата и Филип Филиповић као представник Комунистичке омладине. На Конгресу су донете изразито анти–српске смернице и резолуције. Једна од главних одлука Конгреса је да је нова држава – Краљевина СХС – „империјалистичка творевина“ настала као резултат Великог рата. Иако су Срби основали Краљевину СХС жртвујући своје две краљевине (Србију и Црну Гору) за које је у Великом рату проливено море српске крви, комунисти су сматрали да нову државу треба одлучно разбити и срушити као „империјалистичку творевину“ и „тамницу угњетених народа“.
Као главног кривца комунисти су означили „српску буржоазију“ и њен „хегемонистички режим“. Зато је акциони план предвидео да се од српског националног корпуса цепањем и уситњавањем створе нови народи и нове државе. Конгрес је потврдио претходно већ установљену политику која је позивала на самоопредељење и отцепљење „угњетених народа“ и донео одлуку о стварању независних држава – Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је закључено да је њихову земљу „анектирала српска буржоазија“ („Историја СКЈ“, стр. 104-107). У том циљу одлучено је да КПЈ подржи разне организације које су се бориле против српске превласти, укључујући хрватске усташе, Косовски комитет, бугарску ВМРО и сличне револуционарно–терористичке организације.

Моша Пијаде звани Чича Јанко
Резолуцију и акциони план Четвртог конгреса КПЈ у вези националног питања и става Коминтерне најјасније је формулисао Моша Пијаде (1890–1957), Брозов саветник, главни идеолог и први уставотворац. Ове закључке и резолуцију је објавио у свом спису „Историски архив Комунистичке партије Југославије“; ту се између осталог, могу прочитати следећа упутства и закључци:
- Партија треба да концентрише борбу радничке класе, сељаштва и угњетених нација пре свега против главног непријатеља, хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије.
- У борби против њеног режима националног угњетавања у првом реду треба да стоји наша Партија у самој Србији, где је база хегемонистичког режима, признајући отворено право на отцепљење и право на оружани устанак против националног угњетавања, и проповедајући и сама указујући систематску помоћ покретима угњетенихнација…
- Будући да масе народа теже ка отцепљењу, добила је парола самоопредељења до отцепљења у последње време нарочито актуелни значај, и конкретизовање ове наше пароле значи најпуније помагање свију акција маса које воде ка образовању независне Хрватске…
За независност Хрватске бори се наша Партија без икаквог услова или резерве. Зато Партија не сме ограничити право на самоопредељење само на претставнике радничких и сељачких маса, нити смемо нашу општу агитациону паролу радничко-сељачке власти и Балканске федерације радничко-сељачких република постављати као услов за наше учешће у борби маса за независност Хрватске, него ћемо ми у току борбе за независност Хрватске масама објашњавати да се коначно ослобођење, како хрватског, тако и осталих угњетених народа на Балкану, може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.
- Партија ће најпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе, притом безобзирно демаскирајући директне експоненте хегемонистичког режима и колебљивост буржоаског воћства Црногорске федералистичке странке и објашњавајући масама да се коначно ослобођење црногорског народа може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.
- Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с македонских национално-револуционарним покретом, препорођеним у лицу ВМРО (об) Унутрашње македонске револуционарне организације (уједињене) и позива радничку класу да свестрано помажу борбу за независну и уједињену Македонију.
- Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с албанским национално-револуционалним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.
***
Непојмљиви организовани злочини комуно–усташких србождерских снага и покрета над српским цивилима у Првом и Другом светском рату најбоље доказују верски карактер свих похода на српски народ и Православље на балканском полуострву. Тешко да су напујдани комунистички револуционари икад схватили да их папска верска глобализација лукаво инструментализује и ставља у службу панонског крсташког римокатолицизма, antemurale christianitatis.
(Жарко Видовић: „Срби и Косовски завет у Новом веку“, Београд, 2021, стр. 74)