• Истражујући затирање Срба у Другом светском рату и скупљајући грађу за своју књигу „Геноцид у Југославији 1941–1945“, професорка Аврамов је у Британском архиву у Лондону са запрепашћењем открила да су највећи србождери, Анте Павелић (1889–1959) и Ј. Б. Тито (1892–1980) били британски агенти у служби војне обавештајне агенције MI6 (Military Intelligence, Section 6), први од 1926. а други од 1934. године.
  • Зато не треба да чуди што је на основу извештаја агента Бејлија Черчилова влада извршила нагли заокрет, па је свом агенту Ј. Б. Титу и његовим партизанима преусмерила војну помоћ коју је до тада (крајње неуредно) упућивала Михаиловићевој Југословенској војсци у Отаџбини.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Драгољуб Михаиловић је једини од високих официра Војске Краљевине Југославије који није признао капитулацију своје државе у априлу 1941. године, него је већ после месец дана (08. маја 1941) формирао Југословенску војску у Отаџбини, познатију као Равногорски покрет, назив који је добила по својој бази, Равној Гори, која се налази на југозападним обронцима планине Сувобор у Србији. Отпор бројним непријатељима и начин борбе је у тим условима могао да буде једино герилски, или, како се тада говорило, четнички, па је читава Југословенска војска у Отаџбини добила неформални назив – четници.

У фебруару 1943. командант Југословенске војске у Отаџбини, ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, боравио је у Црној Гори која је тада била окупирана од италијанске фашистичке војске. Тада су ђенерал Михаиловић са неколико официра његове војске  позвани да присуствују крштењу једног православног српског детета у селу Липову на обронцима планине Сињајевине у Црној Гори. На ову прославу је позвано и неколико мештана и официра из енглеске војне мисије у Југославији. Уз добру домаћу чашицу овде је, између осталог, било неформалног разговора о недостатку обуће и наоружања за ЈВуО, као и да обећане савезничке пошиљке не пристижу. Говорило се и о томе да Србија и Краљевина Југославија имају више спољних и унутрашњих непријатеља: Немце, Италијане, хрватске и муслиманске усташе, партизане…

Шалећи се и правећи алузију на слабе војничке особине Италијана, ђенерал Михаиловић је рекао да му они служе као „магацин оружја и муниције“, јер док је тако неће мењати свој став према њима. Објаснио је да његова војска не може да ратује истовремено против свих, већ су, зависно од услова у различитим реонима и регионима, принуђени на разне војне тактике, с тим што су Немци и Италијани главни непријатељи ЈВуО.

У трећем делу свог „Ратног дневника“ (стр. 356–358) Младен Ј. Жујовић је забележио неколико реченица из здравице ђенерала Михаиловића:

„Па изгледа да смо сами. Од како нема Француза изгледа ми да немамо више никога на свету. Свакодневно трпимо оптужбе које енглески радио у последње време издашно просипа. Он хвали Брозове партизане, а (обраћајући се официрима енглеске мисије) сами сте се уверили да су у Црној Гори побили већи број угледних људи, а не објављује имена и број лица која су Немци стрељали као припаднике мојих јединица“.

Пуковник Вилијам Бејли и ђенерал Драгољуб Михаиловић, 25. децембра 1942.

На Михаиловићеву здравицу одговорио је пуковник Стенли Вилијам Бејли (ен. Stanley William Bailey), шеф војне мисије при штабу ђенерала Михаиловића. Њега је ђенерал звао Милош Бејли у славу Милоша Обилића, јер је енглески пуковник пре рата  као инжењер боравио на Косову у рудницима Трепче, где је одлично научио српски. Пуковник Бејли је тада у одговору признао да према српском народу није учињено како је својим огромним жртвама заслужио, али је нагласио и подсетио да све европске земље траже помоћ од Британије. Пуковник је рекао: „Не може се свима удовољити, јер ни ми немамо све што је потребно“.

На нашу несрећу, шеф Енглеске мисије је у извештају својој Команди у Каиру искривљено и нетачно пренео Чича–Дражину шаљиву алузију о наоружању из италијанских магацина. Написао је да док ОД ИТАЛИЈАНА ДОБИЈА ПОМОЋ, Михаиловић неће мењати однос са њима, а да су му главни непријатељи заправо усташе, муслимани и партизани. То је захладнеле односе између ђенерала Михаиловића и енглеске мисије довело до смрзавања. Черчил је на то послао ултиматум председнику Југословенске владе у Лондону Слободану Јовановићу да, уколико Михаиловић не промени однос према Италијанима, Британска влада ће потпуно променити однос према Михаиловићу и ЈВуО, што се нажалост и догодило.

Овде треба имати у виду важан податак и сазнање до кога је не тако давно дошла проф. др Смиља Аврамов (1918–2018), водећи светски и српски стручњак за међународно право.  Истражујући затирање Срба у Другом светском рату и скупљајући грађу за своју књигу „Геноцид у Југославији 1941–1945“, професорка Аврамов је у Британском архиву у Лондону са запрепашћењем открила да су највећи србождери, Анте Павелић (1889–1959) и Ј. Б. Тито (1892–1980) били британски агенти у служби војне обавештајне агенције MI6 (Military Intelligence, Section 6), први од 1926. а други од 1934. године. Зато не треба да чуди што је на основу извештаја агента Бејлија Черчилова влада извршила нагли заокрет, па је свом агенту Ј. Б. Титу и његовим партизанима преусмерила војну помоћ коју је до тада (крајње неуредно) упућивала Михаиловићевој Југословенској војсци у Отаџбини.

Тако је једна безазлена здравица команданта ЈВуО ђенерала Драже Михаиловића на крштењу детета запечатила судбину Србије и Срба у Југославији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *