- Мноштво обавештајних депеша, које су слале канадске мировне снаге, откривају мрачне ЦИА операције, илегалне пошиљке оружја, увезене исламистичке борце, могуће операције под лажним изговорима и инсцениране злочине којима се управља.
АУТОРИ: Кит Кларенберг/Том Секер
Установљени мит о босанском рату је да су српски сепаратисти, подстакнути и вођени Слободаном Милошевићем и његовим помоћницима у Београду, настојали да насилно заузму хрватску и бошњачку територију у служби стварања иредентистичке «Велике Србије» – на сваком кораку су чистили аутохтоне муслимане у усаглашеном, намерном геноциду, одбијајући да се укључе у конструктивне мировне преговоре.
Овај наратив су агресивно одржавали тадашњи мејнстрим медији, а додатни легитимитет му је давао Међународни кривични суд за бившу Југославију (ICTY), кога су основале Уједињене нације, након окончања сукоба. Од тада је све то у западној свести постало аксиоматично и неупитно, наметнут је осећај да се преговори увек своде на смиривање, а такво стање је омогућило ратним хушкачима из НАТО пакта да оправдају вишеструке војне интервенције током наредних година.
Међутим, огромна гомила обавештајних депеша, које су канадске мировне трупе у Босни послале у Штаб националне одбране Отаве, а које је Канада декласификовала почетком 2022. године, разоткрива да је читава ова прича цинична фарса.
Документи нуде несумњив, из прве руке, у реалном времену, поглед на рат како се он развијао, уз изглед да мир брзо деградира у крвопролиће, које је на крају изазвало болну смрт мулти-верске, мултиетничке Југославије.
Канадски војници су били део ширих Заштитних снага УН (УНПРОФОР), које су биле упућене у бившу Југославију 1992. године, уз узалудну наду да тензије неће ескалирати у свеопшти рат и да би све стране могле да постигну пријатељско решење. Остали су тамо до мрачног краја, давно након тачке када је њихова мисија сведена на јадан, по живот опасан неуспех.
Све суморнија анализа реалности на терену од стране мировних снага пружа искрену перспективу историје рата, која је у великој мери скривана од јавности. То је прича о мрачним ЦИА операцијама, провокацијама које су буквално експлодирале, о илегалним пошиљкама оружја, увезеним џихадистима, могућим операцијама под лажним изговорима и инсценираним злочинима којима се управља.
Овде можете читати све депеше канадског контингента УНПРОФОР. Овде можете видети кључне документе, који се наводе у овом чланку.
«Спољно мешање у мировни процес»
Мало је позната, али и отворено призната чињеница да су Сједињене државе поставиле темеље за рат у Босни, саботирајући мировни споразум о коме је Европска заједница преговарала почетком 1992. године. Земља би била конфедерација, под окриљем ЕЗ, подељена на три полу-аутономне области по етничкој линији. Иако далеко од савршеног, свака страна би, опште узев, добила оно што је желела – посебно самоуправу – и, у најмању руку, дошло би се до исхода, бољег од свеопштег сукоба.
Међутим, 28. марта 1992. године, амерички амбасадор у Југославији, Ворен Цимерман, састао се са босанским председником Алијом Изетбеговићем, бошњачким муслиманом, како би наводно понудио да Вашингтон призна земљу као независну државу. Даље је обећао безусловну подршку у неизбежном каснијем рату, ако буде одбијен предлог Заједнице. Неколико сати касније, Изетбеговић је кренуо на ратну стазу, а борбе су избиле готово одмах.
Оно што се могло закључити указује да су се Американци забринули, да би водећа улога Брисела у преговорима ослабила међународни престиж Вашингтона и помогла да се Европска унија ускоро појави као независни блок моћи, након колапса комунизма.
Иако амерички званичници без сумње били забринути, депеше УНПРОФОР разоткривају много мрачније планове, на чијем спровођењу се радило. Вашингтон је желео да се Југославија претвори у рушевине и планирао да насилно сломи Србе, продужавањем рата што је дуже могуће. За Сједињене државе, Срби су били она етничка група, најодлучнија да сачува постојање проблематичне независне републике.
Тим мрачним циљевима, служила је учинковито апсолутна помоћ Бошњацима из Вашингтона. У то време, а и данас, у западним мејнстримима медијима се верује да је непопустљивост Срба у преговорима блокирала пут ка миру у Босни. Ипак, у УНПРОФОР депешама се много пута јасно понавља да то није било тако.
У депешама које су послате између јула и септембра, 1993. године, када је дошло до прекида ватре и поновног покушаја да се земља споразумно подели, канадске мировне снаге, у више наврата, тврдоглавост приписују Бошњацима, а не Србима. Како се наводи у једном репрезентативном изводу, «непремостиво» је да се «задовоље муслимански захтеви и то ће бити главна препрека у било каквим мировним преговорима».
У различитим деловима депеша се, такође, упућује на то, како «спољно мешање у мировни процес није помогло ситуацији», и «никакав мир» се неће постићи «ако спољне стране наставе да подстичу муслимане да буду захтевни и да не сарађују у преговорима».
Под «спољним» мешањем, УНПРОФОР је, наравно, мислио на Вашингтон. Безусловна подршка Бошњацима њих је мотивисала да «[преговарају] као да су добили рат», који су већ били «изгубили».
«Охрабривање Изетбеговића да тражи све више и више уступака» и «јасне жеље Сједињених држава да укину ембарго на оружје Муслиманима и да бомбардују Србе, представљају озбиљне препреке за окончање борби у бившој Југославији», забележиле су мировне снаге 7. септембра 1993.
Следећег дана су известили штаб да су «Срби највише поштовали услове прекида ватре». У међувремену, Изетбеговић је своју преговарачку позицију заснивао на «популарној слици босанских Срба као лоших момака». Потврђивање ове илузије било је моментално корисно – конкретно, то је убрзало ваздушне нападе НАТО пакта на српске области. Ово мировњаци нису превидели:
«Озбиљних разговора у Женеви неће бити све док Изетбеговић буде веровао да ће бити ваздушних удара на Србе. Ти ваздушни напади би знатно ојачали његову позицију и вероватно га учинили мање кооперативним у преговорима».
Истовремено, муслимански борци «нису давали шансу мировним преговорима, него су пуцали около», и били веома вољни и способни да помогну Изетбеговићевим циљевима. Током последњих месеци 1993. године, они су покренули безброј напада на српску територију широм Босне, кршећи примирје.
У децембру, када су српске снаге као покренуле «велики напад», у депеши из тог месеца се наводи да је од раног лета «већина српских активности била дефанзивна или су биле одговор на муслиманске провокације».
У депеши УНПРОФОР од 13. септембра, наводи се да у Сарајеву «муслиманске снаге настављају да се инфилтрирају на подручје планине Игман и свакодневно гранатирају положаје ВБС [Војске босанских Срба] око града», а «задати циљ» је да се «повећају симпатије Запада изазивањем инцидента за које би се окривили Срб«.
Два дана касније, «провокација» Војске босанских Срба (ВБС) је настављена, иако се «извештава да је ВБС била уздржана». Ово подручје је још неко вријеме остало кључна бошњачка мета. Билтен депеша од јула до септембра се завршава једном злослутном:
«Окупација планине Игман од стране ВБС не утиче негативно на ситуацију у Сарајеву. То је једноставно изговор Изетбеговићу да одложи преговоре. Његове сопствене трупе су најгори прекршиоци [курзив је додат] споразума о прекиду ватре [од 30. јула]».
Укључивање муџахедина: «Муслимани нису изнад тога да пуцају у своје људе или зоне УН»
Током читавог сукоба, босански муџахедини су непрестано радили на ескалацији насиља. Муџахедини из целог света преплавили су земљу, почев од друге половине 1992. године, водећи џихад против Хрвата и Срба. Многи су већ стекли искуство на авганистанском ратишту током осамдесетих и раних деведесетих, након што су стигли из фундаменталистичких група у Британији и Сједињеним државама, а њихову инфилтрацију су спроводили ЦИА и МИ6. За њих је Југославија била следеће ратиште.
Муџахедини су често стизали «нерегистрованим летовима», а са њима су стизале бесконачне количине оружја, кршећи ембарго УН. Сједињене државе су преузеле контролу над смртоносним теретом на аеродрому у Тузли користећи ескадриле летилице Ц-130 Херкулес.
Процене о броју босанских муџахедина увелико варирају, али је њихов допринос грађанском рату јасан. Амерички преговарач за Балкан, Ричард Холбрук, изјавио је 2001. године да Бошњаци «не би преживели» без њихове помоћи, а своју улогу у сукобу је окарактерисао као «пакт са ђаволом» од којег Сарајево тек треба да се опорави.
Муџахедини се никада експлицитно не спомињу у депешама УНПРОФОР, а не спомињу се ни Бошњаци – користи се термин «муслимани» се слободно користи. Ипак, посредних референци на ове друге има много.
У обавештајним извештајима из зиме 1993., примећује се да су «слаби и децентрализовани системи командовања и контроле» три супротстављене стране довели до «широко распрострањене пролиферације оружја и постојања различитих званичних и незваничних паравојних група, које често имају индивидуалне и локалне циљеве деловања». Међу тим «незваничним» групама били су, наравно, Муџахедини.
Да би било још јасније, у децембру те године, мировне снаге су забележиле да је Дејвид Овен, бивши британски политичар, који је био водећи преговарач Европске заједнице за бившу Југославију «био осуђен на смрт због одговорности за смрт 130.000 Муслимана у Босни», а његову казну је «донео ‘Суд части Муслимана’». Испоставило се да је «45 људи било распоређено широм Европе да изврше казну».
Овен свакако није одговоран за смрт 130 000 Муслимана, јер ни близу толико Бошњака, Хрвата и Срба, укупно, није убијено током рата укупно. Нити су Бошњаци били верски екстремисти са мрежом оперативаца широм континента, који су у приправности да изврше фетве које је донео ‘Суд части’.
Након овог инцидента, који никада раније није јавно обелодањен, стижу извештаји да «Муслимани» припремају провокације под лажним изговорима. У јануару 1994., у једној депеши се каже:
«Муслимани немају ништа против да пуцају на свој народ или подручја УН, а затим тврде да су Срби за то криви, како би стекли још симпатија Запада. Муслимани често постављају своју артиљерију у непосредној близини зграда УН и осетљивих подручја као што су болнице, надајући се да ће српска ПВО ватра погодити ове локације, док то посматрају међународни медији.»
У другим депешама се бележи да «муслиманске трупе маскирају у снаге УН», да су примећене како носе плаве шлемове УНПРОФОР и «комбинацију норвешке и британске борбене одеће», да возе возила обојена у бело и означена симболима УН. Генерални директор мировних снага се плашио да, ако би се то често допуштало, постало «широко распрострањено» или «искоришћено за инфилтрацију иза хрватских линија», то би «знатно повећало могућност да легитимне снаге УН буду на мети Хрвата». «Можда је то управо оно што Муслимани намеравају, могуће да би изазвали даљи притисак за извођење ваздушних нападе на Хрвате», додаје се у депеши.
Истог тог месеца, у депешама УНПРОФОР се спекулисало да ће «Муслимани» у нападу под лажним изговором гађати сарајевски аеродром – одредиште за хуманитарну помоћ Бошњацима. Како би, према таквом сценарију, «Срби били очигледни кривци, Муслимани би од таквог српског деловања стекли велику пропагандну добит», па је «за Муслимане било веома примамљиво да изврше гранатирање и окриве Србе».
Амерички посреднички ратови – тада и сада
У том контексту, депеше везане за масакр на Маркалама, стичу посебно упечатљив карактер. Експлозија од 5. фебруара 1994. године је развалила цивилну пијацу, узрокујући 68 мртвих и 144 рањена.
Одговорност за напад – и начин на који је он изведен – од тада се жестоко оспорава, а одвојене службене истраге дале су неуверљиве резултате. УН у то време нису биле у стању да дају допринос истрази, иако трупе УНПРОФОР од тада тврде да је за напад осумњичена бошњачка страна.
У складу са тим, депеше из тог периода се односе на «узнемирујуће аспекте» догађаја, укључујући новинаре који су «необично брзо упућени на лице места» и на «веома видљиво присуство муслиманске војске у тој области».
«Знамо да су Муслимани раније пуцали на сопствене цивиле и аеродром како би привукли пажњу медија», закључује се у једном извештају. У једном другом се примећује: «Муслиманске снаге у околини Сарајева су раније постављале велике количине експлозива на своје положаје, а затим их детонирале пред медијима, тврдећи да су их Срби бомбардовали. То је тада коришћено као изговор за муслиманску ‘против-ватру’ и нападе на Србе.»
Ипак, 2003. године, осуђујући српског Генерала Станислава Галића за његову улогу у опсади Сарајева, Међународни кривични суд за Југославију (ICTY) је закључио да су масакр намерно починиле српске снаге – та одлука је задржана након жалбеног поступка.
О томе шта се тог кобног дана догодило или се није догодило на Маркалама, аутори овог текста не дају свој суд. Међутим, замагљеност овог догађаја је наговестила кључне догађаје који су оправдавали ескалације у сваком следећем западном посредничком рату, од Ирака преко Либије, до Сирије и Украјине.
Од почетка посредничког рата у Украјини, 24. фебруара, намерни ратни злочини, стварни инциденти који су погрешно представљени као ратни злочини и потенцијално инсеценирани догађаји су практично свакодневне појаве, заједно са пратећим низом оптужби и контра-оптужби о кривици. У неким случајевима, званичници једне стране су чак ишли до тога да славе и приписују заслуге за напад себи, да би за неколико сати или неколико дана окривили другу страну. Стварни догађаји и спинови су постали неодвојиви, ако не и у симбиози.
У наредним годинама, можда ће ствари, ко је коме шта и када урадио, бити питања на међународним судовима, какав је био Међународни суд за бившу Југославију (ICTY) МКСЈ-Већ се чине кораци за успостављање сличног тела, када се рат у Украјини заврши.
Парламентарци у Холандији су затражили да се Владимиру Путину суди у Хагу. Министарство спољних послова Француске је позвало да се оснује специјални трибунал. Невладина организација Truth Hounds са седиштем у Кијеву, свакодневно прикупља наводне доказе о руским зверствима широм земље, који би били у служби таквог трибунала.
Нема сумње да су и кијевске и московске снаге чиниле зверства и убијале цивиле у овом сукобу, као што је неоспорно да су све три стране у босанском рату биле криве за гнусна дела и масакре невиних и/или беспомоћних људи. Разумно је претпоставити да ће дивљаштво постати све немилосрдније како се рат у Украјини буде настављао, прецизно, као што је распад Југославије.
Колико дуго ће се борбе наставити није извесно, иако званичници ЕУ и НАТО предвиђају да би то могло потрајати неколико година, а западне силе јасно намеравају да одрже посреднички рат активним што је могуће дуже. Вашингтон пост је 11. октобра известио да су Сједињене државе приватно признале да Кијев није у стању да «победи у рату», али су и «одбациле идеју да се Украјина тера или чак гурне за преговарачки сто».
Ово осветљава још један мит, који је настао као резултат југословенских ратова и који траје до данас. Широко је распрострањена идеја да су преговори и покушаји да се обезбеди мирно решење само охрабрили српске «агресоре».
Овај опасни мит послужио је као оправдање за све врсте деструктивних западних интервенција. Грађани ових земаља до данас живе са последицама тих деловања, често као мигранти након бекства из градова и места спаљених ратовима за смењивање режима.
Још једно токсично наслеђе балканских ратова такође траје: забринутост западњака за људски живот зависи од тога коју страну њихове владе подржавају у одређеном сукобу. Као што показују депеше канадског УНПРОФОР, Сједињене државе и њени савезници су гајили своје ратове, прикривајући стварност, чак и када су њихове сопствене војске документовале све до клинички прецизних детаља.
Похвале за овај текст. Свака част! Од 1. јануара га делим около преко Телеграма, и све се каним да га преведем због пар пријатеља који нису вични енглеском језику…. Сви смо ми знали ово све време, али сад је коначно црно на бело.
Срећна вам Нова година!