Књижевник Лаза Костић, члан уједињење омладине и ђак Натошевићев, сазвао је 3. јула 1872. у Новом Саду састанак ради оснивања гимнастичког друштва. Друштво је основано под именом „Прво новосадско јачачко, веслачко и ватрогасно друштво“ . У управу друштва изабрани су старешина др. Лаза Костић, справар др. Милан Јовановић Батут и друштвени лекар др. Јован Јовановић Змај. Уписало се око 125 чланова. Лука Јоцић је предложио за име друштву „Соко“.
На скупштини одржаној у марту 1874. друштво је узело име Соко. Правилима друштва предвиђено је да се слична друштва споје у Венац (савез). По угледу на друштво у Новом Саду, омладина је у Панчеву 1875. основала „Јачачко друштво“, а у Вршцу 1878. под именом „Венац“. Рад друштава ускоро је замро, као и сви покушаји омладинаца да створе организован и смишљен рад у смислу резолуција омладинских скупштина. (1)
Кад је прешао у Београд био је један од старешина соколског друштва у Београду. Примио се да буде старешина друштва 1896-1897. Трудио се да да нови правац рада и да развије слогу, љубав и братство међу соколском омладином. (2) Умро је у 93 години живота 1940.
На сахрани били су присутни представници свих слојева народа, свих установа престонице и свих удружења, уз велико мноштво народа. Соколско друштво Београд-Матица одало је пошту некадашњем старешини бројним присутним чланством у одорама, и опроштајним говором старешине бр. Андре Петровића. Бројни говорници износили су његове заслуге, на којима му је соколство остало благодарно. (3) Као млад лекар покренуо је лист „Здравље” у Сомбору, одакле се његова способност прочула, па га је Књаз Никола позвао на Цетиње. Као управник тамошње болнице наставио је да уређује „Здравље”. Из Црне Горе позвала га је влада у Београд и упутила у иностранство, где се усавршавао у Немачкој, Енглеској и Француској. По повратку у отаџбину ставио је своје знање и способности у службу народу, не само као научник и лекар, већ и као национални и соколски радник. Као писац и просветитељ и као активан члан научних и стручних друштава. Радио је на ширењу трезвености и објавио „Буквицу за веселу браћу”. Књижевношћу се почео бавити у гимназији. Прво је писао песме а касније научне радове, који су били преведени на стране језике. За њега је рекао један угледни књижевник, да пише „Вуковим језиком” и „Доситејевим начином”, због чега су његова дела имала великог успеха у народу.(4) др. М. Јовановић-Батут био је један од најстаријих сокола.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Др. Лаза Костић“, „Српски соко“, Сремски Карловци, 18 (31) јануар 1911, бр.2;
- Андра Мих. Петровић, „Др. Милан Јовановић-Батут”, „Око соколово”, Београд, 4 фебруар 1941,, бр. 1, стр. 14;
- Ј.М, „Смрт др. М. Јовановића-Батута”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр. 2;
Ј.М, „Смрт др. М. Јовановића-Батута”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр.