Оног часа када су људи потпуно физички и ментално срасли са својим телефонима и преко њих са виртуелним световима у којима су почели све више да обитавају, почели су полако да нестају
Када се једног дана буде писала историја ове наше постхеројске епохе, ако уопште буду постојали историчари од крви и меса (а не роботи) који ће пожелети да је напишу, убеђен сам да ће тренутак омасовљења паметних телефона и друштвених мрежа бити означен као фатална прекретница после које је човечанство кренуло муњевито и незадрживо да клизи низбрдо.
Оног часа када су људи потпуно физички и ментално срасли са својим телефонима и преко њих са виртуелним световима у којима су почели све више да обитавају, почели су полако да нестају, један по један, осећај за реалност и меру, за приватност и за достојанство других људских бића, као и за оно што бисмо могли да назовемо духовном димензијом постојања.
Обећавајући већи комфор и бројне пречице, олакшице и погодности, интернет је неосетно продро у све аспекте наших живота, постајући незамењив посредник у комуникацији, пословању, образовању, забави, култури, романтичном и друштвеном животу.
Од доброг слуге постепено се, попут ватре и воде, захваљујући људским слабостима, одметнуо у злог и опасног господара.
Мењајући из фундамента људске навике и обрасце понашања који су постојали вековима уназад, интернет се показао као изузетно моћно оружје за промену свести, пасивизацију и поробљавање људи, затварајући их у дигиталне кавезе из којих они нису показивали никакву жељу да побегну.
Иако је укинуо бројна просторна и временска ограничења, створио је нове баријере и непробојне зидове међу изолованим, аутистичним и отуђеним јединкама.
Уместо да, како су веровали његови рани теоретичари и апологете, донесе читавој планети већу просвећеност, акумулацију знања и рационалност, овај нагли технолошки скок, познат однедавно и као Четврта индустријска револуција (К. Шваб), парадоксално је допринео снижавању просечне интелигенције, површној квази-информисаности, мисаоном једноумљу и пролиферацији ирационалне мржње и агресивности.
Ко су дигитални урођеници, шта je дигитални минимализам?
Нарочито је штетан утицај који је имао на најмлађе, који данас добијају таблете и почињу бесомучно да свајпују садржаје и пре него што науче да говоре, односно читају и пишу, јер је стална изложеност аудио-визуелним надражајима преко екрана њихових уређаја створила озбиљан колективан психолошки поремећај који се манифестује као хипервигилност пажње, односно неспособност да се пажња и концентрација дуже задрже на једној информацији или активности, што представља препреку за развој креативности и за решавање било каквог иоле захтевнијег интелектуалног задатка.
Као реакција на све чешће и озбиљније злоупотребе интернета и савременог дигиталног екосистема, као и на све распрострањенију епидемију зависности од екрана паметних уређаја која погађа, пре свега, млађе нараштаје, током последњих неколико година развио се све гласнији покрет који заступа филозофију тзв. дигиталног минимализма.
Дакле, у самој сржи ове филозофије налази се вежбање способности самоконтроле и стално спровођење интерних cost/benefit анализа које захтевају одмеравање уложеног и добијеног од одређених интернет активности.
Аутор бестселера „Дигитални минимализам: како да живите боље са што мање технологије” и један од водећих заступника ове школе мишљења Кал Њупорт на следећи начин дефинише три главна начела дигиталног минимализма:
- Затрпаност има високу цену. Дигитални минималисти схватају како затрпавање свог времена и пажње са превише уређаја, апликација и сервиса неизбежно доводи до тога да се мале користи сваког од њих појединачно утопе у њихов укупни негативни учинак.
- Оптимизација је важна. Дигитални минималисти верују како је одлука да одређена технологија мора подупирати нешто што сматрају вредним тек први корак. Како би се у потпуности извукла њена највећа могућа потенцијална корист, нужно је пажљиво размислити како ћемо се користити том технологијом.
- Сврсисходност доноси задовољство. Дигитални минималистиосећају знатно задовољство због своје посвећености сврсисходнијем коришћењу нових технологија. Они су мирни, срећни људи који су у стању да воде дуге разговоре без летимичних погледа на своје телефоне, који могу да се „изгубе” у доброј књизи, пројекту обраде дрвета или лаганом јутарњем трчању. Они су способни да се забављају са својим пријатељима и породицом без опсесивне жеље да документују и на мрежама презентују свако своје искуство и активност. Они успевају да остану информисани о најважнијим вестима дана, али се не осећају затрпани непотребним информацијама. Они немају страх да ће нешто пропустити јер већ знају које им активности пружају смисао и испуњење.
Да би могли на прави начин да просуђујемо и одмеравамо потенцијалне користи и штетност одређених активности и информација које упијамо из дигиталног простора потребно је да будемо добро обавештени у погледу механизама функционисања и правих намера оних који их креирају и пласирају.
Како се одбранити од „рибара људских душа”
У ту сврху, користим прилику да скренем пажњу читалачке публике на изванредну књигу “Дигитална хигијена” коју су написали руски аутори Игор Ашманов и Наталија Касперска, а која је недавно преведена и објављена код нас (превод Ирине Војводић и Хаџи-Слободана Стојичевића, нап.ур.срб).
Ова књига, из инсајдерског угла али и из специфичне, нама блиске православне перспективе, говори о бројним претњама које вребају из „дигиталне џунгле” – о деструктивним групама, токсичним садржајима, сајбер малтретирању, дигиталној зависности и другим факторима који уништавају психу савременог човека.
Ваља напоменути да аутори нису никакви јуродиви теоретичари завера или параноични технофоби, већ експерти који су на међународном плану постигли изузетне резултате у области информатике и сајбер безбедности, те су стога у јединственој позицији да демистификују бројне заблуде и општа места који важе у погледу (зло)употребе интернета.
Они разврставају опасности од употребе мрежне технологије на две главне категорије: на сајбер ризике, у које спадају компјутерски вируси, тројанци, изложеност нежељеним рекламама, крађа личних података и лозинки, финансијске злоупотребе платних картица и електронског плаћања, и на информационе ризике, у које аутори убрајају зависност од комуникације на друштвеним мрежама, погоршање когнитивних способности, стварање блиц свести, увлачење у деструктивне и екстремистичке групе, изложеност пропаганди, хибридном ратовању и прекодирању свести.
Због тога је највећи део излагања посвећен практичним упутствима како да препознамо различите манипулативне технике и спречимо да нам, преко наших телефона и профила на друштвеним мрежама, разноразни “рибари људских душа”, инфлуенсери лоших намера и грабљивци неосетно уђу у главу, усаде одређене идеје и натерају нас да размишљамо и понашамо се у складу са њиховим жељама и интересима.
Нарочито је значајан део који се бави заштитом поводљивих и осетљивих дечијих умова, јер је познато да тинејџери и млади људи проводе процентуално највише времена на мрежама, те су најподложнији овим врстама социјалног инжењеринга.
Идеално би било да што више младих прочита ову књигу и да о ономе што су прочитали и усвојили из ње разговарају са својим родитељима, друговима и наставницима у школама, развијајући на тај начин својеврсну колективну дигиталну хигијену, јер, како нас учи стара народна изрека, хигијена је увек бар пола здравља.
Марко Танасковић
Извор: http://srbinaokup.info/?p=129972