• Нека ово буде поглед на оно што је, због Срба, било сувишно доносити: они су увек знали које су границе њиховог језика. Ако они други то „нису знали“ – није их имало смисла ни поучавати.

АУТОР: Драгољуб Петровић

Учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, на свом јунском скупу у Тршићу, једногласно су усвојили Декларацију о границама српског језика.

И одмах – насекирали Хрвате: „Количина екстремнонационалистичке глупости, сљепила и безобраштине која у задњих годину дана (опет) стиже из Србије је већ поприлично невјеројатна. Ово ће уназадити било какве нормалне и добросусједске односе, поготово по питању језика, за читава десетљећа. Срамотно и жалосно. Надам се да ће бар мало нормалнији лингвисти и људи у Србији реагирати на ово.“

Извесно је, дакле, да ту Декларацију није требало доносити. И то из много битнијих разлога од оних који су насекирали Хрвате: српске су границе вазда биле и простране и – њихове: и кад су се шириле и преко оних међа на којима су каткад помињане и кад су свођене на „стање из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ“. И Срби се увек у њима осећали као и у својој кући и у својој кожи. И уз њих увек било места и за друга и пријатеља, али и за изгнаника и невољника. Једино се међу њима нису могли наћи они који никад ништа нису умели изградити, а све умели разрушити и опљачкати: такви се никад нису удобно могли осећати ни „у својој кући“ (јер је нису изградили него отели) нити у својој кожи (јер су осећали да би им је могао здерати зликовац коме ни сами нису дорасли).

Ако таква мера „глупости, сљепила и безобраштине уназађује нормалне и добросусједске кољачке (»јасеновачке«) односе“, у те се спорове нема посебнога смисла упуштати: таква је памет генетски упућена на злочин и од ње се ништа друго не може ни очекивати, а најмање то да би се могла привести нормалном људском понашању и људском разуму.

И зато их не треба ни поучавати о томе шта би могли бити „њихови језици“ („хрватски“, „босански / бошњачки“, „црногорски“, заборављен је – „македонски“): Срби су увек знали који је њихов језик без обзира на то шта га је обележавало и на којим се просторима ширио. А то су сасвим добро знали и они други – док су били Срби. И док нису пристали на то да их, неко, из Срба преведе – у кољаче.

И да их упути на потрагу за туђим језиком и туђим идентитетом.

Сви су ти заборавници, до последњих година 19. века, знали да су потомци „православних праоца“ и да је њихов језик „чисто српски“, а онда им је неко рекао да ће бити и срећнији и богатији ако промене кожу и ако језик „окрсте“ по „свом имену“ и по „новој памети“.  „Заборавио“ је, међутим, да их упозори и на нешто што се иза све те памети морало наћи, а они се сами тога нису досетили: да ће све оно што су данас напустили – сутра морати да краду. И да нешто што су некад писали својим писмом сад преводе на неко туђе па себе лажу и за оно што јесте и за оно што је било. У том су смислу, „строго лингвистички гледано“, сувишне и поуке да су сви они „језици“ који се помињу „само различите варијанте једнога истога Вукова и вуковског српскога језика“. То, неспорно, јесте тачно, али је тачно и нешто друго: Вук је обележио последња два века историје тога језика, али ваља рећи да је српски језик неспорно потврђен и у оно време кад је Син Божји био дванаестогодишњи дечак, а нека друга сведочанства веле да се, тридесетак векова пре тога, српски језик с Хелма прелио на руску низију и нешто касније, преко Урала, стигао до Индије, један крак у Иран, а други у јужну Арабију и у Етиопију.

Помињем тих педесетак векова српске језичке историје с јединим циљем да их упоредим са дванаестак деценија „хрватског језика“, или непуних осам деценија „македонског“, или три деценије „босанског / бошњачког“, или петнаестак година „црногорског“.  Природно је да се на језик гледа као на сведока старине народа који је његов носилац и по томе Срби имају потврду да су, као народ, стари најмање педесет векова (неки други показатељи веле да би они могли бити стари макар још толико), али нека нам и ово буде довољно за једну општу опсервацију: језик сведочи о утемељености народа-носиоца, народа који језику служи, он је незнано колико старији од народа, а први пут се чуло да народ може бити старији од језика кад су Хрвати, „Македонци“, „Бошњаци“ и Црногорци одлучили да узапте своје окрајке српског језика и да их осрамоте крштавајући их својим именима.

Људи који не знају ништа најбоље владају оним „знањима“ која се стичу на местима поред којих часни и честити увек пролазе зачепљеног носа.

И зато ови последњи не треба да онима претходним објашњавају оно што до њихове свести никако не може допрети: они који се [са] својим језиком не могу споразуме[ва]ти осуђени су на то да туђим почну – блејати.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.