• Све империје у историји човечанства су доживљавале свој процват, врхунац а потом је долазило до декаденције, до јачања спреге између нарастајуће ароганције и игноранције и – до пропадања и нестајања, до „сумрака богова“.
  • Народским језиком изражено, подсетимо се великог Михајла Шолохова и његовог ремекдела „Тихи Дон“, где он каже: „Коршунов ждрао, ждрао, па се преждрао и почео да повраћа.“

ПИШЕ: Владимир Умељић

Прошло је 46 година откад су САД биле поражене и приморане да напусте Вијетнам, после рата који је трајао 1955-1975, чему је претходио исто тако изгубљени француски „Индокинески рат“ 1946-1954. Сада, исто тако после двадесетогодишњег рата, НАТО-империјална флота на челу са својим адмиралским бродом САД хитно, погнуте главе и спуштених застава напушта Авганистан.

У време вијетнамског рата су одржавани масовни протести у САД и широм света, са учешћем свих социјалних слојева и свих старосних група. Врло популарни амерички певач Донован је с гитаром у руци певао милионима:

„Вијетнам, ваша последња игра, коју одигравате вашом најцрњом краљицом…“

Тих протеста при авганистанском рату није било. Вероватно је данашња младост исувише заузета прегањањима на социјалним мрежама, компјутерским игрицама и бригом, како доћи до најмодернијег мобилног телефона. А културним елитама је по могућству било исувише мало података на Википедији, да би могли да изграде неко сопствено мишљење.

Да ли је овај пораз најмоћнијег војног конгломерата у историји човечанства разлог за ликовање? Јер то се само надовезује на врло сумњиве резултате агресивног западног акционизма у Ираку, Либији, Сирији, који говоре о учесталом посртању овог геополитичког дива, са непревидивом амбицијом да себи подреди читав свет?

Сигурно не и то из неколико разлога.

Као прво, неморално је пустити злурадости на вољу ради овог овог најновијег посрнућа „најцрње краљице“ Запада и при томе занемарити чињеницу, да су највећи губитници оних пар десетина милиона непитаних авганистанских фигура на шаховској табли глобалних моћника.

И као друго, талибани заслужују све, само не аплауз, одобравање, подршку. Ово последње су, додуше, управо искусили, јер им је НАТО-пакт, а на првом месту САД, великодушно оставио најмодерније оружје данашњице и то у изобиљу (око четрдесет борбених авиона, пар стотина оклопних транспортера, итд.).

Закључно, врло је оправдана бојазан, да ће ускоро доћи до следећих и још немилосрднијих војних интервенција по свету, да не би неко случајно дошао на грешну помисао да и ова империја ето слаби, да јој понестаје даха и да се налази на силазној путањи.

Та фаза пре силажења са историјске сцене, заједничка је исто тако свим империјама у историји човечанства и – она може да дуже потраје. Не сме се уз то заборавити чињеница без преседана у историји, да је енормни арсенал оружја за масовно уништавање дословце један смртоносни Дамоклов мач, који виси над над главом читавог људског рода.

Та чињеница дозвољава поређења са историјским искуством свих некадашњих „светских владара“ само условно. Подсетимо се, упркос томе, на неколико чињеница из последње фазе Римске империје.

 

Битка у теутобуршкој шуми, коју су Римљани у 9. години после Христа катастрофално изгубили од Германа, важи као једна одсудна прекретница, иако се (Западни) Рим одржао све до V века и шта више још једном експандирао, достигавши свој највећи историјски обим.

Ту битку (clades Variana) изгубио је Публије Квинтилије Вар, војсковођа цара Августа, а победник је био Арминије (Херман) из германског племена Херуска, иначе одгајен и војно школован у Риму.

Када је цар Август сазнао  вести о поразу, по записима римског историчара Светонија,  био је толико избезумљен да је главом ударао у зид палате вичући:„Квинтилије Варе, врати ми легије (Quintili Vare, legiones redde!)!“

Те три легије (око 20.000 људи), изгубљене у овој бици, никада нису обновљене.

Август никада није успео да поврати изгубљене позиције у германским областима, као ни његови наследници Домициан, па ни Трајан (53-117.), који је победом над Дачанима у данашњој Румунији довео Римску империју до врхунца експанзије.

Западни Рим је, значи, пропао у 5. веку и Германи су почели своју владавину над некадашњим „владаром света“. Постоје различите теорије о томе, шта је проузроковало овај развој догађаја – теорија декаденције (прецењивање сопствене снаге и утицаја што је једнако губљењу осећаја за реалност, економско и морално осипање „преситих и недодирљивих“, слабљење политичког ауторитета централне власти, како у сопственој држави, тако и у окружењу), катастрофе (Хуни, као покретачи „Велике сеобе народа“, потом Германи), једне врсте „мирне трансформације ка средњевековној/феудалној етапи развоја“, колапс кроз вишедеценијске грађанске ратове, итд.

Биће да је сваки од ових фактора дао свој допринос, при чему би потонуће у декаденцију смело да је одиграло врло значајну улогу. Понеке од тих карактеристика се препознају и у данашњем времену.

Какве се последице овог дебакла НАТО-империје у Авганистану могу очекивати?

Два (негативна) фактора се, још једном, морају узети у обзир:

а. искуствено је за очекивати да ће са те стране ускоро доћи до следећих и још безобзирнијих војних интервенција по свету (субјективни фактор) и

б. не сме се уз то заборавити чињеница без преседана у историји, да постоји енормни арсенал оружја за масовно уништавање на свим странама (објективни фактор).

У случају да било који од ова два фактора или оба добију превагу над разумом и при томе дође до (само људских) погрешних калкулација и потеза, онда није искључено да овог пута одлажење једне империје у историју не буде само сумрак дотичних „богова“, већ и финални сумрак читавог човечанства.

Што се Срба тиче, њима осим ове глобалне опасности прети још једна и ту је примерена максимална пажња. Јер ко би био погоднији за једну упечатљиву демонстрацију још увек моћне империјалне силе, од једног малог народа, коме је НАТО већ нанео толико ниских удараца и отворио му још незарастујуће ране – опустела Крајина, Косово и Метохија, Република Српска, Црна Гора?

Које њихова хрватска „За дом спремна!“, босанско-муслиманска, косметско-албанска и монтенегринско-комитска пешадија на лицу места, под њиховом заштитом и с њиховим благословом, не престаје да засипа сољу острашћене мржње?

Србима је, дакле, још убедљиво више него многим другима у овим актуелним околностима, потребна вера у Бога, бескомпромисно родољубље, велика мудрост и будност, голема снага, приврженост пријатељима и нарочито оно, што је пре једна ретка појава у нас, наиме – јединство.

То значи, у овој ситуацији само се можемо надати да ће НАТО-империја коначно схватити да је владавина светом само опасна утопија а самопроглашени „крај историје“ бесмислица, да је егзистенција снажне Русије и све јаче Кине реалност,  те да ће се НАТО-предводници сходно томе окренути јединој алтернативи са изгледима на успех и на добро читавог света.

А то је, наиме, заокрет ка разговорима и преговорима, мирољубивој коегзистенцији и такмичењу политичко-економских и социјалних система без претећег звецкања оружјем и неморалног државног тероризма, дакле уз (не само декларативно) поштовање свих и свачијих, јер универзалних и недељивих људских права, а то значи доследног одустајања од „права јачега“, како у односу на по снази уравнотежене (прагматизам), тако и у односу на објективно мање, слабије (морал, принципи).

И – зар то није заправо њихово званично опредељење?

„Најгоре“, што би им се при томе могло десити је у суштини најбоље а то је да се трансформишу из једне експанзивне и агресивне империје у оно, што све време тврде да заправо јесу – правно утемељене демократије и заиста једна међународна заједница истих и позитивних вредности.

У том и само у том случају они би могли да постану узор и пример другима. Јер тада би заиста ставили своје несумњиво енормне потенцијале у службу светске заједнице а не више само у нарастање сопствене користи, наравно, на рачун свих осталих.

Прилично сам сигуран да би огромна већина људи у свету поздравила и подржала овакав развој догађаја. Исто тако сам, међутим, сигуран да  нпр. врло моћна и утицајна спрега Волстрита и америчког војно-индустријског комплекса, без које по свему судећи ниједан амерички председник (Конгрес, Сенат) не доноси ниједну одлуку, ни у ком случају не би била за то, напротив.

И не само они и сигурно не само у САД, јер искуство учи да непромишљених усијаних глава, бескрупулозних поклоника политичко-економске моћи и осионих властољубивих хазардера, који у име једног „вишег циља“ исувише радо иду преко лешева, има увек и свугде.

Да ли је то, дакле, нада у остварење једне утопијске визије? Да ли је Бертолт Брехт био у праву, када је резигнирано изговорио: „Ја бих тако радо био у праву, али околности, оне су другачије.“?

Но и у том случају, то остаје једна хуманистичка наспрам једне антихумане утопије.

ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-dekadencija-nato-imperije-sumrak-bogova-ili-covecanstva/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *