Питање наследника патријарха Вартоломеја остаје отворено. Фото: СПЖ
- На Фанару се већ расправља о кандидатурама архијереја који ће заменити патријарха Вартоломеја. Могуће је да је отишао у посету САД да би ове подржале његовог кандидата. Да ли је питање решено?
АУТОР: Константин Шемљук
Да је патријарх Вартоломеј болестан, познато је одавно. Међутим, тек недавно у Фанару, као и у штампи на грчком језику, почеле су упорно да круже гласине да ће патријарх Вартоломеј у врло блиској будућности поднети оставку.
Подстицај за ове гласине била је изненадна хоспитализација шефа Фанара током његове последње посете Сједињеним Државама. Не стигавши да одлети за Америку, 23. октобра константинопољски патријарх је отишао у болницу у Вашингтону. Званични разлог за хоспитализацију назван је „умор после дугог лета“, али колико често путници авиона после лета иду у болницу? Међутим, 25. октобра, шеф Фанара је напустио болницу и одржао низ састанака са највишим америчким званичницима, укључујући председника Џоа Бајдена и шефа Стејт департмента Ентонија Блинкена. Међутим, 3. новембра је поново хоспитализован. Овог пута са конкретнијим разлогом – операцијом срца. Патријарх је подвргнут стентирању и убрзо се вратио у Истанбул.
Занимљиво, у Америци је патријарх Вартоломеј најмање два пута рекао да увек „има у виду могућу оставку“. После свега што му се десило, овакве изјаве не чуде. Управо су ове изјаве, плус прави здравствени проблеми, изазвали гласине о скорој промени на престолу Константинопољске цркве.
Међутим, 12. новембра, по повратку из Сједињених Држава, патријарх је, како се наводи на званичном сајту Фанара, „негирао гласине о томе да ће дати оставку из здравствених разлога”. Уље на ватру долио је шеф фанариотских епископија у САД рекавши да је Бог довео Вартоломеја у САД да влада још 30 година. Обично се такве „утешне“ фразе изговарају онима којима је здравље или живот на измаку, јер сви разумеју да Вартоломеј, који већ има 81 годину, тешко да ће доживети 111. Према Елпидофору, „испоставило се да је патријарх био лоше, а он, наравно, није знао за то. Овде смо сазнали за то и мобилисали све наше снаге, не само америчке, већ и грчке“.
Посматрајући ове изјаве архиепископа Елпидофора, стиче се утисак да он покушава да се оправда, да скине са себе одговорност за две патријархове хоспитализације. Уосталом, Грци који живе у Сједињеним Државама оптужили су архиепископа Елпидофора за другу хоспитализацију. Рецимо, направио је густн распоред за 81-годишњег патријарха, што је замало постало узрок његове смрти. Међутим, поглавар Фанара се безбедно вратио кући у Турску, а сада се у грчком говорном окружењу расправља о питању – да ли је посета Сједињеним Државама била само пастирска, или је тежила другим циљевима?
Можда је поглавар Фанара, са здравственим проблемима, долетео да лично види резултате активности архиепископа Елпидофора у Сједињеним Државама и да сам донесе било какву одлуку.
Елпидофор и Емануил
Овде треба дати два упозорења.
Прво, у круговима блиским Фанару, тврде да је патријарх Вартоломеј спреман да се одрекне власти. Али пошто је ситуација са сменом патријарха изузетна реткост у православљу (у најмању руку), онда ће се решити на нетривијалан начин. Патријарх Вартоломеј ће имати право да сам бира свог наследника, који ће тада бити одобрен само синодском одлуком. Зато је мишљење о томе Патријарха Вартоломеја од тако великог значаја.
Друго, међу главним кандидатима у истим тим круговима се спомињу два лица: горепоменути архиепископ амерички Елпидофор (Ламбриниадис) и митрополит Халкидонски Емануил (Адамакис). И први и други кандидат имају прилично озбиљне адуте, који се сваког тренутка могу појавити из рукава и самог патријарха и осталих „играча“.
Адамакис је дугогодишњи фаворит шефа Фанар. Управо га је његов синод Константинопољске цркве поставио на другу најважнију столицу у патријаршији – Халкидон, дајући му титулу „митрополита Геронда”. Адамакиса подржавају јерарси Константинопољске патријаршије који живе у Европи. Сматра се нежном и послушном особом, правим дипломатом и Европљанином, а називају га „министром иностраних послова“ Фанара. Адамакис је прави Грк, рођен на Криту (за разлику од Ламбриниадиса, етничког Курда), у свештеном чину је од 1985. године, од 1996. године је епископ. У великој мери залагањем овог јерарха, написан је Томос тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ), он је и уништио Западноевропску архиепископију Константинопољског патријарха, доприносећи њеној потпуној зависности од Фанара. Међутим, Емануел има и веома значајан „минус” – није држављанин Турске. Наравно, у историји је било случајева да су кандидати за патријаршијски трон у року од неколико сати након позива из Вашингтона добијали турско држављанство, али ово је други случај.
Чињеница је да је Бела кућа на страни Елпидофора (Ламбриниадис). Већ смо рекли да овај јерарх има директну везу са горњим слојевима америчке власти. Захваљујући својим везама, Ламбриниадис је помогао у организовању састанака председника Грчке и патријарха Вартоломеја са председником Сједињених Држава. Осим тога, већ дуго круже гласине да америчка влада користи Елпидофора за преговоре са Ердоганом. Штавише, ни сам амерички архиепископ није против да се још једном не само састане са председником Турске, већ и да учествује у важним догађајима за њега.
Тако је недавно Ламбриниадис заједно са Ердоганом и шефом Турске Републике Северни Кипар Ерсином Татаром (ни од кога осим Турске) пресекао црвену врпцу на отварању „Турске куће” у Њујорку. Овај потез изазвао је праву буру негодовања и Грка и Кипрана. Олуја која је довела до отказивања састанака председника Грчке Киријакоса Мицотакиса и председника Кипра Никоса Анастасијадиса са архиепископом Елпидофором (међутим, касније је до сусрета ипак дошло). Па чак ни покушаји Елпидофора да своје присуство на заједничком догађају са турским лидером и шефом псеудодржаве објасни „посебним” положајем Фанара, принуђеног да балансира између Турака и Грка, нису спасли ситуацију. Грци, како у Сједињеним Државама, тако и у самој Грчкој, сматрају да се овај „посебан статус“ не може прикрити, будући да такве кораке није предузео претходник Елпидофора, архиепископ Јаков (који је био на челу архиепископије скоро 37 година – од 14. фебруара 1959. до 29. јула 1996.).
Штавише, у круговима блиским Архиепископији Фанара у Сједињеним Државама, они тврде да је одлуку о прихватању Ердогановог позива донео Елпидофор без консултације са патријархом Вартоломејем. Разлог је једноставан – америчком архиепископу је потребна подршка турских власти, „када и ако се отвори питање наследства васељенског патријарха“. Међутим, тражећи подршку Турске и Беле куће, амерички архиепископ постепено губи утицај у грчким круговима Сједињених Држава, који су уверени да „не треба пружати никакву услугу Турској“ и разматрају присуство Елпидофора, као поглавара америчке архиепископије проблематичним. Већ се подсећа на сопствено скандалозно устоличење и слање у пензију двојице митрополита из Бостона и Њу Џерсија (Бостон се, међутим, вратио за мито од 500.000 долара – али то је друга прича).
Или – или?
Ситуацију додатно компликује чињеница да између митрополита Емануила и архиепископа Елпидофора постоји, ако не лично непријатељство, онда барем озбиљна конфронтација због њихових амбиција. На пример, 24. октобра, односно када је патријарх Вартоломеј био у болници, у САД је стигао митрополит Емануил, који је предводио богослужење у Саборном храму Свете Софије.
Очигледна је „радост“ архиепископа Елпидофора због заједничке богослужења са митрополитом Емануилом. Фото: GOA/D.Panagos
Све фотографије са ове службе приказују суморног и незадовољног архиепископа Елпидофора. Присутни на прослави тврде да иако су оба јерарха манифестовала „јединство” уочи изненадне болести патријарха Вартоломеја, у ствари, архиепископ Елпидофор се „плаши” митрополита Емануила. Они који су га срели након службе у хотелу Мајфловер у Вашингтону, уверавали су га да „изгледа као животиња у кавезу“.
Штавише, људи блиски патријарху Вартоломеју верују да је митрополит Емануил особа „која решава проблеме”, а архиепископ Елпидофор је особа „која их ствара”. Дакле, наводно је решено питање преференције патријарха Вартоломеја. Током своје посете Сједињеним Државама, поглавар Фанара је неколико пута приметио да су Сједињене Државе једна од највећих и најважнијих епархија Константинопољске Цркве, називајући истовремено архиепископа Елпидофора егзархом.
Истовремено, Фанар је принуђен да призна да је Елпидофор за кратко време скоро успео да реши три главна проблема у америчкој архиепископији: изградњу храма у част Светог Николе, питање Бостонске богословске школе и пензионог фонда свештенства.
Притом лежерно и нерадо помињу да је Ламбриниадис решио и још један „проблем” – материјално стање патријарха Вартоломеја. Према само грубим проценама, „Фондација Патријарха Вартоломеја”, коју је недавно отворио архиепископ Елпидофор, тренутно на рачуну око 30 милиона америчких долара, што не само да ће обезбедити удобни живот садашњег поглавара Фанара, већ му и омогућити да се „бавити доброчинством“ како би се оставио „траг“ у историји.
Можда је зато, током своје турнеје по Америци, патријарх Вартоломеј неколико пута прилично ласкаво говорио о „административним и духовним даровима“ Елпидофора, истичући да је „од мене много научио“.
У исто време, поглавар Фанара се стално давао акценат на то да му је потребна „стабилност“ Константинопољске патријаршије у Сједињеним Државама. Уосталом, аутокефалистичка осећања и жеља утицајног и активног дела грчке дијаспоре да се осамостали од „Истанбулске патријаршије” нису нестали. Амерички Грци често, а у последње време пречесто, постављају исто питање: зашто да плаћамо огромне суме у благајну Фанара? На пример, само архонти Константинопољске патријаршије плаћају Фанару око 3 милиона долара годишње, а Архиепископији Фанара у САД – 1,5 милиона долара годишње. И то само ако говоримо о званичним износима. У овој ситуацији уклањање Елпидофора из Америке значи, са великом вероватноћом, и њено губљење. Излаз? Пренети патријаршијски трон у Сједињене Државе, или изаберати другог кандидата.
Проблема је много, а решења нема?
Патријарх Вартоломеј, бирајући наследника, мора да има у виду не само Америку, његов највећи проблем сада није ту. Највећи проблем је Руска православна црква и питање признавања тзв. ПЦУ од других помесних цркава. Други проблем је Критска црква, у којој још није решено питање првостолственог наследства. И трећи проблем је Грчка црква, која свим својим поступцима показује да има велику жељу да коначно добије пуну, а не деклеративну независност од Фанара. То су проблеми са којима ће морати да се позабави нови константинопољски патријарх. Да ли је Архиепископ Елпидофор погодан за њихово решавање? Тешко. Да, ова особа има репутацију преговарача, али као што је већ поменуто, она је способнија да ствара проблеме него да их решава.
Стога се митрополит Халкидонски Емануил види као погоднији кандидат за место будућег поглавара Фанара. Осим ако се, наравно, не умешају неке непредвиђене околности. На пример, још један кандидат који излази из сенке – митрополит принкипонски Димитрије (Коматас), кога подржава већина јерарха који живе у Турској.
Тако пред патријархом Вартоломејом (ако заиста одлучи да се повуче) стоји веома тежак задатак – да одлучи ко ће бити његов наследник. Он веома дуго заузима патријаршијски трон и оставиће га са огромним бројем проблема, који су много већи од оних које остављају други патријарси. Раскол у Цркви, општење са нехиротонисаним расколницима, незадовољство у дијаспори, неразумевање у црквеном свету грчког говорног подручја, пад ауторитета Константинопољске патријаршије у целини – Патријарх Вартоломеј ће оставити такву „ импресиван“ списак свом наследнику. А да ли ће они бити политичар обучен у тогу архијереја (архиепископ Елпидофор), или јерарх који тежи да постане политичар (митрополит Емануил), за нас, вернике Цркве Христове, није битно. Јер ко год да заузме патријаршијски трон у Истанбулу, трудиће се да сачува „традиције“ Константинопољске патријаршије, које су се, нажалост, у последње време сводиле на то да Христову тунику цепају, а не да је стварају.
С руског превео Зоран Милошевић