• Велики број наших историјских споменика је уништен, неки су сакривени, док са друге стране све врви од фалсификата и произвољних тумачења. Ипак, још је доста тога остало 

ПИШЕ: Никола Милованчев

Господин Саво Штрбац је 8. јула ове године, у чланку „Политици“ („Долазак Срба на подручја данашње Хрватске“), реаговао на један нетачан навод у иначе претежно коректном чланку новинара загребачког „Јутарњег листа“ Владе Вурушића о Србима у Хрватској („Вучићева истина је једноставна: оно што је започео Павелић, довршио је Туђман“). Међутим, г. Штрбац је и сам направио велику историјску грешку – додуше нешто мању од оне г. Вурушића. Наиме, за разлику од г. Вурушића, који прва насељавања Срба на просторе данашње Републике Хрватске датира у 16. век, С. Штрбац та досељавања смешта у 14. век, што није тачно: Срби су на те просторе дошли скоро један миленијум раније! Зато би било правилно навести, да се код великих насељавања Срба у Далмацију у 14. веку, ради о новим насељавањима а не о првим доласцима Срба.

Саво Штрбац (Извор: Политика)

Широј јавности није познато да је група археолога из Србије, предвођена др Ђорђем Јанковићем, вршила важна истраживања на подручју Далмације, Лике и западне Босне (Дрвар, Петровац, Грахово) у најтеже ратно време, 1993. и 1994. године. На овим просторима испитивања српске прошлости раног средњег века нису пре тога била могућа, због политичке „неподобности“: ни под Аустроугарском, ни под Краљевином Југославијом, ни под Титовом Југославијом. Апсурдно, али истинито: ова археолошка ископавања су могла започети само у тешким ратним условима постојања Републике Српске Крајине односно Републике Српске. Од 1995. године, даља истраживања на тим просторима, до данас нису више вршена и питање је када ће опет бити могућа.

Резултате својих испитивања је Ђорђе Јанковић изнео на конференцији о Србима у Хрватској, одржаној у Сремским Карловцима, јуна 1997, у раду „Археолошки споменици Срба западно од Динаре и Уне“. Шта каже проф. Јанковић у том чланку, који по мојим сазнањима није објављен до данас? Цитирам један део резимеа:

„Истраживање археолошких споменика Срба, започето је први пут док је Крајина била слободна. Зато су истраживања захватила само пределе од границе на југу до правца Грачац-Кореница на западу. О српској историјској укорењености на том тлу, сведочи већ постојање капеле у манастиру Крки, у којој је проповедао апостол Павле. Ту традицију су сачували Срби, православни монаси… Први слој живота Срба на тим просторима, поуздано археолошки потврђен, потиче из VII-VIII столећа. Установљен је громилама, посмртним споменицима Срба IV-IX столећа. Громиле су истраживане између Книна и Дрниша (Врбник, Рамљане, Уздоље) и у жупи Срб… Громиле доказују да су Срби настањени западно од Динаре можда већ крајем IV столећа, како то показују налази из околине Грахова, а најкасније од VII столећа (Уздоље). Распоред утврђења са громилама и гробних налаза особених за Франачко царство IX столећа, показују да су Франци почетком столећа напали истовремено и византијску Далмацију и Србе. После закључивања мира у Ахену 812. године, Срби су изгубили пределе западно од Динаре и Уне… У наредна два столећа археолошка сведочанства о Србима западно од Динаре и Уне су изузетна… Међутим, пред крај XI столећа, те су области доспеле у састав Србије у још нејасним историјским околностима. О томе сведоче западни извори“.

Ђорђе Јанковић (Фото: Печат)

Истраживањима 1993-4. у потпуности су потврђени стари историјски извори (нпр. франачког историчара Ајнхарда из прве половине IX века и арапског историчара Ал-Мас’удија из X века) о битисању Срба на тим просторима. Овим ископавањима врло је ојачана и хипотеза о српском етничком пореклу светог Јеронима Стридонског, јер је на подручју места његовог рођења (Стридона односно данашњег Грахова) уз гробља нађен и новац цара Валенса из периода живљења Св. Јеронима, из друге половине IV века. Ипак, велика већина Срба прихватила је хришћанство тек у каснијим вековима.

Ни један озбиљан историчар не оповргава навод цара Константина Порфирогенита да су Срби насељавали подручје до реке Цетине, значи тридесетак километара од Сплита, у VII веку, и да је зaтим то подручје припадало Приморској Србији (Поморје, Serbia maritima).

Године 840. српски краљ Радослав био је присиљен да емигрира у Рим, јер је његов син Часлав узурпирао престо. С тим у вези занимљиви су стихови књижевника Марка Марулића Сплићанина у његовим „Писмицама“, у којим се каже да су краљу Радославу одбегли Лика и Крбава, као и Равни Котари до воде Цетине, односно тврди се да су у IX веку крајеви Далмације северно од реке Цетине, заједно са Ликом и Крбавом, изашли из српског краљевства, док Ђ. Јанковић то потврђује и доказује да су делови данашње Лике и Северна Далмације враћени у оквир српске државе крајем једанаестог века.

А западна Лика? Светислав Првановић је 1957. у Југославенској академији (данас: Хрватска), у 311. књизи „Рада“ ЈАЗУ, објавио чланак о Борни, заједничком кнезу српских племена Гудушчана и Тимочана, који су због сукоба са Бугарима, почетком IX века прешли са простора Подунавља, данашње источне Србије (Кучева и Тимока) на подручје Гацке долине. За разлику од већине Срба, Борна је, у верским поделама између истока и запада, предводио западну (франачку) верску опцију.

Константин Порфирогенит (Фото: Викимедија)

За западне српске земље на прелому из XI у XII век, Ђ. Јанковић пише („Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, Београд 2015, стр. 227-228): „Из ових сасвим сажето изнетих података видимо да су извесно највећи делови Хрватске били укључени у Србију, пре свега Книнска крајина и Лика, уз враћене жупе Ливно и Плива. О западним границама Срба најпоузданије говори археолошка грађа, мада је недовољно позната. Границу оцртавају раније поменуте каричице са коленцима. На подручјима припојеним Мађарској у 12. столећу тај накит замењују каричице са „ес“ завршецима, што значи да је заведена нова ношња, или су наметнути производи нових радионица. У Шипову, седишту жупе Пљеве – Пливе, обновљено је сахрањивање уз старо црквиште, напуштено по паду Србије 924. године. Ту се користе обоци са коленцима, једном и три јагоде, једнаке оним на простору до границе са Византијом на истоку. Ту су и словенски натписи у црквама, камени рељефи православног израза и друго. Све указује на сасвим природну и логичну борбу Србије да припоји своје области изгубљене 924, као и оне са српским становништвом опстале од досељења. Подсећам да је у Бискупији код Книна нађен накит прве половине 10. столећа, особен за источне пределе Србије тог доба. Намеће се закључак да је краљ Бодин трајно повратио жупу Пливу, као и Ливно где се пише ћирилицом у 12. столећу, а да је привремено држао и сву Книнску крајину са Цетином, и сву Лику. То није било пуко освајање, већ ослобађање и уједињење“.

О битисању Срба на тим просторима писали су и католички историчари. Тако фрањевац Анте Лулић у својој историји Макарске и њеног Приморја (Compendio storico-cronologico di Macarsca e del suo litorale, 1860. г.) спомиње и Србе Неретљане и „српске натписе“ (le iscrizioni Serble). Историчар Хвара, дон Јаков Боглић у историји Хвара (1873) наводи да су Срби Неретљани (Serbi della Narenta) у VIII столећу „окупирали“ острва Хвар, Брач, Корчулу, Мљет.

По уговору Стевана Немања и Дубровчана из 1185. године, Вис још остаје у саставу српске државе. А о националном карактеру Срба у XIV веку, на примеру острва Ластово, писао је 1938. словеначки историчар Грегор Чремошник.

Велики број наших историјских споменика је уништен (и случајно, и намерно), неки су сакривени и данас, док са друге стране све врви од фалсификата и произвољних тумачења. Ипак, још је доста тога остало и имамо могућност да вратимо велики део нашег изгубљеног историјског памћења.


ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2020/12/08/nikola-milovancev-devet-vekova-precutane-istorije-srba-u-dalmaciji-i-lici/

One thought on “Девет векова прећутане историје Срба у Далмацији и Лици”
  1. Sve je to lepo da ne znamo da je sada 7530 godina po najstarijem ujedno srpskom kalendaru. Na prostoru skoro cele Evrope živeo je samo jedan narod,
    Srbi . Oni se tu nisu naselili, samo su u jednom trenutku primili rođake koji su se raselili, baš kao što su iz tih krajeva otišli 90-tih za Srbiju, ne da bi II se naselili, već pred nožem preselili. Raspravljati o zadnjih par hiljada godina kada se zna da je 7530 po srpskom kalendaru je apsurd, kao i kad dođe Jevrej u Beograd i kaže da je presrećan što je obnovimo najstarije prijateljstvo na svetu, jer niko nije lepše živeo nego Srbi i Jevreji dok su graničili. E to je izjava veka za naš narod, ali niko ne sluša!!! Ili izjava Miloševića za koga je crkva mislila da je spasitelj i ujedinitelj pa mu pokazala neke knjige i on sav očaran i zbunjen izjavi da su Srbi nebeski narod pa onda CIA se ubije od muke da od toga napravi sprdnju da se nebi nešto sa Srbima desilo. Što, to mi nažalost ne znamo niti smo svesni!!! Zato polako, istina je na vratima, pustite je da uđe kad dođe vreme!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.