Johannes Faustus
- Није, дакле, тако једноставно раздвојити стварне догађаје и дела „једног од највећих чаробњака свих времена“, о којима сведоче његови савременици, од свега онога што је после чаробњакове смрти преточено у легенду која је дала надахнуће великом броју уметничких дела.
- Оно што је неспорно, јесте допринос доктора Фауста, стварни и(ли) измишљени, извртању света наглавачке, па се зато читаво нововековно, обезбожено модерно доба може назвати – ФАУСТОВСКИМ.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић, НАУКА И КУЛТУРА
Др. Фауст (латинизовано Johannes Georgius Faustus, око 1480– око 1550) је био немачки хуманиста, путујући алхемичар, астролог и маг–чаробњак. Живео је у време процвата немачке ренесансе (фран. реч `renaissance` значи „препород“, а односи се на препород античке, паганске грчко–римске културе, уметности и митологије). Иако су бројни митови и легенде о Фаустовој изузетно занимљивој личности стварани и (усмено) преношени неких четири стотина година после његове смрти 1540–50. (почев од 1604. када је драма Doctor Faustus Кристофера Марлоуа први пут објављена до романа Томаса Мана Doktor Faustus из 1947), нас овде занима историјска личност доктора Фауста, тј. чињенице из његовог стварног живота, колико год их је тешко открити и раздвојити од легенде.
Јохан Георг Фауст је рођен око 1480. у градићу Книтлингену (нем. Knittlingen) код Хајделберга на југу Немачке. У том месту се данас налази архив и музеј посвећен Фаусту. (Frank Baron, „Doctor Faustus: From History to Legend“, Wilерhelm Fink Verlag, 1978)
Јохан Георг, будући учењак, астролог и маг–чаробњак, растао је, наводно, у доброј хришћанској породици. Студирао је на чувеном универзитету у Хајделбергу (нем. Heidelberg), на коме тада увелико влада дух побуне, хуманизма, легенди, магије и старонемачке паганске Валхале настањене демонима. Дух сумњивих – да не кажемо проклетих – хуманистичких наука, које су несумњиво окретале младе људе од Бога ка Његовом противнику, увлачио се у сва тадашња академска истраживања и науке. На хајделбершком универзитету Фауст је, између више окултних и езотеријских вештина, одлично савладао некромантију, технику призивања духова умрлих. Волфганг Бутнер (нем. Wolfgang Buttner), Фаустов главни биограф, наводи историјске и митолошке ликове које је овај „принц некромантије“ призивао; ту су Хомеров Хектор, библијски цар Давид, несрећни јунак Самсон и многи други. Бутнер је забележио да су на ове Фаустове сеансе „долазили и кнезови да присуствују призорима некромантије, што Мартин Лутер није одобравао“. Конрад Гешнер (нем. Conrad Gesner) славни природњак из Цириха звани „швајцарски Плиније“, био је, наводно, сведок магијских способности др. Фауста. У свом „Именику“ (Onomaticon), Гешнер убраја Фауста међу највеће чаробњаке свих времена! (Miro Glavurtić, „Satana, uvod u demonologiju“, Beograd, 1978, str. 111-113)
Др. Фауст је био следбеник и члан тајног братства или друштва Ружиног Крста које је, наводно, почетком 15. столећа основао немачки племић Кристијан Розенкројц (нем. Christian Rosenkreuz, 1378–1484, живео наводно 106 година). Розенкројц је у младости упућен у један манастир у коме је требало да научи старогрчки и латински. Он је, међутим, променио план, па је с једним монахом кренуо на Кипар, где је његов сапутник напрасно преминуо. Розенкројц је сам наставио путовање у арапске земље. Према писању неких историчара розенкројцерског братства, Розенкројц је најпре у мароканском граду Фесу, а затим у Египту изучио кабалистичку магију и алхемију, које је затим донео у Немачку и даље ширио по Европи. (Nick Harding, „Secret Societies, 2005“, pp. 119-120)
Др Фауст је, дакле, био важна ренесансна спона и карика која је пренела и повезала прастара усмена езотеријска знања (кабалистичку магију и алхемију) и магијску вештину средњовековног розенкројцерског братства, са њиховим окултним следбеницима и настављачима у Новом веку.
Око 1510. године, у време наглог успона алхемијско–чаробњачке каријере тридесетогодишњег доктора Фауста, кабалистичко–розенкројцерска магија у Немачкој је била у пуном процвату. Браћа Ружиног Крста, не само у Немачкој већ широм Европе, настоје да контролишу и усмеравају све покрете, од ренесансе и такозваног хуманизма, што подразумева препород предхришћанско–паганске античке философије, културе и уметности, до верске Реформације, коју је побуњени аугустински монах Мартин Лутер (1483–1546) започео у Витембергу 1517. године. Неки историчари розенкројцерског братства, штавише, сматрају да су управо розенкројцери припремили Реформацију, и да је заправо Мартин Лутер, главни покретач и јунак овог подухвата, био видљиви експонент њихове закулисне завере која је лукаво смишљена против хришћанског поретка у Западној Европи, а чија је акција довела до цепања и уситњавања до тада јединствене Западне цркве. Један од доказа: у Лутеровом грбу су откривени розенкројцерски симболи – ружа и крст.
Ренесансни хуманисти у време успона розенкројцера др Фауста безрезервно прихватају и шире кабалистичку доктрину да је свет одувек постојао, да није створен, и да, према томе, нема потребе за Творцем. Због тога су сви они убеђени да је прошло време теизма, тј. веровања у Бога–Створитеља. Читав занос епохе и одушевљавање паганском културом и уметношћу свесно је удаљавао људе од Бога и гурао у загрљај Његовом противнику.
То је, штавише, било време најцрње езотерије. Др фон Швајдниц Ешерслебен (нем. von Schweidnitz Eschersleben), говорио је како његов пријатељ и хуманистички колега доктор Фауст има кућног духа. Према песнику Хајнриху Хајнеу (нем. Heinrich Heine, 1797–1856), који се позива на старе књиге и записе, Фауста је непоменик посећивао у лику прелепе девојке. А за излазак др Фауста из анонимности и потом за ширење његове славе најзаслужнији је свакако немачки штампар и један од првих издавача Јохан Шпис (нем. Johann Spies, око 1540–1623). Године 1587. Шпис је у својој штампарији у Франкфурту на Мајни објавио књигу непознатог аутора под насловом Historia von D. Johann Fausten. Између многих чудесних дела др Фауста у књизи се описује једна ноћна сцена у шуми
Шпесер (Spesser), обасјану месечином, када је др. Фауст зазивао паклене духове који се пред њим материјализују. Један дух је рекао да се зове – Мефистофелес. (Miro Glavurtić, Наведено дело, стр. 112)
Тог Мефистофелеса су у својим драмама прославили најпре енглески драмски песник Кристофер Марлоу (Christopher Marlowe, 1564–1593) у драми „Doctor Faustus“, написаној између 1588–1592, а премијерно изведеној 1594.
Насловна страна Марлоове драме „Doctor Faustus“ (издање 1631) приказује сусрет Фауста са ђаволом званим Мефистофелес
Век и по касније славни немачки песник и драмски писац Јохан Волфганг фон Гете (нем. Johann Wolfgang von Goethe, 1749–1832) је у свом ремек–делу „Трагедија Фауста“ („Faust – Eine Tragödie“, први део 1808, други део пре 1832) главну улогу поред Фауста поверио ђаволу по имену Мефистофелес; ову драму иначе многи с правом сматрају највишим дометом немачке и светске литературе.
Ипак је умро
О последњим данима и смрти доктора Фауста дознајемо такорећи случајно у једном писму које је поменути Конрад Гешнер из Цириха 16. августа 1561. упутио свом пријатељу Јохану Крафту, царском лекару из Крафтхајма: „Опоринус из Базела некада је био ученик и пријатељ Теофраста Парацелзуса (право име Philipp von Hohenheim, 1493–1541). Објавио је чудесне ствари о односима свог учитеља с ђаволом. Бавио се астрологијом, некромантијом и другим сличним забрањеним вештинама. Право говорећи, ја сматрам да је он један од последњих друида, који су некада, код Келта, током неколико година, у подземним одајама примали поуке од демона, што и у наше доба постоји, и често се обавља у Саламанки, у Шпанији. Из тих школа излазе они које банално називамо ђацима луталицама. Они изражавају необично дивљење према извесном Фаусту који је не тако давно преминуо“. (Miro Glavurtić, Исто место)
Није, дакле, тако једноставно раздвојити стварне догађаје и дела „једног од највећих чаробњака свих времена“, о којима сведоче његови савременици, од свега онога што је после чаробњакове смрти преточено у легенду која је дала надахнуће великом броју уметничких дела. Оно што је неспорно, јесте допринос доктора Фауста, стварни и(ли) измишљени, извртању света наглавачке, па се зато читаво нововековно, обезбожено модерно доба може назвати – ФАУСТОВСКИМ.