- Требало би да Србија данас оснива институте и академије за повест српског народа који би се континуирано и систематски бавили истраживањем и представљањем резултата тих истраживања ширим слојевима српског народа.
- Обновљена Матица Српска у Дубровнику данас животари.
- Историчари који се тиме баве требали би да добију подршку српске државе за свој рад. По мом мишљењу то је једини пут да Српски народ упозна своју прошлост после дугогодишње принудне амнезије у Титовој Југославији.
- Како живот тако и страдање. Изашао је из штампе зборник „Конструисање синтетичких нација“. У Зборнику су објављени радови са научне конференције „Проблеми конструисања идентитета у постјугословенском и постсовјетском простору“. На конференцији су учествовали научници из Русије и Србије (Никола Жутић, Саша Недељковић …) .
- Насупрот њима су историчари које на све начине подржавају западне земље и новостворене државе настале на рушевинама Југославије и који користе српско непознавање прошлости за наметање свог виђења прошлости.
- Поводом прослава спортиста због добијања медаља требало би се сетити Доситејевих речи : „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце.” Сматрам да смо довољно времена изгубили и да више не може да се чека.
Соколи су настојали да у сарадњи са уметницима који су били истовремено и национални прегаоци јачају националну свест. М. А. Васић истакао је у часопису „Око соколово“ : „Само јаке мишице наше омладине неће помоћи у одсутном тренутку, ако није свесна дела својих предака, славе своје отаџбине и жртава које се од ње траже. Зато је треба духовно наоружати од најранијег детињства припремајући је за велика дела.“ (1) Тим речима истакнуто је схватање сокола о значају националне свести и њихови напори усмерени на њеном јачању.
Насупрот соколима били су у међуратном периоду комунисти са својом социјалном књижевношћу. У Нолиту су издавали стране ауторе. То је изазвало напад Милоша Црњанског 1932. Комунисти су после освајања власти спровели своје идеје о националном питању. Да би спровели стварање нових нација морали су сломити како су они звали “великосрпску буржоазију”. Спровели су масовно убијање свих које су сматрали за препреке. како за време рата, тако и одмах после рата. Спроводили су Коминтернин програм стварања Македонске, Црногорске и касније Муслиманске нације. Такође су пружали подршку Хрватима у Дубровнику и Бачкој, Албанцима на простору Старе Србије (Македонија, Косово и Метохија). Затирање српске традиције су наставили забраном штампања дела историчара као што су били Слободан Јовановић и Владимир Ћоровић. Писац Григорије Божовић био је стрељан. Дела Стојана Живадиновића била су уклоњена из библиотека. Био је познат по романима о личностима из Првог српског устанка Карађорђу, Хајдук Вељку и Вујици Вулићевићу. (2) Стојан Живадиновић је посветио роман „Карађорђе” свом претку Живадину из Сарбановца под Ртњем у срезу бањском, који „издржа шибу на бањској пијаци и умре, ушивен у овнујску кожу,”. (3) Током Титове Југославије Стојана Живадиновића нису спомињале енциклопедије и лексикони из Загреба, а поменут је укратко у Малој Просветиној енциклопедији од 3 тома. Током Титове Југославије о Српским темама писано је у стручним публикацијама за које се шири слојеви народа нису занимали. Оснивач Соколства Тирш истицао је „Што цео народ не зна нико не зна.”
У циљу стварања нових нација, осниване су нове академије и институти у којима је систематски писано о њиховим историјама и културама. Све то је ширено кроз масовне медије, штампу, радио, телевизију као и кроз уџбенике. Они српски интелектуалци који су се у то време усудили да изнесу другачије мишљење од званичног проглашавани су шовинистима или великосрбима и против њих је вођена хајка. Обично су сносили последице свог рада. Насупрот њима било је интелектуалаца који су били јарбол за све заставе. Председник Српске академије наука Александар Белић био је потписник окупационог Апела српском народу 1941. Поводом избора Тита за почасног члана академије устао је Јован Ђаја и рекао Александру Белићу : „Поштовани колега, ми смо били на овом истом месту, Ви тамо као председник, а ја овде када сте Ви за члана предлагали Краља Александра. Ја сам био онда против, ја сам и сада против !”(4)
Док се Хрвати систематски баве свим темама из новије повести уз помоћ своје државе, дотле се код Срба све ради стихијно. Такви су и резултати. Из бивших југословенских држава и са Запада води се упорна кампања оптуживања Срба за све што се дешавало, а српске жртве се прећуткују. Основни проблем код Срба је непознавање српске прошлости пре и за време Другог светског рата. Током Титове Југославије о Српским темама писано је и ако ограничено, али у стручним публикацијама за које се шири слојеви нису занимали. У „Политикином Забавнику излазио је стрип „Дикан” о Старим Словенима који се досељавају на Балкан. Стваране су нове нације и писано је афирмативно о њима и њиховој култури. Оснивач Соколства Тирш истицао је „Што цео народ не зна нико не зна.” Они српски интелектуалци који су се тада усудили да изнесу другачије мишљење од званичног проглашавани су шовинистима или великосрбима и против њих је вођена хајка. Обично су сносили последице свог рада. После разбијања Југославије некадашњи комунистички кадрови међу српским историчарима нису хтели да изазивају сукобе о спорним темама са хрватским или историчарима нових нација, и писали су о другим темама, а историчари прегаоци који су писали о животу и страдању Срба изван Србије били су „У се и у своје кљусе”. Може се речи да како Вук Караџић и његове присталице тако и комунисти нису успели да схвате да се иза звучних фраза крило спровођење туђих инереса на штету српског народа. Наставили су тамо где је Калај стао у разбијању српске нације. После увођења вишестраначја писци као Владимир Јанковић са својом Словенском Трилогијом романима „Каган Бајан”, „Приск и Константина”, „Ветрови Сигидунума” у Библиотеци „Словенијада” настојали су да се надовежу на словенску традицију.
Требало би да Србија данас оснива институте и академије за повест српског народа који би се континуирано и систематски бавили истраживањем и представљањем резултата тих истраживања ширим слојевима српског народа. Обновљена Матица Српска у Дубровнику данас животари. Историчари који се тиме баве требали би да добију подршку српске државе за свој рад. По мом мишљењу то је једини пут да Српски народ упозна своју прошлост после дугогодишње принудне амнезије у Титовој Југославији. Како живот тако и страдање. Изашао је из штампе зборник „Конструисање синтетичких нација“. У Зборнику су објављени радови са научне конференције „Проблеми конструисања идентитета у постјугословенском и постсовјетском простору“. На конференцији су учествовали научници из Русије и Србије (Никола Жутић, Саша Недељковић …) . Насупрот њима су историчари које на све начине подржавају западне земље и новостворене државе настале на рушевинама Југославије и који користе српско непознавање прошлости за наметање свог виђења прошлости. Поводом прослава спортиста због добијања медаља требало би се сетити Доситејевих речи : „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце.” Сматрам да смо довољно времена изгубили и да више не може да се чека.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Милош А. Васић, „Соколска позоришта у Чехословачкој“, „Око соколово“, Београд, бр. 6, 1938, стр. 150, 151;
- „Моравски стил Завичајног музеја”, „Моја кућа”, „Политика”, 19. јул. 2024;
- Стојан Живадиновић, „Карађорђе”, Издавачка књижарница Геце Кона Београд, 1930;