- Као инструмент остварења својих спољнополитичких амбиција, Русија је у више наврата експлоатисала идеју формирања добровољачких војних формација, састављених од војника из других земаља, који би били припремани за дејства на подручјима из којих потичу, а према руској подршци и инструкцијама.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Поводом позива цара Петра Првог православним хришћанима да уђу у рат против Турске на страни Русије, 1711. године, посебан српски одред под вођством Јована Албанеза прикључио се руским снагама. То је уједно била увертира за опредељење Руса да српски живаљ из рубних предела Отоманског царства у следећој деценији почну насељавати у својим пограничним областима. Остало је забележено да је и царица Јелисавета 1754. године предложила владици Василију да јој „пошаље толико Црногораца у Русију, да од њих састави нарочити-црногорски пук, а ако то не може, да један део покупи из осталих српских земаља“ . Кнез Потемкин, у склопу плана о оснивању „новог грчког царства“, предлаже Катарини Другој установљење „нарочитог кадетског корпуса“ за младе Грке у Петрограду. Сагласно српско-руској тзв. Неготинској конвенцији од 28. јуна/10. јула 1807, почетком маја 1810. капетан руског гардијског уланског пука Петар Никић, задужен је да формира Српски козачки пук јачине десет ескадрона од по стотинак људи, Срба, Влаха, Молдаваца, Пољака, Мађара, Грка, углавном регрутованих из расформираног Влашког козачког пука. То је била помоћна јединица под командом Руске молдавске армије. На тај начин организована јединица од 1270 људи, прелазећи Дунав код Брзе Паланке 9/21. јула 1810. године долази у Србију и има запажену улогу у борбама код Варварина и на Дрини, код Лознице. Сагласно политици великих европских сила, Никић две недеље пред борбе код Лознице, 23. септембра/5. октобра 1810. саопштава Аустријанцима поверљиве податке о српској и руској војсци, изражавајући лојалност цару Францу Првом. На лични захтев руског цара Александра Првог, Никић за то пролази некажњено и бива упућен на рехабилитацију у Баден крај Беча. И у склопу преговора у Крајови о модалитетима укључења Србије у Кримски рат на страни Русије, децембра 1853. године, Атанасије Николић, сматрајући реалном опасност од аустријске окупације Србије, успео је задовољити руског представника Феликса Фонтона обећањем да ће Србија дозволити својим добровољцима да се прикључе руској војсци, те да је то једини остварљиви вид њеног ангажовања на страни Русије.
Изузетно је интересантан случај настанка Српског добровољачког корпуса у Одеси од Срба, Хрвата и Словенаца, ратних заробљеника у Русији 1914. године, и то на иницијативу српске и руске владе, а у смислу припрема за ослободилачка ратна дејства у Србији. Према замисли генерала Живковића, корпус је требало да код Кладова уђе у Србију и повеже се са сачуваним српским снагама. Прихватање дејства овог корпуса у Србији, уз сагласност руског цара, значило је и успешно опонирање плану румунске владе да румунска војска окупира видински крај, чиме би ојачала преговарачке позиције према српској влади. Истраживања Николе Поповића указују да је, по одобрењу руске и румунске врховне команде, капетан Ратманов у Турну Северину организовао Српски четнички одред, који је на дан 23. септембар 1916. имао 158 људи, под командом потпуковника Александра Срба, дотадашњег начелника штаба Друге српске добровољачке дивизије у Одеси. С друге стране, на савезничкој конференцији у Паризу 7. августа 1917. године одобрено је да се руска војска са француског фронта пребаци у Солун и стави под управу Српске врховне команде. План је половично реализован упућивањем у Солун само 60.000 руских војника. Настојања да српска политика утиче на токове друштвених кретања у Совјетској Русији огледају се и у деловању Српског допунског батаљона од 1200 људи, средином 1918. године, у склопу Антантине оружане интервенције у Русији, у шта се већ наредне године укључују дисидентске југословенске јединице, делом самостално а делом у саставу Чехословачког корпуса. Непосредни актер ових збивања, Јован Јовановић, наредник-комесар одреда Југословенског корпуса у Русији, у свом делу Преламање историје у 20. веку оставио нам је драгоцено сведочанство о тим данима. Као једини прилаз руском фронту искоришћено је подручје Мурмана, Северни ледени океан, уз учешће у десанту одреда Југословенског корпуса, када се после револуционарног преврата враћао на Солунски фронт. Аутор приговара да савезници читавих годину и по дана од искрцавања нису отворили никакав фронт против бољшевика, чему разлоге треба тражити у неслози савезника.
Један специфичан случај представља и бављење регента Александра Карађорђевића мишљу о деловању сличних војних формација на подручју бољшевичке Русије . Новембра 1919, он тражи од наше војне мисије при штабу генерала Деникина, да приступи прикупљању података о Југословенима који се налазе у Русији, са препорукама за формирање „југословенских војних трупа“, које би се ставиле под команду Деникина у дејствима против бољшевика.
Паралелно са уласком немачких трупа у Србију 1941, од дела рускихемиграната формиране су групације које су се старале да важна индустријска постројења какав је био Борски рудник, остану сачувана до њиховог преузимања од стране окупационе војске, при чему су значајну улогу имала предратна емигрантска удружења као што су „Руски општевојни савез“ и „Руска национална омладина“, са јединственим предзнаком жестоког антикомунизма. Немачке пропагандне активности вођене интензивно неколико година пред овај рат, заснивале су се, у односу на руске емигранте, на тврдњама да се борба не усмерава против руског народа и Русије, већ искључиво против бољшевизма, па је један број Руса у егзилу видео у немачком нападу на СССР шансу за повратак старог друштвеног уређења у Русији.
За време Другог светског рата у Хомољским планинама, Североисточна Србија деловала је тзв. „Интернационална четничка бригада“ при ројалистичкој Југословенској војсци у отаџбини (ЈВуО), настала у другој половини 1943. од око три стотине Руса , избеглих са присилног рада у Борском руднику или дезертера из РЗК. тридесетак Јевреја такође приспелих из Борског рудника, те неколицине Пољака, Румуна, Грка, Немаца и Холанђана. Како бележи савременик ових збивања, Марко Милуновић, када је Румунија прешла на страну „великих савезника“, совјетски грађани затражили су од команде Корпуса да се што пре транспортују у Румунију, да би се тамо прикључили совјетским борбеним јединицама, што је и учињено, по њиховој жељи . Од стране војника Црвене армије ослобођених из немачког заробљеништва, а делом из немачких оружаних формација, образовани су руски батаљони при партизанским бригадама Народноослободилачке војске Југославије, и то: при Македонско-косовској-50 бораца, при Туропољско-посавској – 120 бораца, при Осјечкој – 250 бораца, при Седмој војвођанској, при Петој пролетерској – 140 бораца и при Осамнаестој словеначкој. Углавном се радило о формацијама руског састава образованим средином 1944. Већ крајем те године и почетком 1945, ово људство је репатрирано у СССР .
*На слици:Генерал Деникин и краљ Александар