• Сто­ле­ћи­ма су же­не у цр­ном сим­бол ту­ге. Цр­ни­на се но­си за нај­бли­жим. Же­не у цр­ни­ни увек су би­ле пред­мет по­што­ва­ња. У пљу­ва­њу све­га што је тра­ди­ци­ја, јед­на не­вла­ди­на ор­га­ни­за­ци­ја од­лу­чи­ла се за цр­ни­ну.

АУТОР: Небојша Јеврић

Број­ча­но за­не­мар­љи­ва као ску­пи­на, све вре­ме ра­та ор­га­ни­зо­ва­ла је пр­о­те­сте и до­би­ја­ла не­у­по­ре­ди­во ви­ше пу­бли­ци­те­та не­го што је за­слу­жи­ва­ла.

Не­мам ни­шта про­тив не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја.

За раз­ли­ку од мно­гих ко­ји су из­но­си­ли но­вац из зе­мље, оне су га уно­си­ле. На­ро­чи­то за вре­ме ра­та.

Ге­белс је, пред рат, у фран­цу­ске ми­ров­не по­кре­те уло­жио ви­ше де­се­ти­на злат­них рајх мара­ка, што се Не­мач­кој, при­ли­ком напа­да на Фран­цу­ску, мно­го­стру­ко ис­пла­ти­ло.

Али, шта се де­ша­ва са тим ор­га­ни­за­ци­ја­ма кад рат про­ђе?

За­хва­та их очај и бес­па­ри­ца. Шта да ра­де ми­ров­не ор­га­ни­за­ци­је и ка­ква је њи­хо­ва уло­га у зе­мљи ко­ја сва­ко­днев­но се­че тен­ко­ве? Која се од­ре­кла вој­не си­ле. Ко­ја от­пу­шта офи­ци­ре.

По­ла­ко па­да пра­ши­на по њи­ма.

При­мо­ра­не су да ства­ра­ју екс­це­сне си­ту­а­ци­је да би скре­ну­ле па­жњу на се­бе.

Тран­зи­ци­ју су пре­ско­чи­ле. Мо­гле су ле­по да се тран­с­фор­ми­шу у ор­га­ни­за­ци­ју за за­шти­ту сле­пих ми­ше­ва. Ле­по би ста­ја­ли сле­пи мише­ви на ра­ме­ну тих бе­о­град­ских да­ма, без­раз­ло­жно сек­су­ал­но за­по­ста­вља­них.

Или у дру­штво за за­шти­ту на­пу­ште­них ма­чи­ћа.

Али не, оне су ту, јер за њих ов­де још има по­сла.

Тре­ба да се от­ме Вој­во­ди­на, тре­ба да се узме Ра­шка, да се Ср­би­ја пре­тво­ри у бе­о­град­ски па­ша­лук. Тек та­да, на­да­ју се оне, по­ред споме­ника кња­зу, власти но­вог по­рет­ка по­ста­ви­ће спо­ме­ник Же­ни у цр­ном. Ако, и за­слу­жи­ле су при­пад­ни­це овог ве­се­лог дру­штва у црни­ни.

Да се зна да ни­је уса­мљен. Да ов­де, ме­ђу Ср­би­ма, има при­ја­те­ље ко­ји ће му увек по­мо­ћи.

И ако јед­ног дана Ср­би­ја по­ста­не бе­о­град­ски па­ша­лук, власт за­и­ста тре­ба пре­да­ти у ру­ке Ње­го­вој ек­се­лен­ци­ји, а уме­сто харе­ма понуди­ти му же­не у цр­ном, што ар­ла­у­чу над срп­ском не­сре­ћом. Ко­ји­ма је до­зво­ље­но све, у име по­ли­тич­ке корект­но­сти.

На­рав­но, ова при­ча не би би­ла пот­пу­на ка­да не би­смо по­ме­ну­ли Жене у црном, не­вла­ди­ну ор­га­ни­за­ци­ју.

Она је љу­та на Евро­пу.

Ка­ква је то Евро­па ко­ја се усу­ди­ла да без до­зво­ле, ко­ју би пот­пи­са­ли она и ње­ни Евро­пеј­ци, на­ста­ви пре­го­во­ре са Ср­би­ма? Ср­бе треба ка­зни­ти и, ако је то из­во­дљи­во, по­но­во бом­бар­до­ва­ти. Што је На­ту вр­ло за­чу­ди­ло. За­чу­ди­ло, јој.

А та­ман је по­ми­сли­ла да мо­же све.

Сетите се како је На­та­ша Кан­дић осло­бо­ђе­на оп­ту­жбе што је оша­ма­ри­ла не­срећ­ни­ка са Ко­со­ва, ко­ји се усу­дио да се по­ја­ви као демонстрант на Тр­гу ре­пу­бли­ке.

Оша­ма­ри­ла је срп­ског се­ља­ка.

Тај ша­мар одјек­нуо је по це­лој Ср­би­ји. Би­ло је то још јед­но од по­ни­же­ња ко­је смо мо­ра­ли да пре­жи­ви­мо, али шта ће­мо.

Ка­ко спа­ва тај су­ди­ја? Ко­ли­ки је ње­гов страх кад је осло­бо­дио од­го­вор­но­сти да­му са ко­жним би­чем и цр­ним чи­зма­ма, која, као експо­нент Но­вог по­рет­ка, лу­па ша­мар срп­ском се­ља­ку, што је до­шао да се бо­ри за пра­ви­цу? Ни­су му још ре­кли да је све про­па­ло. Да смо све ра­то­ве из­гу­би­ли. Да се да­ми не при­ла­зи на­ро­гу­шен, већ ис­кљу­чи­во са бу­ке­том уве­лих косовских бо­жу­ра.

Да­кле, те да­ме, Же­не у цр­ном, за­јед­но са На­та­шом Кан­дић, вре­ђа­ју све за­хва­љу­ју­ћи ју­нач­кој те­ле­ви­зиј­ској по­ста­ви. Има­ју ли ти људи ком­ши­лук, оче­ве, мај­ке, при­ја­те­ље, има­ју ли не­ког кога мо­ра­ју, с вре­ме­на на вре­ме, да по­гле­да­ју у очи? Сад су опет активне. Бацају црну фарбу на мурале са ликом Ратка Младића. Те мурале није наручила држава. Наручили су их они који су са генералом ратовали.

Без има­ло ми­ло­сти, за­пи­ша­ва­ју ра­не не­срећ­ни­ка ко­ји су по­стра­да­ли, од Ка­ри­на, ср­пског се­ла на Ја­дран­ском мо­ру, до Пећке патријар­ши­је.

Хр­ват­ски пе­сник са цр­ним ше­ши­ром, не­срећни Ам­бро­зи­је Ма­ро­ше­вић, пе­вао је не­кад, ко­тр­ља­ју­ћи се Ска­дар­ли­јом:

„Ар­бај­тед, ар­бај­тед, зе­мља­ци,
за цр­ни, за кр­ва­ви но­вац,
ар­бај­тед, ар­бај­тед, зе­мља­ци,
оста­ћу ја и Ја­се­но­вац.“

Извор: МАГАЦИН

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.