- Није, дакле, тако једноставно раздвојити стварне догађаје и дела „једног од највећих чаробњака свих времена“. о којима сведоче његови савременици, од свега онога што је после његове смрти преточено у легенду која је дала надахнуће великом броју уметничких дела.
- Оно што је неспорно, јесте допринос, стварни и(ли) измишљени, доктора Фауста извртању света наглавачке, па се зато читаво нововековно, обезбожено модерно доба може назвати – ФАУСТОВСКИМ.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Др. Фауст (нем. Johann Georg Faust, око 1480 – 1561) је био немачки хуманиста, путујући алхемичар, астролог и маг–чаробњак. Живео је у време процвата немачке ренесансе. Иако су бројни митови и легенде о Фаустовој изузетно занимљивој личности стварани више стотина година после његове смрти (почевши од драме Doctor Faustus Кристофера Марлоуа из 1604. до романа Doktor Faustus Томаса Мана, објављеног 1947), нас овде занима историјска личност доктора Фауста, тј. чињенице из његовог стварног живота, колико год их је тешко открити и раздвојити од легенде.
Јохан Георг Фауст је рођен око 1480. у градићу Книтлингену (нем. Knittlingen) код Хајделберга на југу Немачке. У том месту се данас налази архив и музеј посвећен Фаусту.(1) Јохан Георг, будући учењак, астролог и маг–чаробњак, растао је, наводно, у доброј хришћанској породици. Студирао је на чувеном универзитету у Хајделбергу (нем. Heidelberg), на коме тада увелико влада дух побуне, хуманизма, легенди, магије и старонемачке паганске Валхале настањене демонима. Дух сумњивих – да не кажемо проклетих – хуманистичких наука, које су несумњиво окретале младе људе од Бога ка Његовом противнику, увлачио се у сва тадашња академска истраживања и науке. На хајделбершком универзитету Фауст је, између више окултних и езотеријских вештина, одлично савладао некромантију, технику призивања духова умрлих. Волфганг Бутнер (нем. Wolfgang Buttner), Фаустов главни биограф, наводи историјске и митолошке ликове које је овај „принц некромантије“ призивао; ту су Хомеров Хектор, библијски цар Давид, несрећни јунак Самсон и многи други. Бутнер је забележио да су на ове Фаустове сеансе „долазили и кнезови да присуствују призорима некромантије, што Мартин Лутер није одобравао“. Конрад Гешнер (нем. Conrad Gesner) из Цириха је, наводно, био сведок магијских способности др. Фауста. У свом „Именику“ (Onomaticon), Гешнер убраја Фауста међу највеће чаробњаке свих времена!(2)
Arthur Darvill као Мефистофел и Paul Hilton као Фауст у драми
`Doctor Faustus` (1604) Кристофера Марлоуа у позоришту Globe (2012)
Др. Фауст је био следбеник и члан тајног братства или друштва Ружиног Крста које је, наводно, основао немачки племић Кристијан Розенкројц (нем. Christian Rosencreutz) после 1378. године. Розенкројц је те године упућен у један манастир у коме је требало да научи старогрчки и латински. Он је, међутим, променио план, па је с једним монахом кренуо на Кипар, где је његов сапутник напрасно преминуо. Розенкројц је сам наставио путовање у арапске земље. Према писању неких историчара овог тајанственог братства, Розенкројц је у граду Фесу, а затим у Египту изучио кабалистичку магију и алхемију, које је затим донео у Немачку и даље ширио по Европи.(3)
Око 1510. године, у време успона алхемијско–чаробњачке каријере 30– тогодишњег доктора Фауста, кабалистичко–розенкројцерска магија у Немачкој је била у пуном процвату. Браћа Ружиног Крста не само у Немачкој, већ широм Европе настоје да контролишу и усмеравају све покрете, од ренесансе и такозваног хуманизма, што подразумева препород предхришћанско–паганске античке философије, културе и уметности, до верске Реформације, коју је побуњени аугустински монах Мартин Лутер (1483–1546) започео у Витембергу 1517. године. Неки историчари розенкројцерског братства, штавише, сматрају да су управо розенкројцери припремили Реформацију, и да је заправо Мартин Лутер, главни покретач и јунак овог подухвата, био видљиви експонент њихове закулисне завере која је лукаво смишљена против хришћанског поретка у Западној Европи, а чија је акција довела до цепања и уситњавања до тада јединствене Западне цркве. Један од доказа: у Лутеровом грбу су откривени розенкројцерски симболи – ружа и крст.
Ренесансни хуманисти у време успона розенкројцера др Фауста безрезервно прихватају и шире кабалистичку доктрину да је свет одувек постојао, да није створен, и да, према томе, нема потребе за Творцем. Због тога су сви они убеђени да је прошло време теизма, тј. веровања у Бога–Створитеља. Читав занос епохе и одушевљавање паганском културом и уметношћу свесно је удаљавао људе од Бога и гурао у загрљај Његовом противнику.
То је, штавише, било време најцрње езотерије. Др фон Швајдниц Ешерслебен (нем. von Schweidnitz Escersleben), говорио је како његов пријатељ и хуманистички колега доктор Фауст има кућног духа. Према Хајнеу (нем. Heine), који се позива на старе књиге и записе, Фауста је непоменик посећивао у лику прелепе девојке. Јохан Шпис (нем. Johann Spies) је описао једну ноћну сцену у шуми Шпесер (Spesser), обасјану месечином, када је др. Фауст зазивао паклене духове који се пред њим материјализују. Један дух је рекао да се зове – Мефистофелес.(4) Њега је славни немачки песник и драмски писац Јохан Волфганг фон Гете (нем. Johann Wolfgang von Goethe, 1749 – 1832) увео у своју драму „Фауст“ (први део 1808, други део пре 1832) и поверио му главну улогу уз Фауста. Ово Гетеово драмско дело се, иначе, сматра највишим дометом немачке и светске литературе.
О последњим данима и смрти доктора Фауста дознајемо такорећи случајно у једном писму које је поменути Конрад Гешнер из Цириха 16. августа 1561. упутио свом пријатељу Јохану Крафту, царском лекару из Крафтхајма: „Опоринус из Базела некада је био ученик и пријатељ Теофраста Парацелзуса. Објавио је чудесне ствари о односима свог учитеља с ђаволом. Бавио се астрологијом, некромантијом и другим сличним забрањеним вештинама. Право говорећи, ја сматрам да је он један од последњих друида, који су некада, код Келта, током неколико година, у подземним одајама примали поуке од демона, што и у наше доба постоји, и често се обавља у Саламанки, у Шпанији. Из тих школа излазе они које банално називамо ђацима луталицама. Они изражавају необично дивљење према извесном Фаусту који је недавно преминуо“.(5)
НАПОМЕНЕ:
- Frank Baron, Doctor Faustus: From History to Legend, Wilерhelm Fink Verlag, 1978.
- Miro Glavurtić, Satana, uvod u demonologiju, Beograd, 1978, str. 111-113.
- Nick Harding, Secret Societies, 2005, pp. 119-120.
- Miro Glavurtić, Наведено дело, стр. 112.
- Miro Glavurtić, Исто место.