- Без имало претеривања, заслуга за креирање хрватског језика, после кога је дошло и до стварања синтетичког хрватског народа, припада српском филологу и Вуковом следбенику и саборцу Ђорђу Поповићу, познатијем по „уметничком“ надимку ЂУРО ДАНИЧИЋ (1825–1882). Овај научник сумњивог морала је Хрватима у последњих петнаестак година свог живота практично даровао српски када га је израдом Рјечника ЈАЗУ (од 1867. до 1882) (дво)именовао у ХРВАТСКИ ИЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Латински, немачки и мађарски – службени језици Хрватске
Хрватска је током повести била несамостална феудална покрајина на границама Хабзбуршке монархије. Из Беча се директно управљало Далмацијом све до слома КundK монархије 1918. године. Службени језик је био латински и њиме је говорило и писало малобројно и сасвим одрођено племство. Грађанство је углавном говорило немачки.
После 1790. и смрти цара Јозефа Другог Хабзбуршког (владао Царством од 1765. до 1790), мађарска владајућа класа захтевала је да се на целом подручју државе Угарске, у коју је спадала и Хрватска, као службени уведе мађарски уместо латинског. Штавише, Мађари су захтевали да се мађарски уведе као наставни језик у школе. Хрватској покрајини је претила општа мађаризација. Године 1790. Хрватски сабор доноси одлуку о увођењу мађарског језика у хрватске школе као необавезног предмета. Био је то почетак одрођивања и мађаризације. Године 1805. одлуком Сабора у Пожуну (данашња Словачка) мађарски језик постаје службени језик, а 1827. и обавезан наставни предмет у школама за све народе на подручју Мађарске.
Другог свибња/маја 1843. године, на седници Хрватског сабора у Загребу, Иван Кукуљевић Сакцински је свој говор завршио следећим крајње искреним речима: „Ми (Хрвати) смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – НИСМО УКУПНО НИШТА. (…) Ја овим ријечима немам што додати, и њима завршавам своја излагања“. (др Лазо М. Костић, „Спорне територије Срба и Хрвата“, Досије–Београд, 1990, стр. 267)
Као илустрација хрватског језика у прошлости, па и у време Илирског покрета, нека послужи једна домољубно–сатирична попевка из 1831. године, објављена у часопису „Дубровник“ (бр. XXIII, 1937):
„Вре и свој језик забит Хорвати,/ Хоте тер други народ постати;
Виоги вре народ сам свој замеће/ Срам га јак страњски `Хорват` рече.
Сам проти јел не штује/ И сав слепец сам себе трује.
Нек гај растеплен рећи по свету,/ Кад је већ истом дано детету.
Да се не позна већ Хорватица,/ Мислећ рођена да је Немица.
Нут все ву страњски сеније вре гине,/ За сву матер ниш се не брине.“
За нов народ – нов језик
У словенским језицима „народ“ и „језик“ су синоними. (Божићна песма „Вси јазици восплешчите руками“ преводи се са црквено–словенског језика као „Сви народи запљескајте рукама“). Према томе, једна етничка заједница која нема свој језик не може се сматрати народом.
Без имало претеривања, заслуга за креирање хрватског језика, после кога је дошло и до стварања хрватског народа, припада српском филологу и Вуковом следбенику и саборцу Ђорђу Поповићу, познатијем по „уметничком“ надимку ЂУРО ДАНИЧИЋ (Нови Сад, 4. април 1825 – Загреб, 17. новембар 1882). Овај научник сумњивог морала је Хрватима у последњих петнаестак година свог живота практично даровао српски када га је преименовао у ХРВАТСКИ ИЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК.
Но, пођимо од почетка: ево како је почев од средине 19. столећа у кујнама Ватикана и Беча читав пројект стварања новог, хрватског језика и нације, замишљен и успешно остварен.
Књижевни договор у Бечу 1850.
Прву већу српску „грешку у корацима“ начинио је Вук Стефановић Караџић (1787 –1864) 28. марта 1850. године у Бечу. Тада су се Вук и његов верни следбеник и саборац Ђуро Даничић састали са тзв. „илирским“ књижевницима ради договора о заједничком књижевном језику. На велико задовољство лукаве загребачке интелектуалне елите, дошло је до тзв. Књижевног договора, који је први пут хрватској нацији у оснивању са „Илирима“ као представницима, омогућио да присвоје српски језик и да га преименују и прогласе хрватским. Договор је подписало пет такозваних Илира (Иван Мажуранић, Иван Кукуљевић Сакцински, похрваћени Грк Димитрије Деметер, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић), два Србина (Вук Караџић и Ђуро Даничић) и Словенац аустријског порекла Франц Миклошич (Franz Xaver Ritter von Miklosich). Један од потписника Књижевног договора, Иван Кукуљевић Сакцински (1816–89), време Бечког договора поштено описује као доба када је „Хрватска спавала у дубоком сну“, „сва интелигенција једино латински говорила“, „у женском друштву једини језик био њемачки“, а аристократија своје синове слала у Мађарску да уче мађарски.
У тексту бечког Књижевног договора назив `заједничког` језика се не наводи, а сви потписници су се потписали новоформираним хрватским латиничним писмом које је израдио похрваћени Немац Ludwig Gay (Људевит Гај, Крапина, 1809 – Загреб, 1872) учени доктор философије, лингвиста и књижевник. Непосредно пре Бечког књижевног договора Аустроугарска је у програму југословенске језичке политике и захтева револуције 1848-1949. патентом Reichs-Gesetz und Regierunsblatt од 4. марта 1849. поставила норму „да Срби имају један језик који се службено називао српским“, тј. „илирско-српским“ ако је коришћено ћириличко писмо. Штампан латиницом тај се језик могао звати хрватским, или „илирско-хрватским“. У том контексту и програму је 1850. године на почетку Баховог апсолутизма склопљен Бечки књижевни договор.“
Оснивање ЈАЗУ
Палата Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) у Загребу
Преломни тренутак и догађај који је умногоме убрзао развој и стање ствари око стварања хрватског језика и нације, било је оснивање Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) 1867. године у Загребу.
Најзаслужнији за њено оснивање и деловање био је бискуп ђаковачки и добротвор Јосип Јурај Штросмајер (крштено немачко име Joseph Georg Strossmayer, Осијек, 1815 – Ђаково, 1905). Бискуп је 1860. године средства за основање задужбине дао тадашњем хрватском бану Јосипу Шокчевићу.
бискуп ђаковачки Јосип Јурај Штросмајер
ЈАЗУ је основана и започела с деловањем 1866. године. Погодите ко је био њен први тајник или секретар. Погодили сте – г. Ђорђе Поповић, познатији као ЂУРО ДАНИЧИЋ. Он је те године прешао из Београда у Загреб, да у престоници поунијаћеног и пошокченог Српства стручно послужи антисрпској работи.
Новооснована ЈАЗУ је деловала по аустрославистичком програму који је подразумевао спречавање васпостављања православне писмености на (од Турака ослобођеном) српском етничком и језичком простору, што је значило онемогућавање ослобођења Срба као културно-политички независног православног народа и успостављања српских државних установа и услова самосталног уређивања језичке и правописне политике. Другим речима, циљ је спречавање Срба да обнове државу на српском етничком, језичком и правописном простору, а посредно, цепање свих државних и црквених веза са православном Русијом као традиционалним заштитником православних Словена.
Даничић је тада под покровитељством ЈАЗУ започео састављање капиталног „РЈЕЧНИКА ХРВАТСКОГ ИЛИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА“. Преминуо је у Загребу 17. новембра 1882. не довршивши „Рјечник“. Тиме је потврдио ону латинску мудрост која каже „Quem dii odere, lexicographum fecere“ („Кога богови мрзе, дају му да саставља речнике“).
Лаза саветује Ђуру
Против Даничићевог двоименовања српског језика у „хрватски или српски“ први је писао Лазар Лаза Костић (Ковиљ, 1841 – Беч, 1910), доктор правних наука, књижевник, песник, филолог, преводилац Шекспира, публициста и политички и друштвено веома ангажовани опозиционар и бунџија. Лаза Костић је био активан и против аустрофилске политике династије Обреновић, због чега је политички прогоњен, хапшен и затваран.
Лаза Костић је писао Даничићу „да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, и да је „једначење истога са истим“ политика, а не лингвистика. У студији „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ (Летопис Матице српске, 1880) Лаза Костић је у напомени написао негативну критику о Даничићевом двоименовању српског језика које овај образлаже у раду „Корјени с рјечима од њих посталим у хрватском или српском језику“, (ЈАЗУ – Загреб 1877. стр. 180). Костићев научни рад никада није прештампан у целости, због званичне југословенске језичке политике, а посебно због критике двоименовања српског језика. Ево шта је 1880. године, на почетку и на крају студије „Основа лепоте у свету…“ Лаза Костић саветовао и пријатељски препоручио Ђури Даничићу:
„Не можемо пропустити ову прилику, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише ХРВАТСКИМ ИЛИ СРПСКИМ (у предговору својих „Корјена“ каже, ваљда ради пуног паритета – српски или хрватски). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.
(…) Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где–где се може читати компромисна фраза: српско–хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати махa баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник, те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“
Велики Ђура се на крају „оклизнуо“
Ђорђе Поповић, познатији као Ђура Даничић, својим научним делом се сврстао међу најзначајније српске филологе и преводиоце. Даничић је приредио за штампу најзначајније старе српске књижевне споменике: „Житије Св. Саве“ Теодосија Хиландарца, (1860) „Житија Св. Симеона и Св. Саве“ Доментијана (1865), Никољско јеванђеље босанске редакције (1864), „Животе краљева и архиепископа српских“ архиепископа Данила и ученика (1866), и написао многа мања дела и огледе објављене по научним публикацијама. („Đuro Daničić: Čovek srpskog jezika”. iserbia.rs. Приступљено 23. 1. 2022). Наведена Даничићева издања старих српских споменика и данас су већим делом још увек незамењена и незаменљива. Круна Даничићевог филолошко–преводилачког рада је превод Старог Завета Светог Писма (1867).
На заласку живота (тачније од оснивања ЈАЗУ 1867. до краја живота 1882) Ђура се некако трапаво и несрећно „оклизнуо“ и постао пуко оруђе ватиканско–бечког пројекта преименовања српског језика у хрватски и следствено томе, стварања синтетичке хрватске нације.
Народски речено и описано, најбоља музара се на крају муже ритнула и просула целу канту млека.